ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Валтазар Богишић, или Балдо како су га од миља звали, рођен је 1834. године у Цавтату, далматинском градићу Дубровачке ривијере. Мајка му је умрла када је имао само две године при порођају са сестром Маријом. Одрастао је са оцем Влахом, који је био угледни трговац. Основну школу је завршио са једанаест година у родном Цавтату, у школи за поморске капетане. То је била једина приватна школа у том месту, а трајала је само две године. Балдин узор из младости био је његов деда, Валтазар Богишић старији, који је био морепловац. Валтазар Богишић старији, иако у старости делимично слеп, свом унуку често је причао о својим поморским данима, познанству са Милошем Обреновићем итд. Валтазар Богишић млађи, наследио је пола дедине заоставштине. Од те заоставштине, Валтазар је куповао књиге, нарочито Вука Стефановића Караџића. То га је подстакло да и он почне са писањем песама. Са оцем је у младости често путовао по Далмацији, најчешће бродом. Отац Влахо је желео да Валтазар наследи породични посао и зато га није пуштао на даље школовање. Након једног бродолома, отац је ипак попустио и дозволио Балди да изучава језике. Будући да је у Хабзбуршкој монархији службени језик био немачки, а у оквиру Хабзбуршке монархије, у њеној краљевини Далмацији, италијански је важио за други службени језик, Балдо је учио та два језика. После очеве смрти, 1856, уписао је гимназију у Падови, а наставио у Венецији, где је и матурирао 1859. године. Школовање је наставио у Бечу, где је похађао наставу из права, филозофије, филологије и историје, а успутно је изучавао и политичку економију. Године 1862. постао је доктор филозофије у Гисену. Следеће године постаје чиновник Бечке дворске библиотеке. Значајни су и његови доприноси фолклористици и у области сакупљања обичаја нашег народа. Народне песме скупљао је и записивао у Мостару 1863. године, поред новоизграђене православне цркве. На тај начин је записао неколико епских песама међу којима су и: „Марко Краљевић и брат му Андријаш“, „Попијевка Радића Вукојевића“, „Кад је Вук Огњени умро, шта је наредио на самрти“. Звање доктора права стиче 1864. године. Постављен је за школског надзорника у Банатско-сремској војној крајини, чије се седиште налазило најпре у Темишвару а касније у Петроварадину. На ту функцију поставило га је аустријско Министарство одбране 1868. године. Две године касније путујући на планину Кавказ изучавао је обичаје тамошњих народа. Предавао је на правним факултетима у Одеси и Кијеву као професор историје словенског права. Новоросијски универзитет у Одеси га је одликовао почасном дипломом honoris causa за достигнућа из области јавног права.

Са знаменитим Дубровчанима, међу којима су и Нико и Медо Пуцић, основао је Културни покрет Срба католика. Такође, био је један од најистакнутијих чланова Уједињене омладине српске, поред Светозара Милетића, Николе Пашића, Јеврема Грујића, Владимира Јовановића, Ранка Алимпића и Марка Миљанова. Крилатица организације која је била основана у Новом Саду 1866. године, била је: „Српство — све и свуда“. УОС је под притиском Беча забрањена у Монархији и Србији, па је премештена на Цетиње. Написао је више чланака за национално гласило Срба из Далмације — „Дубровник“. Био је дописник Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу (ЈАЗУ). Позната је и његова преписка са архимандритом цетињским, Нићифором Дучићем, о стању у митрополији цетињској и њеним односима са патријаршијом карловачком и митрополијом београдском. Причао је све словенске језике. По свом убеђењу, био је панслависта. Био је веома поштован у Русији, Пољској, Моравској и Бугарској. Чак је у Бугарској активно учествовао у изради неколико закона. На његову иницијативу основан је Словенски департман Венецијанске библиотеке. Био је први председник Словенске библиотеке у Бечу. Јавно је подржавао народни устанак из 1875. године у Херцеговини и Крајини познатији као Невесињска пушка. За време Руско-турског рата (1877–1878) био је члан руске цивилне канцеларије.

Као правник, професор права и историчар права, Валтазар Богишић је остварио веома велик допринос развоју правне науке. Изучавао је пре свега обичајно и упоредно право, али је био врсан познавалац и грађанског права уопште. Веома су га интересовали породично и наследно право. У науци се определио за Савињијеву историјско-правну школу и заступао да је право израз народног духа. Веома велик утицај на њега је имао је Георг Фридрих Пухта.

Следбеник Валтазара Богишића, Теодор Тарановски, изнео је учење свог професора о правним установама својственим само словенским народима. Говорио је о породичној задрузи, аграрној општини и одсуству ропства у прехришћанско доба, о чему је Богишић причао на приступном предавању на Новоросијском универзитету. Богишић је написао неколико расправа и научних књига, међу којима можемо истаћи „О важности сакупљања народнијех правнијех обичаја код Словена“ из 1866, „Напутак за описивање правнијех обичаја који у народу живе“ из 1867, „Главније црте обитељског права у старом Дубровнику“ из 1868, „Писани закони на словенском југу“ из 1872, „Зборник садашњих правних обичаја код јужних Словена“ из 1874, „Народне пјесме из старијих, најчешће приморских записа“ из 1878. Написао је неколико правних књига на немачком и француском језику.

Највећу славу, Валтазар Богишић је достигао 1888. године. Те године указом је проглашен Општи имовински законик за књажевство Црну Гору, који је он саставио. То је једна оригинална кодификација имовинског права у ужем смислу (облигационо и стварно право). Књаз Никола Петровић Његош поверио му је тај сложен задатак 1872. године. Та година Богишића је затекла у царској Русији, али жеља цара Александра II била је да Богишић ипак приступи изради текста будућег законика, што је и учинио 1873. године. Нацрт законика, Валтазар Богишић је саставио у Паризу 1881. године. ОИЗ представља синтезу обичајног права и модерних тековина, који је у потпуности одговарао нивоу правне свести становништва књажевства. Одликује га неколико специфичности: писан је народним језиком, дефиниције законика су врло концизне и јасне, често је Богишић због недостатка терминологије био приморан да сам ствара термине за већ постојеће грађанскоправне институте, а вероватно највећа специфичност Општег имовинског законика јесте то да не регулише породично и наследно право, које је у том периоду било у својеврсном развојном стадијуму. Породична задруга полако је своје место препуштала модерној инокосној породици, што је законописац изврсно приметио. Законик одликује и оригинална систематика. Састојао се из шест делова (општи део, стварно право, уговорно право, одштетно право, статусно право, објашњења). Занимљивост која је први пут примењена баш код ове кодификације јесте глава 8 шестог дела тзв. „Раздио VIII – неке закоњачке изреке и поставке“. У тој глави законика стоје правне изреке, углавном преузете од класичних римских правника (Улпијан, Гај, Паул) писане народним језиком. Неке од тих изрека су:

„Што није забрањено, може да не буде поштено“ (чл. 999)

„Ни својим се правом служит немош, тек другом на штету ил досаду“ (чл. 1000)

„Ко од чега корист има, треба и терет да носи“ (чл. 1001.)

„Што се грбо роди, то вријеме не исправи“ (чл. 1006.)

„Правди је насиље најгори противник“ (чл. 1011)

„Највећа је неправда кад ко од зла дела свог још и корист какву има“ (чл 1028).

Законик је извршио велики утицај на правну теорију, судску праксу и законодавство. Стручна јавност је оценила законик највишим оценама.

Исте 1888. године Валтазар Богишић постао је и члан Српске краљевске академије. Све то је навело књаза Николу Петровића Његоша да постави Валтазара Богишића за свог министра правде. Ту функцију је обављао од 1893. до 1899. године. Друго издање законика проглашено је као закон године 1898. Валтазар је планирао оснивање фондације у Београду, која ће се после његове смрти старати о његовим списима. Такође, његова замисао била је да та фондација стипендира најбоље студенте права из Србије, који студирају у иностранству, а то све из вредности његове заоставштине. Због изненадне смрти 1908. године у Ријеци, ова идеја није спроведена у дело. Сестра Марија је законски наследила сву његову имовину, јер није оставио тестамент. Заоставштина коју чини 18 000 књига, 10 000 писама, 164 рукописа и богата нумизматичка колекција, након другог светског рата постала је имовина Југословенске академије наука и уметности. Од тада до данас, Збирка Валтазара Богишића налази се у Кнежевом двору, палати у којој је некада столовао Дубровачки кнез.

Породица Богишић пореклом је из залеђа Конавала. Постоје списи о томе да је цела породица у 15. веку прешла на римокатоличку веру. Божидар Марковић, професор правног факултета у Београду, предлагао је 1930. године реформу грађанског законодавства, по угледу на Богишићев ОИЗ. Суштина његовог предлога састојала се у давању већег значаја обичајном праву, које је још тада било занемарено. Комунисти, на челу са Брозом, стварају 1945. године нову Југославију и шест република у њој. Једна од њих била је Хрватска. Тада успостављене административне линије постаће 1974. године међурепубличке, а 1992. године границе међународно признатих држава. Тим путем је Хрватска добила Дубровник, као и целу Далмацију. Пре тога ни Далмација ни Дубровник нису имали везе са Хрватском. Ако вас данас пут нанесе у Цавтат, на једном од најлепших делова тог градића, административног центра Конавла, видећете монументални споменик Валтазару Богишићу. У хрватским енциклопедијама прочитаћете да је Богишић био хрватски знанственик, правни и повијесни писац. А да ли је био? Није. Богишић као веома млад, иако из трговачке породице, показивао је интересовање за правне науке. После очеве смрти уписује Правни факултет у Бечу, и уз правне материје изучава историју, филологију и филозофију. Године 1864. у главном граду Аустрије докторирао је право. Ношен идејом да изучава обичаје и обичајно право разних народа прихвата позив Новоросијског универзитета у Одеси, где постаје предавач. Обилази Кавказ и записује обичаје тамошњих народа тражећи подударност у начину живота кавкаских народа и Јужних Словена. Црногорски књаз Никола замолио је 1872. године Богишића да напише Имовински законик за Црну Гору, што је и учинио. Није то била једина активност Валтазара Богишића у Црној Гори: књаз Никола нуди 1893. године Богишићу место министра правде. Богишић прихвата и на тој дужности остаје све до 1899. године, када одлази у Париз. Умро је 1908. године у Ријеци.

А какве везе Богишић има са Хрватском? Никакве. Осим ако се примени формула по којој је Руђер Бошковић постао Хрват. Богишић је рођен у Цавтату, а Цавтат је у саставу данашње Хрватске.

У Новом Саду, 1866. године основан је политички покрет назван Уједињена омладина српска. На оснивачкој скупштини утврђени су основни циљеви покрета, свеколики напредак Срба, одгајање свести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства и сл, уз паролу покрета: Српство све и свуда. Организација је окупљала младе, образоване, умне и већ познате Србе међу којима су били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић, Лазар Томановић и Валтазар Богишић, овај из Цавтата, хрватски знанственик, правни и повијесни писац.

Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин, цео живот уз изучавање правних наука посветио је неговању српске традиције и сећању на славну историју средњовековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Још средином 19. века у Конавлима се народ изјашњавао српски, свака породица је имала крсну славу коју су, као јединствено обележје Срба, славили и Срби католици, а таквих је највише било у Дубровнику и Цавтату. Интересантно је да и данас многе породице у селима Конавла обележавају славе својих предака, иако се готово сви у Конавлима изјашњавају као Хрвати. Суочен са великим утицајем Уједињене омладине српске на простору Хабзбуршке монархије, утицајем који се ширио снажније и брже него што је аустријска власт могла и да претпостави, Беч доноси одлуку да забрани Уједињену омладину српску. Исту одлуку донела је и Кнежевина Србија под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало. Они седиште из Новог Сада премештају у Црну Гору, на Цетиње. На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана Дружина за ослобађање и уједињење српско. Српска краљевска академија изабрала је Валтазара Богишића 23. јануара 1888. године за редовног члана. Валтазар Богишић свакако је један од оних који нас подсећају на чувене Његошеве стихове: „Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити!“

Литература

* Народна енциклопедија (1927 г.), чланак написао М. Костренчић

* И. Строхар, Др Балтазар Богишић (Љетопис Југославенске Академије, 23);

* К. Кадлец, Часопис Мусеја Крáловствí Ческéхо (1903) и посебно.

* Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, скупио и на свијет издао Валтазар Богишић, Београд 1878.