Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Британац Халфорд Мекиндер написао је пре један век студију Демократски идеали и стварност, која је свакако један од најзначајнијих геополитичких огледа насталих у 20. веку. Након што је у Географској осовини историје (1904) објаснио „основни закон геополитике“ по којем је историјски процес у суштини непрекидно сучељавање два геополитичка принципа, поморског и копненог, Мекиндер је у наведеном раду, који је писао упоредо с припремама за Версајску конференцију 1919. године, изложио своје виђење послератног уређења тадашње Европе, које је у протеклих стотину година, уз извесне мање модалитете, представљало аксиом англосаксонске геополитике на Старом континенту.
Анализирајући историјска гледишта „помораца и континенталаца“, Мекиндер је у геополитички дискурс први увео појам „Источне Европе“, којег је дефинисао као „кордон састављен од независних држава који ће раздвајати Немачку и Русију“. Посматрајући подручје од Балтика до Медитерана, он је побројао „седам негерманских народа“ за које је сматрао да су у стању да изграде „другоразредне европске државе“ (израз другоразредни се односи на величину државе и број становника – прим. аутора). Дакле, коридор „седам нација“ чинили би: Пољаци, Бохеми (Чеси и Словаци), Угри (Мађари), Јужни Словени (Срби, Хрвати, Словенци), Румуни, Бугари и Грци. Мекиндер је посебно истицао да је подршка „обновљеној Пољској“ у најдубљем британском интересу, јер су с једне стране „Пољаци на вишем нивоу цивилизације од Руса“, док је с друге стране „приступ Балтичком мору кључ за њену економску стабилност“, чиме се постиже раздвајање главног дела Немачке од источне Пруске (тзв. коридор Данцинг – пољски Гдањск). На сличан начин Мекиндер је посматрао „независност Чехословачке“, док је за „државу Југословена“ (коју је интересантно називао Великом Србијом) наглашавао да ће имати приступ јадранским лукама у Далмацији, као и да ће један од њених важних железничких кракова водити долином Саве до Београда, и потом „коридором“ дуж Мораве и Марице до Константинопоља. За британског геополитичара је важна и улога Румуније, посебно њена контрола над лукама Галац, Браила и Констанца на Црном мору, док је ослобођење Грка од немачког утицаја посматрао као логичну последицу чињенице да је реч о држави која се налази изван спољних граница „Срца континента“. Коначно, за Мађаре и Бугаре, веровао је да ће под утицајем нових тенденција у међународној политици, у оваквом стратешком савезу пронаћи свој интерес. Колико је за оснивача геополитике преуређење простора „Источне Европе“ било опсесивна тема, сведочи и његова чувена реченица: „Ко влада источном Европом, влада Срцем континента, ко влада Срцем континента, влада Светским острвом, а ко влада Светским острвом, влада целим светом“.
Идеја о „ланцу лимотромфних држава од Балтика до Јадрана“ детаљно је разматрана и за време Другог светског рата у оквиру великог пројекта послератног уређења Европе, а чији је наручилац био амерички СИО. Намера је била да се успостави једна врста „федералног савеза“ између држава које би спречавале ширење послератног совјетског утицаја. За даљи развој ратних догађаја на нашим просторима од великог значаја је Прелиминарни уговор који је 24. јула 1942. године у Вашингтону краљ Петар II потписао са председником Рузвелтом. У овом уговору изричито је наглашено да „САД долину Вардара и Мораве сматрају подручјем од највишег америчког безбедносног интереса у Европи“. Занимљиво је да је обнова овог уговора била кључни амерички захтев испостављен Титу после разлаза са Совјетским Савезом 1948. године.
За време Хладног рата атлантска стратегија „санитарног кордона“ привремено је стављена у страну, али је одмах после пада Берлинског зида поново актуелизована у оквиру промишљања о „новом европском идентитету“. Стратеге атлантизма посебно је бринула појава уједињене Немачке и „потенцијалне Мителевропе“ која би закономерно обухватила и подручје од Балтика до Јадрана (некадашње источне Европе), а које је због тога одмах стављено под војну контролу „силе с друге стране Атлантика“. На тај начин настала је подела на „Стару и Нову Европу“, или једна врста „новог зида“ чији је стратегијски циљ да трајно спречи „геополитичку еманципацију Европе“.
Коначно, у једном сасвим другачијем свету чије карактеристике диктира процес глобализације, подручје некадашње „Источне Европе“ добило је од 2015. године прворазредно значење у оквиру кинеске концепције „Једног појаса – једног пута“. Реч је о геоекономској стратегији која простор од Балтика до Јадрана (укључујући Србију) уочава „као јединствену економску зону“ и једну врсту „плац дарма“ за даљи продор кинеских инвестиција у „срце Европе“, која је са становишта евроазијске слике света, тек полуострво „Великог континента“.
ЛИТЕРАТУРА:
Александар Дугин, Основи геополитике, I, Еко-прес, Зрењанин 2004; Милорад
Вукашиновић, Тренутак истине, Европа- нација, Београд 2006; Халфорд Џ. Мекиндер,
Демократски идеали и ставрност, Metaphysica, Београд 2009
Остави коментар