Аутор: Јованка Симић, новинар
Пре 135 лета у Сомбору, вароши којој је у својој прози наденуо име Раванград, рођен је Вељко Петровић, песник, приповедач, есејиста, историчар уметности, енциклопедиста, новинар иакадемик. Био је један од најбољих српских писаца у 20. веку, бард родољубиве књижевности.
Рођен је 4. фебруара 1884. године у свештеничкој породици. Отац Ђорђе био је у то време сомборски катихета, а 1891.године замонашио се под именом Герасим и постао предавач ђацима сремскокарловачке Богословије.
Вељкова мајка Милева била је кћерсомборског пароха Јована Момировића.Умрла је убрзо после порођаја оставивши Вељка, две старије кћерке Виду и Анђу, и сина Миливоја.
У родном Сомбору Вељко Петровић завршио је основну школу, а потом и гимназију на мађарском језику. Године 1902. у Будимпешти уписао је студије права као питомац Текелијанума, Завода за даровиту српску младеж који је 1838. године основао гроф Сава Текелија, први српски правник и велики ктитор рода свога.
Прве песме Вељко Петровић објавио је 1902. године. У то време сарађивао је салистовима Србобран и Српска ријеч, а његове прве приповетке доспеле су пред читаоце 1905. године. Пријатељевао је са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.
У пролеће 1906. године у Пешти саЈурајем Гашпарцем уређивао је месечник на мађарском језику Кроација. Била је то хрватско-српска социополитичка, економска и књижевна месечна ревија. Када је апсолвирао на правним наукама, Светозар Прибићевић, главни уредник загребачког Србобрана, примио га је у уредништво тог листа. Није се ту дуго задржао. Године 1908. прелази у Сремску Митровицу за уредника Слободе, а од 1909. уређујесарајевске Српске ријечи.
Две године доцније (1911) емигрирао је у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски Браник и за сарајевски Народ. Његова прва збирка под насловом Родољубиве песме објављена је 1912. године у Београду. Имала је добар одјек међу публиком и књижевном критиком,а бескомпромисни Јован Скерлић у младићу из Сомбора видео је обновитеља српске родољубиве лирике.(„Читајте те песме! То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне поезије српске.“)
Ратне 1914/15. године био је у штабу Моравске дивизије, а потом је позван у нишки Југословенски одбор и постављен за једног од уредника часописа Савремена питања. У београдском Народном позоришту упознао је седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, кћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати 1919. године.
Претходно, пошто је прешао Албанију, упућен је у Женеву у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. на штампи и публикацијама. Те године изабран је за члана Југословенског одбора. Надао се Вељко Петровић месту амбасадора у Будимпешти, али је 1919.најпре именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду, а наредне године премештен је у Министарство просвете у Београд.
Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, потом је постао референт у Уметничком одељењу, а од 1925. и инспектор у истом министарству. Између два рата био је високи чиновник Министарства просвете, од 1939. године директор Радио Београда, а по завршетку Другог светског рата управник Народног музеја у Београду.
Дружио се са угледним српским писцима – Јованом Дучићем, Алексом Шантићем,Миланом Кашанином, Милошем Црњанским, као и са ликовним уметницима. Петар Добровић је урадио графику за насловну страну Петровићеве збирке приповедака Буња и други у Раванграду.
Богато и разноврсно је књижевно дело Вељка Петровића. Његова поезија има широку тематску раскош – то је родољубива, љубавна, социјална, дидактичка и рефлексивна поетика.Родољубиви стихови махом су посвећени људима и збивањима у Војводини. Није то поезија испуњена само некритичном завичајном љубављу, већ и прекором и револтом због изневерених идеала и напуштених корена („Војводино стара, зар ти немаш стида“).
Веровао је Вељко Петровић у будућност, слободу и српско уједињење, у идеал на којем су се грејали сви Срби изван тадашње Србије („О, ја имам веру тврду као стена“). Његова родољубива поезијаобезбедила му је статус истакнутог песника. Љубавну поезију Вељка Петровића одликују љубавни немири, чежња и сета,бол због изгубљене љубави...Најзначајније Петровићеве збирке су: Родољубиве песме (1912), На прагу (1913), Стихови (1951), Невидљиви извор (1956) и Крилата грудва земље (1965).
Најплоднији је, ипак, његов приповедачки опус. Током шест деценија свог књижевног рада објавио је десетак књига приповедака: Буња и други у Раванграду (1921), Варљиво пролеће(1921), Три приповетке (1922), Померене савести (1922), Искушења (1924), Приповетке (1925, 1934), Изданци из опаљеног грма (1932), Препелица у руци (1950), Дах живота (1964).
Многе приповетке посветио је Војводини описавши у њима сву лепоту и богатство војвођанске земље, снагу и радиност војвођанских ратара и њихову везаност за ораницу. Критичари сматрају да је управо у овим приповеткама досегао највише књижевне домете. У три издања (1930, 1954-58. и 1964. године) објављена су сабрана дела Вељка Петровића.
Сматра се и једним од најплоднијих сарадника Народне енциклопедије Станоја Станојевића од 1925. до 1929. године за коју је написао 350 биографија српских књижевника и сликара. Са Миланом Кашанином 1927. године приредио је књигу Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињења.
Године 1936. изабран је за редовног члана Српске краљевске академије, данашње САНУ. Био је први послератни председник Српске књижевне задруге, затим и председник Матице српске, која га је доцније изабрала за свог доживотног почасног председавајућег.
Живео је у Београду, али ни свој Сомбор (Раванград) није занемаривао. Мада исцрпљен болешћу, непосредно пред смрт1967. године дошао је у родну варош како би уз двојицу Коњовића, Петра и Милана, учествовао у снимању документарног филма Мике Антића Тројица из старог Сомбора. Пријатељима је говорио да би највише волео да почива на Великом православном сомборском гробљу, у комшилуку сомборског зета Лазе Костића.
Вељко Петровић упокојио се 27. јула 1967. у Београду. Уз велике почасти сахрањен је у Алеји народних хероја.Уместо цвећа, на његов одар положен је грумен земље из Сомбора. Поштујући жељу свог супруга, Мара Петровић завештала је граду Београду све културно–историјске вредности које су их окруживале у њиховом београдском породичном дому.
Легат се састоји од репрезентативне стамбене виле са покућством, вредном ликовном збирком (Сава Шумановић, Марко Челебоновић, Ристо Стијовић, Сретен Стојановић, Марко Мурат, Зора Петровић...), библиотеком од око 3000 књига... Легат на основу тестамента свог супруга Мара Петровић предала је граду Београду Уговором о поклону 1970. године.
Сомборци су у спомен на свог суграђанина-великана2007. године покренули књижевну манифестацију „Вељкови дани“ на којој се сваке године једном писцу за животно дело додељује признање „Вељкова голубица“.
Литература:
. Гордић, Славко, Огледи о Вељку Петровићу, Београд 2000.
. Петровић, Вељко, Раванград, Нови Сад 1984.
. Давидов, Динко, Вељко Петровић (1884-1967), Београд 2012.
Остави коментар