Аутор: ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ
Пре једне деценије писали смо да „у развијеним грађанским друштвима са високим процентом мигрантског становништва, до сукоба на основу верске или конфесионалне различитости долази веома ретко, а уколико се и јаве они тада имају само привид сукоба“. У позадини таквих антагонизама налазе се не верски, већ битно различити системско-друштвени, културно-традицијски, национални па и политички чиниоци, односно различити социјални услови и животне шансе припадника појединих верских група, посебно миграната у односу на већинско становништво. У таквим околностима верски фактор бива мање или више „накалемњен“, при чему сукоби попримају квазирелигијски садржај, који подразумева генерисање нетрпељивости на основу верских различитости“ (Деспотовић Љ., 2014:30). Тада је то била у великој мери исправна оцена етиологије настанка сукоба и њихове типологије. Но ствари су се од тада драстично промениле. Променио се пре свега круцијални геополитички контекст који је плански усмеравао долазак мигрантске популације на Балкан, за сада само као транзинтне зоне ка простору Западне Европе као њиховој крајњој дестинацији. Индукујући најпре сукобе на Блиском Истоку и северу Африке, атлантистички геополитички фактор покренуо је огромну масу миграната користећи их као оружје за масовно мигрирање не били у тим процесима постигао неколико за њих битних геополитичких циљева. Као прво, редефинисање геополитичког поретка моћи у означеним зонама и покушаје потискивања из њих све агилнијих конкурената, затим, дезинтеграцију и територијалну прекомпозицију неких арапских држава ради лакше контроле, истовремено, афирмацију и инструментализацију интереса дела њима наклоњеног исламског фактора у региону и најзад, притисак, кажњавање и боља контрола наводних европских партнера Вашингтона у све дисфункционалнијим оквирима ЕУ и НАТО пакта. Колегиница Марија Ђорић, надопуњује наш списак разлога, дајући неколико одговора зашто мигранти највише хрле ка Европи – „као прво, много је лакше доћи у Европу него рецимо у САД, јер је Америка заштићена океаном; као друго, Европа је много привлачнија од Америке и због социјалног програма. И као трећи разлог можемо навести чињеницу да Америка управља миграцијама, тако што их тендециозно (из економских разлога) усмерава ка Европи“ (Ђорић М., 2018:43).
Једном пристигла вишемилионска популација исламских избеглица на наш континент, донела је осим различитости верско-културних и цивилизацијских светоназора, у једном значајном проценту и свој верски радикализам и идеолошки екстремизам који се граничи са фанатизмом и спремношћу да се за политичке интересе Ислама жртвује све укључујући и властити живот, притом уз одлучну примену најрадикалнијих метода насиља, терористичких атака, и сваковрсних облика насиља. Такође, знатан део мигрантске популације, одбија било какву могућност да учини цивилизацијску конверзију и прихвати европске демократске вредности и стандарде. Управо супротно, настоји да сачува своје и у погодним околностима покуша да их наметне Европи. Дакле, конституисао се нови контекст, који је постао, културолошки, цивилизацијски и безбедоносно другачији. Стога је по нашем мишљењу погрешно досадашње и могуће нове акте тероризма и насиља према домицилним становницима Европе тумачити искључиво као верски мотивисане када иза њих несумњиво стоје на ширем плану – геополитички интереси атлантизма, а на ужем политички интереси радикалног ислама. Са друге стране посматрано, колега Милован Суботић је у праву када подсећа да је кључни узрок могућих сукоба садржан у чињеници да за разлику од муслимана који су још увек дубоко укорењени у Исламу, „већина хришћанских земаља више није хришћанска“ (Суботић М., 2015:95).
У Европи је током модерне дошло до снажних процеса дехристијанизације Старог континента, па је један знатан број њених грађана, а поготово душтвене елите, у великој мери изгубио религијску компоненту хришћанства, а задржао само њену културно-цивилизацијску. Сада доминантно цивилизацијско хришћанство Европе, опстало је као вредносно-институционални комплекс који баштини најбоље традиције религијског хришћанства, градећи на њему демократски поредак и брижљиво поштовање људских права и слобода. Овде је реч о јединственој врсти демократске политичке културе, образаца и стандарда грађанских вредности које су се концентрисале око одбране политичке слободе и цивилине аутономије. Зато је у аналитичком поступку неопходно диференцирано приступити, разлучивању мотива и узрока могућих сукоба, а у фази синтезе јасно оценити њихов могући интензитет и степен конфликтности. Са стране великог броја грађана земаља чланица ЕУ, који су идентитетски себе дефинисали као хришћане, у фокусу је пре свега одбрана властитог начина живота, демократских вредности и слобода које уживају, па тек онда религијских образаца традиционалног хришћанства. Стога је у праву колега Милован Суботић када скреће пажњу на став, да је упркос несумњивим резултатима секуларизације религијски слој код савремених хришћана Европе, опстао као значајан друштвени кохезиони фактор, макар и у форми друштвеног сурогата. „Може се видети да секуларизација не значи нестанак религије, јер би то представљало и нестанак свих облика људског заједништва, већ јачање друштвених сурогата за класичну религиозност“ (Суботић М., 28). Стога је актуелни контекст западноевропског хришћанства обележен сложеном слојевитошћу цивилизацијског и традиционалног хришћанства, као нова идентитетска компонента, настала у интеракцији секуларизма, модернизма, традиције и класичних религијских садржаја, која је као финални комлекс под сталном идентитетском напетошћу којој прети унутрашња руптура. Тако да када говоримо о погубним процесима дехристијанизације Европе, ми пре свега мислимо на губљење једног дела идентитетских садржаја традиционалног – религијског хришћанства и његових конфесионалних обележја.
Код исламског дела грађана Европе, а особито миграната индукован је став који се исказује као одбијање да се усвоје нови и њима потпуно неприхватљиви секуларизовани обрасци живота настали као плод цивилизацијског хришћанства. Код дела исламски најрадикалније популације пре свега реч је о намери остваривања идеолошки двоструко дефинисаних циљева радикалног ислама – политичких и верских циљева: као прво, реализација планираних политичких циљева злоупотребе демократских тековина Европе у корист исламских организација које су их за то припремале и организовале, и у другом делу намера поступне исламизације европског простора на који су дошли. Да би европски континент постао „кућа мира„, мора пре тога проћи крваву фазу „куће рата„, после које ће победом исламске идеје коначно по њиховим замислима постати „кућа ислама„. Зато је у потпуности у праву колегиница Марија Ђорић када упозорава да ће у наредном периоду у Европи најважнији бити „безбедносни аспекти миграције (пре свега екстремизам, тероризам, криминал, итд), а затим демографске промене и на крају културне разлике које су више него очигледне између Европљана и миграната…“ (Ђорић М., 2018:43).
Уважавајући изнесене аргументе, будући сукоби се јасно могу лоцирати у најмање две групе екстремизама, када се као пример узме СР Немачка, која је била и остала омиљена европска дестинација за мигрантску популацију. На руку јачања обостраног екстремизма ишле су и саме немачке власти подстичући неразумну политику „отворених врата“, која је водила рачуна само о уским економским интересима немачког капитала, запостављајући све друге, особито, безбедносне и културолошке аспекте мигрантске кризе. Дакле, прву групу екстремизма у Немачкој чини исламски екстремизам, а другу као његова реактивна форма испољавања – екстремизам деснице, који се по сопственом разумевању јавља као протективни облик самозаштите од исламске опасности. Особито озбиљно јачајући у ситуацији када су институције државе заказале или недовољно ефикасно штитиле њихов основни грађанско-цивилизацијски оквир који је био угрожен бруталним терористичким акцијама. Оваква дешавања у блиској будућности лако могу да у бројнијим или радикалнијим облицима примене насиља отклизну у грађанске сукобе са несагледивим последицама. Са друге стране, сваки покушај државе да ефикасније заштити свој поредак, изазива по неутемељеном критичком мишљењу левице и апстрактних хуманиста опасност да склизне у форме тзв. милитантне демократије. Као да се овако индукованим и неодговорним ставовима једног дела европске интелигенције просто подстичу нови сукоби, јер се државама оспорава право да на ефикасан начин штите и заштите своје грађане. Исламски екстремизам је дакле директно напао демократску суштину тих друштава, рачунајући да ће их слабости демократског одговора довести ближе остварењу својих стратешких интереса. „Екстремизам је опасна појава за савремене демократије – сем што нарушава друштвену равнотежу, он је често и предворје тероризма“ (Ђорић М.,46).
У актуелним сукобима верског и грађанског идентитета у Европи, када појединац мора да изабере коме је лојалнији, све чешће побеђују верско-конфесионални идентитети. Како на колективном тако и на индивидуалном плану идентитета. У наредном пасусу покушаћемо то и да објаснимо. Европска демократска друштва су нажалост деценијама уназад живела у илузији да су питање цивилизацијског идентитета својих грађана решила кроз парадигму грађанског универзализма и мултикултуралности, чинећи искрене напоре да у овом случају грађане исламске вероисповести функционално укључе у „свој“ демократски и цивилизацијски поредак. Показало се временом да чак ни трећа или четврта генерација исламског живља Европе, није потпуно интегрисана са својом новом домицилном средином. За многе Европљане у неверици је остало сазнање, да њихове младе комшије исламске вероисповести у респектабилном броју бивају лако регрутовани као џихад – ратници, ентузијастички спремни да постану инструменти милитантног ислама на Блиском Истоку. У тренутку ултимативног избора коме ће показати своју лојалност – свом дотадашњем грађанском идентитету или радикално индукованом верском, верски је односио превагу код великог броја муслимана Европе. На пример, у једном делу њиховог друштвеног живота било је могуће да се иста јединка индивидуално безконфликтно национално идентификује као Француз, а етнички као Алжирац и уз то грађанином француске државе. Оно што није било могуће за ту јединку јесте да се у исто време изјашњава као културно-цивилизацијски хришћанин и искрени муслиман. Цивилизацијски стандарди који су почивали на грађанском принципу инклузивности изгубили су битку са верским принципом исламске ексклузивности, јер се овај други идентитет показао као виталнији и базично боље укорењен у бићу исламског човека у Европи. Ова чињеница требало би да натера озбиљне и одговорне политичке елите Европе, ако таквих још увек има, да боље осмисле планове заштите својих демократских, грађанских и цивилизацијских вредности од реалних изазова исламизације који нам тек предстоје. Као што то са становишта заштите мађарских националних интереса константно чини и говори мађарски премијер Виктор Орбан када јасно поручује политичкој елити Европске Уније: „Ми не желимо да се мешамо са другима. Нама је добро овако, када је у питању хришћанство, језик, култура и начин живота, као и слобода вере и приступ породици и односима између мушкараца и жена“.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА:
Требало би на крају рада констатовати важну чињеницу. Религиозна искључивост отвара простор за верски шовинизам, који је лако у условима сукоба трансформисати у верски милитаризам и екстремизам. Ако током практиковања насиља верски екстремизам задобије форме масовног верског фанатизма, јасно је да иза таквих процеса стоји политизација религије и теологије као њене идејне основе. У таквим околностима није лако декодирати структурално учешће политичке олигархије која опредељује циљеве и сходно својим себичним интересима усмерава сукобе у правцу њихове ескалације. Балкан је историјски већ прошао фазу испољавања огромног конфликтног потенцијала, уз реалну претњу да у контексту нове геополитичке дестабилизације или обновљене мигрантске кризе то поново може да буде реалан сценарио сукобљавања. А Западну Европу чини нам се тек чека таква деструктивна процесуалност, са потенцијално несагледивим последицама по њен укупни политички, економски, културни и цивилизацијски поредак.
Геополитика деструкције, генерисана као ексклузивни геополитички пројекат Атлантизма, у потчињавању остатка света њеним интересима још увек је у озбиљним намерама да оствари своје циљеве. Плашимо се сада још деструктивније и по вишој цени за остатак света, јер се управо сада налази у опасној фази опадања своје геополитичке моћи и глобалне хегемоније. У том новом геополитичком контексту који је у превирању, када почиње да се урушава успостављени међународни поредак моћи, свет лако може да склизне у стање геополитичког хаоса, у коме су све опције могуће, а особито оне које имају несагледиво деструктивни потенцијал новог глобалног сукоба човечанства.
Литература:
Беширевић В. (2013): Милитантна демократија, некад и сад, Правни факултет, Унивезитет Унион, Београд.
Гаћиновић Р. (2015): Антитероризам, Службени гласник, Београд.
Гавриловић Д. (2014): Мржње, Ратови, демони хришћанског света, Службени гласник, Београд.
Деспотовић Љ. (2014): Конструкција и деконструкција идентитета, ФЕППС, Нови Сад.
Деспотовић Љ. (2015): Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци.
Деспотовић Љ. (2017): Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци
Ђорић М. (2018): Утицај савремених миграција на развој екстремизма у Немачкој, Култура полиса бр. 35, Нови Сад.
Екмечић М. (2008): Дуго кретање између клања и орања, Завод за уџбенике, Београд.
Рамоне И. (1998): Геополитика хаоса, Институт за геополитичке студије, Београд.
Кинцлер К. (2002): Верски фундаментализам, Клио, Београд.
Суботић М. (2015): Екстремизам под окриљем религије, Медија центар Одбрана, Београд.
Линг Т. (1994): Историја религије Истока и Запада, СКЗ, Београд.
Хантингтон С. (1998): Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица.
Остави коментар