Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Вили Вимер (1943) je немачки политичар и дипломата. По завршетку студија права на Универзитету Келн/Бон радио је као адвокат у Менхенгладбаху. Од 1959. године је у ЦДУ у којем је био члан Земаљског председништва Рајнланда, а потом председавајући округа Северна Рајна. Од 1969. до 1980. године је члан Градског већа Менхенгладбаха, а од 1986. до 2000. године председник Окружног огранка ЦДУ-а Доње Рајне. Био је од 1976. до 2009. године посланик Бундестага, а од 1985. до 1988. године предводио је радну групу „Политика безбедности” Савезне фракције ЦДУ/ЦСУ-а. До 1992. године радио је као парламентарни државни секретар Савезног министра одбране. Вили Вимер је обављао функцију потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а (1994–2000).
Током 1999. године се противио немачком агресорском рату против Савезне Републике Југославије и у то време посебно критиковао министре Фишера и Шарпинга за ширење лажних вести и манипулацију јавним мњењем. Свакако највећа измишљотина немачке пропаганде односила се на постојање некаквог српског плана „Потковица” чији је циљ било наводно протеривање Албанаца са Косова и Метохије. Вили Вимер је такође оптуживао НАТО да је приморао Савезну Републику Југославију да пристане на међународне преговоре у Рамбујеу, кршећи на тај начин елементарне норме дипломатског понашања, првенствено Бечку конвенцију. Тако су лажни преговори у Рамбујеу и „масакр у Рачку” представљали изговоре за рат који је уследио после неколико недеља. Овај немачки дипломата сматрао је да је реч о драстичном кршењу људских права и подривању међународног поретка заснованог на Повељи Уједињених нација као основном међународноправном уговору, што симболизује трујумф политике силе и подсећа на атмосферу у међународним односима која је владала уочи Другог светског рата. Каснији догађаји су у потпуности потврдили његова предвиђања заснована на последицама НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године.
Био је један од петорице дисидената – парламентараца из ЦДУ-а који су осудили подршку америчкој политици у Ираку и у створеној конфронтацији уочавали предуслове за појаву глобалног сукоба. Са Петером Гаувајлером, 18. јула 2016. године, написао је отворено писмо канцеларки Ангели Меркел и захтевао њено изјашњавање о извештају тзв. Чилкотове комисије, која је открила начин на који је влада Тонија Блера увукла Велику Британију у рат у Ираку. Ово тим пре јер је Ангела Меркел подржала „коалицију вољних” у Ираку и истовремено критиковала претходног премијера Герхарда Шредера који се противио овој америчкој ратној авантури под изговором догађаја од 11. 9. 2001. године. Своју пацифистичку оријентацију потврдио је и на примеру ангажовања немачких авиона „торнадо” у Авганистану када је Савезном уставном суду упутио тужбу против Савезног парламента за одобравање слања ових авиона у кризно подручје. Овоме додајмо да је овај немачки дипломата и писац бројних књига од којих је свакако најпознатија Досије Москва чије је немачко издање објављено 2016. године, а коју је код нас у преводу објавио новосадски „Прометеј” ове године.
Писмо Шредеру
Нашем аудиторијуму немачки дипломата је постао познат после објављивања његовог спектакуларног писма канцелару Герхарду Шредеру које је проистекло с једне тајне НАТО конференције која је одржана у Братислави, крајем априла 2000. године, дакле девет месеци после НАТО агресије на СРЈ, а на којој су главне теме биле Балкан и проширење НАТО-а. Овој конференцији су присуствовали високи политички представници из Америке и Европе, уз напомену да је закључке са скупа Вимер сажео у 11 тачака које овом приликом углавном преносимо интегрално, тј. у форми превода који је објављен 8. фебруара 2007. године на страницама недељника НИН.
На овом скупу су најпре „организатори конференције захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово”, чиме отпада један од кључних аргумената одређених петоколонашких кругова у Србији, који су нарочито после петог октобра, тврдили да је Косово питање демократије у Србији. Други закључак, на који указује Вимер, јесте онај да се „Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија” који је подсетимо усвојен 1976. године и којим је гарантована неповредивост спољних граница постојећих држава у Европи.
У наставку писма Вимер указује на шири политички и правни контекст агресије 1999. године истичући констатацију учесника овог догађаја о томе да „европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а, као и да је у том смислу знатно погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи”. Из једне овакве премисе није тешко запазити настојања глобалистичких кругова да уместо принципа међународног јавног права установе поредак који би био заснован на правилима подложним једном флексибилнијем тумачењу које је прилагођено одржавању потпуне америчке доминације на Старом континенту.
Да је агресија НАТО-а 1999. године темељно припремана, најбоље сведочи став да је „рат против Савезне Републике Југославије вођен да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата, па се из првенствено стратешких разлога на Балкану морају стационирати амерички војници и надокнадити оно што је пропуштено 1945. године”. Да је овај рат био усмерен против интереса Европе, сведочи и закључак да су „европски савезници учествовали у рату против Југославије да би, де факто, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања Концепта нове стратегије Алијансе у априлу 1999. године, односно да би се превазишло дотадашње настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а (данас ОЕБС-а)”.
Вимер је у писму навео и да је „не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана” да је, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, било реч о изузетку, код учесника конференције превладало становиште да је успостављен такав преседан на који се НАТО у сваком моменту може позвати. Потоњи агресивни ратови вођени широм света (Ирак, Авганистан, Либија, Сирија) ову констатацију су недвосмислено потврдили.
Следећи закључак је строго геополитичког карактера и односи се на ондашњи процес ширења НАТО-а на Исток и „поновну успоставу такве територијалне ситуације на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће пространство. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском”. Оно што је за нас закључак далекосежног карактера јесте намера „да Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја”.
Дакле, нетадашње Европске уније, као ексклузивног политичког и економског клуба који оличава интересе „евроатлантске цивилизације”, него укупног европског развоја, што је стратегија која тежи да Србију и српски народ измести у једну нејасно дефинисану сиву геополитичку зону чија је културно-цивлизацијска основа много ближа региону „ширег Блиског истока” и која би као таква представљала коридор за стална кретања мигрантских маса од Залива ка Европи. Разуме се да реализација оваквог грандиозног стратегијског концепта подразумева потпуно одбацивање Русије с подручја Балкана што је, такође, био један од циљева рата 1999. године. Томе свакако у прилог иде и констатација „да северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору”.
Намеру Алијансе да ратом против СРЈ подстакне глобални геополитички хаос свакако служи и гледиште учесника конференције „да у сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права”, уз напомену да је реч о волунтаристички сроченом ставу који се тумачи „по потреби”, односно који важи за косовске Албанце, али не и за Србе у Републици Српској или Русе у Донбасу. Занимљиво је да учесници Братиславске конференције нису оспоравали тврдњу „да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права”, односно да будемо сасвим прецизни свесно починио ратни злочин.
У завршном делу обраћања канцелару Шредеру, немачки дипломата уочава да се „после ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може избећи важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора”. Вимер на крају наглашава „да је америчка страна, изгледа, свесна и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права, а тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити”. Коначно, Вили Вимер своје писмо Шредеру завршава подсећањем на сличну судбину Друштва народа уочи Другог светског рата и упозорава на тоталитарни начин размишљања о будућности света.
Америчка Европа
Са ове временске раздаљине Вимерово писмо канцелару Герхарду Шредеру представља документ од прворазредног историјског значаја који се по свом садржају нимало не разликује од највећих Викиликс сензација које је својевремено објавио Џулијан Асанж. Наиме, све што се касније дешавало на постјугословенском простору одвијало се по матрици конференције у Братислави. Најважнији закључак о брзом признању „независне државе Косово” догодио се фебруара 2008. године, потпуно супротно свим начелима међународног јавног права, које је америчка страна брутално прекршила још 1999. године. У исто време агресорске силе, међу којима је свакако и Немачка, исказале су највиши степен непријатељства према Србима, који се огледа не само у признању лажне државе Косово, него и у подршци садашњим акцијама нелегитимног високог представника Кристијана Шмита у Босни и Херцеговини, чији је циљ потпуно укидање Републике Српске. Када се данас чита садржај Вимеровог писма доминира осећај о невероватном цинизму немачке дипломатије која тобоже подржава непромењивост свих граница у Европи, као да пре 25 година немачка војна машина није учествовала у бруталном разарању Србије и отмици Косова и Метохије. Да не говоримо о поданичкој позицији актуелне немачке власти током рата у Украјини и спремности да се беспоговорно служи америчким стратешким подухватима у Европи, иако се ради о интересима таквог карактера који урушавају елементарну немачку позицију на Старом континенту (бомбардовање Северног тока 2).
Вимер је указивао да су после конференције у Братислави 2000. године многи с неверицом реаговали на то шта су закључили виши амерички владини званичници, међу њима министри, координатори обавештајних служби и пажљиво одабрани новинари, као и личности из „Think Tanks” истраживачког центра. Ипак, како је касније наглашавао немачки дипломата, неке важне компоненте недостају, попут садржаја последњег разговора Милошевића и Холбрука, као и разјашњења значаја Косова за тзв. блискоисточни мировни процес, односно релације између Израела и његових суседа. Наиме, врло обавештени инострани актери већ одавно указују на повезаност ситуације на Косову с проналажењем решења између Израела и Палестинаца. Према неким извештајима, својевремено је Холбрук представио Милошевићу план за избегавање рата, под условом да „Југославија делове Косова стави на употребу у америчке војне сврхе”. Крајњи циљ је било протеривање Русије са Балкана, што се у одређеној мери и догодило после 1999. године.
На Братиславској конференцији једна од важнијих тема била је ситуација у Украјини за коју је Вимер указао да је још тада била дефинисана као кључна компонента америчке геостратегије на тлу Евроазије. Тако је 2006. године у Риги пропао покушај њене интеграције у НАТО, али се очигледно од тог циља није одустало. Вимер је као један од разлога за тадашњи неуспех америчке администрације наводио колико-толико доследну позицију европских држава које су биле свесне да би пријемом једне инструисане државе – попут Украјине, изгубиле било какву могућност за очување добрих односа са Русијом. Због тога се приступило реализацији алтернативног сценарија на кијевском тргу Мајдан, када је срушена легална и легитимна влада Виктора Јануковича и отворена Пандорина кутија на тлу Украјине, која се претворила у крвави ратни подијум чији је циљ рушење последњих остатака европског, а нарочито немачког суверенитета. Наиме, не треба заборавити да су све припреме немачког уједињења биле последица договора Горбачова и Кола, а што је била основа за успостављање „трајног мира у Европи”. Управо ту идеју срушили су Американци на простору некадашње Југославије и сада на подручју Украјине.
Крај демократије
Вили Вимер је као врсни познавалац европске политике указивао на процес унутрашње трансформације Европске уније која је почела да се урушава 1999. године ратом против Југославије. Наиме, ЕУ је увек себе доживљавала као заједницу вредности што, између осталог, подразумева и поштовање међународног права. Отуда су, по речима Вимера, бомбе на Београд биле првородни грех Европске уније.
У погледу демократије европске земље се све више удаљавају од начела „више демократије” у корист новог политичког и друштвеног модела „мање демократије” (видети опширније у: Самјуел Хантингтон, Криза демократије, 1976). Као лек за „кризу демократије” препоручено је њено „обуздавање” што је у унутрашњем друштвеном праксису проузроковало огромне промене, уз напомену да је „држава благостања” проглашена за скуп експеримент. Уз то, под утицајем интереса крупног капитала, осмишљен је модел „краја идеологија”, после чега су нпр. левичарске странке напустиле своју класну идеолошку позицију (заштиту радништва, студената, сељаштва) и почеле да заступају интересе разних мањинских група (националне, расне, сексуалне мањине), не доводећи у питање основне премисе на којима почива капитализам. Тако смо дошли до једног обрасца планетарне демократије у којем једноставно нема места за народ.
Немачка је ових дана изванредан пример „новог плишаног тоталитаризма” у оквиру којег је могуће да се у име очувања демократије бирачи, уз новчане подстицаје, селе у оне немачке покрајине у којима прети победа опозиционе Алтернативе за Немачку, чији је програм очувања немачког суверенитета проглашен за нови фашизам, док је подршка украјинским нацистима у рату против Русије означена као немачко егзистенцијално и демократско питање. Уосталом, није ли пре извесног времена министарка Аналена Бербок отворено изјавила да је став немачких бирача око ангажовања ове државе у рату у Украјини уопште не занима. Баш зато Вимер упозорава да у Немачкој влада утисак да се, политичари из главних партија, више одређују по начелима „демократије одозго”, где водећу улогу имају финансијски кругови с оне стране Атлантика. Тако је чист амерички капитализам још од средине деведесетих година прошлог века разбио европску социјално-тржишну привреду.
Као добар пример наведених друштвених трендова, немачки дипломата наводи и однос немачког судства према све чешћем ангажовању немачких трупа у иностранству, иако за то постоје одређена правна ограничења наметнута исходом Другог светског рата. Реч је о тужби која је 2007. године упућена Савезном уставном суду, а поводом ангажовања немачких авиона у Авганистану. Уместо да се овај суд изјасни у складу с немачким правним прописима и забрани ову врсту ангажмана, он је пронашао начин да слање убилачке машинерије у корист америчких интереса оправда глобалном трансформацијом НАТО-а из дефанзивне у офанзивну војну организацију. Ова срамна одлука образложена је ставом да је Немачка дужна да одређене војне контигенте уступи као чланица „Колективног система безбедности” према којем Бундесвер има обавезу да подржи НАТО.
На тај начин, у име колективног система безбедности, САД су још на почетку рата у Украјини 2022. године, најавиле рушење грандиозног гасног пројекта „Северни ток 2” који Немачку не само да лишава јефтиног руског гаса, него и њену привреду чини неконкуретном на светском нивоу.
Да закључимо. Као што је процес „транзиције” на некадашњем истоку Европе текао без великих друштвених потреса (сами узроци овог историјског феномена су веома сложени – прим. аутора), тако је и процес „транзиције либералног у постдемократски Запад” такође изведен без великих унутрашњих отпора. Амерички теоретичар Стоквел је ове промене још 1991. године дефинисао „као завршну фазу Реганове циничне револуције”, али и као неспособност самог капиталистичког система да се трансформише у складу са изазовима времена. Он наводи да је основни проблем у недостатку унутрашње кохезије западних друштава која нису у стању да због природе „неолибералног система” артикулишу било какав групни, класни, национални или други интерес.
По свему судећи оно што се најпре догодило у Америци, данас је карактеристика друштвеног праксиса у Европи, где су покушаји било каквог политичког или социјалног осмишљавања отпора „постдемократизму” доживели убрзан крах, пре свега због подела унутар таквих групација, али и жестоког одговора апарата силе који је практично у функцији заштите интереса „апсолутног капитализма” (израз италијанског филозофа Д. Фузара). Нема сумње да се баш због тога савремена западна друштва налазе на историјској прекретници. Вили Вимер је на примеру агресије на нашу земљу 1999. године међу првима уочио овај проблем.
ЛИТЕРАТУРА:
- Писмо Вилија Вимера канцелару Шредеру, у: недељник НИН, 8. 2. 2007. године;
- Вимер, В. (2014). Србија трајно искључена из европског развоја, Геополитика, бр. 72;
- Вукашиновић, М. (2022). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад;
Остави коментар