Вирус нове глобализације

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Утицајни амерички часопис Спољни послови је у јеку глобалне пандемије коронавируса покренуо дебату о томе како ће изгледати свет после ових драматичних догађаја. Већина учесника сложила се да је вирусна криза означила крај глобализације какву смо познавали, као и да су отворена многа егзистенцијална питања која намећу потребу за једним видом универзалне сагласности које није било од завршетка Хладног рата. Додали бисмо да је актуелна криза на најогољенији начин потврдила и теорију о свету глобалне међузависности која је седамдесетих година прошлог века била кључни слоган мондијализма. У овом тренутку ипак се чини превише исхитреним закључак о крају глобализације, јер је реч о једном објективном процесу који је последица, пре свега, феноменалног развоја науке и технологије. Отуда се чини основанијом хипотеза о краху идеологије глобализма о чему је недвосмислено говорио Самјуел Хантингтон после напада на куле близнакиње у Њујорку 11. 9. 2001. године.

Чине се, такође, исхитреним и ставови о крају геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког. Истина актуелна вирусна криза знатно је релативизовала просторну компоненту као суштински елемент геополитичких теорија, али је с друге стране у игру вратила државу, која се показала као незаменљив фактор у решавању овако сложених ситуација. Уосталом, кинески пример победе над пандемијом и истовремена немоћ Европске уније да ефикасно реагује на овакве догађаје најпотпуније потврђује овакво становиште.

Шта су у овом тренутку видљиве геополитичке последице ове кризе? То је пре свега промоција Кине као глобалног лидера који с много самопоуздања испуњава тзв. глобални вакум који је настао после видљивог дистанцирања Трампове администрације, посебно у односу на Европу. Друга последица је јачање руског ауторитета у европским пословима, које је посебно дошло до изражаја после противбиолошке акције руске војске на северу Италије, што је нарочито понижење за НАТО. Заједнички руско-кинески наступ у Европи ојачао је и њихове билатералне везе које се, још од 2001. године и закључења уговора о стратешкој сарадњи, крећу узлазном линијом. Све то не би било могуће без консолидације позиција председника Путина и Сија на унутрашњем плану, а који се одвија у знаку њиховог настојања да спрече процесе дестабилизације у својим државама.

Пред највећим изазовима наћи ће се ЕУ чија се бриселска администација показала као потпуно неспособна да одговори драматичним изазовима који прете да потпуно промене односе снага на Старом континенту. Посебан утисак оставља недостатак елементарне солидарности међу државама-чланицама и крах идеје шенгена који се распао после првих назнака вирусне кризе. Једна од првих економских последица је губитак радних места у секторима чији је дефицит радне снаге покриван демографском резервом са некадашњег европског истока. Наиме, према веома поузданим проценама, само у периоду 2005 – 2015. са подручја некадашње источне Европе на запад континента преселило се око 10 милиона људи. Сада се повратак милионских маса дешава у супротном смеру уз последично јачање анимозитета према страним радницима који подстичу локални синдикати и одговарајуће политичке групације. Да не говоримо о социјалној и политичкој дестабилизацији држава у којима се оваква радна снага враћа. Све то закономерно води разарању ЕУ која је у својој основи заправо један трговачки савез.

Како би трансформација садашње Европске уније могла да изгледа? Према извештају америчке ЦИА која је прогнозирала њен распад још пре више од десет година, на развалинама садашње Уније могле би да се појаве три различите творевине – заправо лабава савеза суверених држава. То су Западноевропска унија, чију окосницу чине Немачка и Француска као и блок држава које им инклинирају, потом Нова Европа као савез Пољске, Чешке, Словачке и Мађарске (Вишеградска група) и коначно савез држава названих Православна унија, у који би поред Румуније, Бугарске и Грчке, била интегрисана и подручја Украјине и тзв. Западног Балкана (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Албанија, Македонија). Из овакве пројекције будућности Европе није тешко наслутити интересе атлантизма чији је стратешки циљ одувек било спречавање повезивања Русије и Немачке.

Разуме се да и руски евроазијци имају своје мапе будућности Европе коју доживљавају као полуострво евроазијског континента чији западни правац чини осовина Москва – Берлин, а источни правац осовина Москва – Токио (А. Дугин). Ових дана, под утицајем ове кризе, занимљиву хипотезу заступа Игор Панарин када говори о савезу Гиарусија (Германија, Италија, Аустрија, Белорусија, Русија) а чији је циљ „стварање лука и прескакање Пољске“ као главног англоамеричког трабанта на истоку Европе и окосницу концепције Санитарног кордона о којем је на почетку 20. века писао британски геополитичар Мекиндер.

Реализација оваквих геополитичких пројекција у доброј мери зависиће од исхода америчких избора крајем године. Вирусна криза показује се као најопаснији противник председника Трампа на унутрашњем плану, јер прети да уруши досадашње економске успехе који су његов главни изборни адут. На званичној инаугурацији пре четири године, председник Трамп је обећао америчком народу више радних места, више демократије, повратак америчких војника кући и ослобађање од вашингтонске глобалистичке мочваре. Уколико би Трамп обновио мандат онда нам се чини и да нисмо далеко од „нове Јалте“.

ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004; Драгош Калајић, Европска идеологија, Сунчаник: часопис , 2004, број 8/9, 44-45; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2010; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.