Аутор: Јованка Симић, новинар
ВИСОКО место међу знаменитим Новосађанима који су будућим поколењима оставили велика дела припада епископу бачком Висариону Павловићу (Сентандреја, око 1670 – Нови Сад, 1756), основатељу латинско-словенске школе 1731. године у Новом Саду, која је 1741. прерасла у високошколску установу. Исте године подигао је новосадску болницу, а 1748. године ујединио је грађанство идејом да прикупи средства и од Беча откупи Новом Саду статус слободног краљевског града који се и данас обележава сваког 1. фебруара.
После школовања у руским духовним академијама, Висарион је замонашен 1705. године у фрушкогорском манастиру Крушедолу у ком је најпре годинама био сабрат, а доцније и настојатељ. Потом је неколико година провео у Хиландару а одатле, са Свете Горе, дошао у Пећ код патријарха Мојсија Рајовића.
У епископа (владику) бачког хиротонисан је у Сремским Карловцима 1731. године и већ по доласку у Нови Сад (тадашњи Петроварадински шанац), посветио се развоју црквено-народне просвете. Међу првим Србима спознао је да је образовање омладине услов за опстанак и напредак српског народа у Хабзбуршкој империји.
Дао је огроман допринос верској, културној и просветној историји српског народа у монархији. Старао се да Епархија бачка има сталне приходе, отворио је православне храмове у Новом Саду (Успенски, Саборни, Алмашки), сазидао Владичански двор, бринуо о српској сиротињи…У порти Николајевске цркве основао је прву српску православну болницу у којој су лечени сиромашни грађани и путници намерници.
После великих промена које је донео Велики бечки рат (1662–1699), српски народ северно од Саве и Дунава нашао се у незавидном положају. Услед вековног робовања под Турцима, требало се изборити за опстанак у царству Хабзбурга, а један од главних предуслова за то било је ширење школства. Стога је у Новом Саду, у порти цркве Светог Ђорђа (на месту данашње Гимназије „Јован Јовановић Змај”) основана 1703. године Српска православна основна школа.
Одмах по устоличењу, 1731. године (када је подигао и зграду за болницу у порти оближње Николајевске цркве), владика Висарион је на Малу Госпојину утемељио „Петроварадинску рождественo-богородичну школу латинско-словенску” – Collegium Vissariono–Pavlovicsianum Petrovaradiniense, познату и под именом Богоматерње собраније.
Префект ове школе коју је похађало више од седамдесет ђака, био је учени јеромонах Дионисије Новаковић, ученик Кијевске духовне академије. У школи је предавао филозофију и богословље, а доцније је постао епископ будимски.
О угледу ове школе у Монархији сведочи податак да је 1769. године царица Марија Терезија издала наредбу којом се за свештенике у српским црквама могу постављати само представници СПЦ који су завршили Колегијум владике Висариона у Новом Саду.
Свештенство Епархије бачке било је најобразованије у целој Карловачкој митрополији. Пожртвованим залагањем владике Висариона формирана је истинска народна елита. Велика финансијска потпора школи долазила је од српског народа.
У процесу парцелисања земљишта, владика Висарион је обезбедио Црквеној општини новосадској 100 јутара плодне земље. За издржавање Епархије и духовне академије купио је неколико хиљада јутара сиришке пустаре.
Захваљујући далековидном размишљању владике Висариона, Нови Сад је оснивањем Латинско-словенске школе у рангу ниже реалне гимназије добио темеље образовања и учености. Деценију доцније ради образовања подмлатка свештенства, владика је гимназију подигао на ниво филозофско-богословске академије и на тај начин поставио чврсте темеље универзитетског школства у Срба.
Настава је била бесплатна. Ђаци су могли да се упишу по завршетку три или четири разреда основне школе. Осим веронауке, краснописа, појања, земљописа и једноставнијег облика аритметике, изучавани су најважнији општеобразовни предмети. Настава се одвијала претежно на латинском и управо та чињеница, како је забележио Васа Стајић, допринела је образовању Срба – способних чиновника који су одржавали паритет у новосадском Магистрату. На тај начин, по Висарионовој жељи, стварана је образована српска елита за ново политичко, културно и религијско организовање Срба у римокатоличкој држави.
Школа је имала изузетан допринос у формирању нараштаја српске грађанске интелигенције у Војводини. У њој је извесно време предавао и Јован Рајић (1763–1767). Књиге су углавном прибављане из Русије. Школа је наставила свој рад до 1789. године када су новосадски Срби, понесени обећањима и реформама цара Јосифа II, укинули ову образовну институцију како би се направила Гимназија за све вероисповести у Новом Саду.
Приложили су у ту племениту сврху зграду, целокупни школски инвентар и ђаке, међутим убрзо се догодио крах Јосифових реформи, те се добронамеран српски гест показао као брзоплет јер наместо државне гимназије за све вероисповести, на основу одлуке цара Леополда II од 20. априла 1790. године у православном делу Новог Сада настала је Римокатоличка гимназија.
Од тада је започела велика борба новосадских Срба да поврате своју школу и оснују Гимназију. Велика жеља Митрополита карловачког Стефана Стратимировића, епископа бачког Гедеона Петровића и новосадске православне црквене општине била је да се у Новом Саду поред римокатоличке поново отвори и српска православна гимназија.
Сваке године, непосредно по празнику Рођења Пресвете Богородице, у Саборном храму у Новом Саду, ученици и професори данашње Гимназије „Јован Јовановић Змајˮ молитвено се сећају епископа бачког Висариона Павловића, као и свих осталих, ктитора, добротвора, професора и ученика Рождествено-богородичне школе латинско-словенске, која је претеча данашње Гимназије.
Од културног и материјалног наслеђа владике Висариона мало је сачувано. У гранатирању Новог Сада 1849. године свега њих 888 је преживело. Били су порушени Саборни храм и Владичански двор које је подигао владика Висарион као и зграда новосадске гимназије. Уништена је у великој мери епархијска и црквено-општинска архива. Оно што је од архиве преостало, докрајчила је „народна власт” после Другог светског рата.
Сећања на велика дела владике Висариона живе и данас.
Литература:
- Вуковић, С. (1996). Српски јерарси: од деветог до 20. века, Евро, Београд
- Чурчић, Л. (2006). Исходи и стазе српских књига 18. века, Библиотека Матице српске, Нови Сад
- Карловачка Митрополија, емисија 06: Епископ Висарион Павловић – први део, уредник Петар Ђурђев, Радио Беседа, Београд, 24. 2. 2014.
- Карловачка Митрополија, емисија 07: Епископ Висарион Павловић – други део, уредник Петар Ђурђев, Радио Беседа, Београд, 3. 3. 2014.
Остави коментар