VOJVODA PETAR BOJOVIĆ – JUNAK I STRADALNIK

VOJVODA PETAR BOJOVIĆ – JUNAK I STRADALNIK

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

                Oslobodilački ratovi od 1912. do 1918. godine predstavljaju vreme najvećih pobeda, ali istovremeno i najvećeg stradanja srpskog naroda. Demografski i materijalni gubici bili su toliki da je retko koji narod u celokupnoj istoriji čovečanstva tako nešto preživeo, ali iskazana hrabrost srpskog naroda i spremnost na žrtvu takođe je nešto nezabeleženo. Posebno tu treba apostrofirati srpske vojnike uz čiju nadljusku hrabrost i požrtvovanje  uvek treba istaći i ratničku veštinu. Pobedama u Balkanskim i Prvom svetskom ratu srpska vojska se pokazala sposobnom da nadjača ne samo regionalne sile, Bugarsku i Tursku, nego da se „nosi rame uz rame“ sa najmoćnijim armijama sveta poput Austrougarske i Nemačke. Zasluge za to pripadaju pre svega svim neznanim i znanim borcima, ali i njihovim proslavljenim komandantima. Generalštab srpske vojske ubrajao se u najsposobnije tog vremena, a imena Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Živojina Mišića i Petra Bojovića zauvek će zlatnim slovima ostati ispisana u panteonu velikih, ne samo srpskih, veći svetskih vojskovođa.

                Petar Bojović je rođen 16. jula 1858. godine u selu Miševići kod Nove Varoši. Pored Petra, njegovi roditelji, otac Peruta i majka Rada Bojović, rođena Pešić, imali su još četiri sina i kćer. Kada je u pitanju porodično poreklo, porodica Bojović pripada plemenu Vasojevića iz okoline Andrijevice gde se i danas nalazi selo Bojovića. Peruta se još u ranom životnom dobu doselio u okolinu Nove Varoši, a zanimljivo je napomenuti da je njegov stariji brat bio sjenički nahijski knez. Više nego skroman život i stalni strah od Turaka naveli su Perutu da se sa porodicom, uprkos protivljenju brata, preseli u Kneževinu Srbiju. Dolazak u Ivanjicu za Bojoviće je značio slobodu, ali materijalni kvalitet života nije im se bitno izmenio. Peruta je hranio porodicu od skromne plate uposlenika u tamošnjem sreskom načelstvu. Hroničan problem sa novcem otežavao je školovanje njegove dece. Petar je osnovno obrazovanje stekao u Ivanjici, a prvi razred gimnazije pohađao je u Užicu. Tadašnji ministar prosvete Stojan Novaković odbio mu je molbu za stipendiju. Iako siromašan i iz izbegličke porodice Petar se pokazao kao izuzetno darovit učenik i nastavio je školovanje u Beogradu. Zajedno sa bratom Lukom pomagao je ađutantu kneza Mihaila potpukovniku Kosti Jankoviću oko kućnih poslova. Janković mu je zauzvrat obezbedio stan, hranu i mali džeparac, sasvim dovoljno da finansira svoj boravak u srpskoj prestonici. Nakon svršetka gimnazije i Petar i Luka su se opredelili za vojnički poziv. Kao izuzetan đak, Petar je bez prijemnog ispita i kao prvi u rangu 1875. godine postao pitomac Dvanaeste klase Artiljerijske škole u Beogradu. Sudbina je odredila da tu upozna svoje proslavljene kolege Stepu Stepanovića i Živojina Mišića, tada pitomce Jedanaeste klase iste škole. Međutim, školovanje mu je ubrzo prekinuto. Juna 1876. godine usled izbijanja Srpsko-turskog rata, kaplar Bojović, kao i cela njegova klasa unapređena  je u čin podnarednika i upućena na front.

                Za vreme rata prvo je bio pisar, a zatim ordonans pri štabu zadužen za komunikaciju Moravske vojske sa glavnokomandujućim, ruskim generalom, Černjajevim. Prva faza rata po Srbiju je okončana neuspešno, ali već 1877. godine borbe su nastavljene. Zahvaljujući savezništvu sa moćnom Ruskom carevinom Srbija je 1878. godine iz tog rata izašla kao pobednik. Pored proširenja teritorije Srbija je tada stekla i punu nezavisnost putem međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu. U toku Drugog srpsko-turskog rata Bojović je unapređen u čin narednika i raspoređen u artiljeriju Drinske divizije, gde se istakao svojim vojničkim kvalitetima. Po okončanju rata odlikovan je Spomenicom rusko-turskog rata od strane cara Aleksandra II Romanova. Zanimljivo je pomenuti da su pored Petra u ratu učestvovla još tri njegova brata. Najstariji Jovan, ranjen kao običan vojnik, trajno je ostao invalid. Luka je bio u artiljeriji, a Jevrem je napustio školovanje na Duhovnoj akademiji u Moskvi kako bi se priključio srpskoj vojsci. Zahvaljujući učešću u ratu, Petar je prvi oficirski čin dobio još tokom školovanja. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 1881. godine, a školovanje je okončao kao najbolji u generaciji. Već 1883. godine ponovo je unapređen, ovaj put u čin konjičkog poručnika. Preorjentacija na novi rod u vojsci nije puno promenila u njegovoj profesionalnoj posvećenosti. Proučavao je vojnu strategiju i prevodio značajna vojna dela sa francuskog, nemačkog, ruskog i bugarskog jezika. Takođe, radio je na procesu usavršavanja oficirskog kadra uzimajući značajno učešće u radu ispitnih komisija. Učestvovao je i u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine kao vodnik konjičkog eskadrona. U jednom momentu bio je i vršilac dužnosti načelnika Štaba Šumadijske divizije. Uprkos pretrpljenom porazu u tom oružanom sukobu Bojović se istakao hrabrošću i požrtvovanjem pa je dobio pored Spomenice srpsko-bugarskog rata 1885 – 1886. godine i Zlatnu medalju za hrabrost. Ipak najznačajnija tekovina tog rata je dragoceno iskustvo koje su tada stekli ne samo Bojović već i drugi mladi, a kasnije vodeći srpski oficiri tokom oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine.

                Povratak u mirnodopsko stanje za Bojovića je značio povratak na službu u Kraljevu gardu i nastavak napredovanja u karijeri. Školovao se za generalštabnog oficira, a 1886. godine prekomandovan je u Glavni đeneralštab. Krajem 1887. i početkom 1888. godine usavršavao se u Francuskoj gde je između ostalog sticao nova saznanja o konjici, svom rodu vojske. Pretpostavljeni su za njega imali samo reči hvale i istaknuto je da poseduje kvalitete za rad u kancelariji isto kao i na terenu. Verovatno zato, ali i zbog porekla, pojavila se mogućnost da bude imenovan za konzula u Pljevljima. Iako je bio spreman da prihvati tu diplomatsku službu, zbog odbijanja osmanlijske vlasti da dozvoli uspostavu konzulata, ta ideja nije realizovana. Kapetan prve klase postao je 1891. godine. Narednih pet godina obavljao je dužnost  načelnika Štaba Moravske divizije u Nišu. Za to vreme unapređen je u čin majora, a 1896. godine premešten je na položaj načelnika štaba Timočke divizije. Na toj poziciji zadržao se tek šest meseci da bi dobio prekomandu u Glavni đeneralštab i to na odgovornu poziciju vršioca dužnosti šefa Mobilizacijskog odseka Operacijskog odeljenja. Tada se prvi put ozbiljno uhvatio u koštac sa organizacionim problemima srpske vojske. Suprotstavio se stavovima oficira okupljenih oko Pavla Jurišića Šturma kada je u pitanju pešadijska taktika. Bio je zagovornik nezanemarivanja važnosti noža i bajoneta u srpskoj pešadiji čemu su se Jurišić i krug oficira oko njega suprotstavljali. Ostao je usamljen u svojim stavovima. Bojović je 1897. godine bio preveden u pešadiju i proizveden u čin potpukovnika, da bi naredne godine bio postavljen za komandanta prvo 15., a zatim i 12. puka. Zahvaljujući ličnim kvalitetima i sposobnostima konstantno je napredovao u karijeri i već 1901. godine unapređen je u čin đeneralštabnog pukovnika.

                Vesti o Majskom prevratu zatekle su ga u Nišu, gde je obavljao dužnost komandanta Moravske brigade. Upadljivo je bilo njegovo oklevanje da podrži smenu dinastije, a kada je prva grupa oficira Niškog garnizona stala na stranu zaverenika, situacija je postala još dramatičnija. Nije blagonaklono gledao na čin kraljeubistva počinjenog od strane svojih kolega. Previranja u Niškom garnizonu i posledice novonastalih okolnosti Bojović je izbegao zahvaljujući premeštaju u prestonicu na novu dužnost. U junu 1903. godine, postavljen je za načelnika Operacijskog odeljenja Glavnog generalštaba. Već septembra 1903. premešten je za načelnika Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog, gde je po dužnosti uređivao Službeni vojni list. Bio je član komisije za izmene i dopune „Zakona o ustrojstvu vojnog ministarstva“ i određen je da po potrebi učestvuje sa pukovnicima Radomirom Putnikom, Aleksandrom Mašinom i Živojinom Mišićem u komisiji za rad na „Zakonu o ustrojstvu vojske i formacije“. Decembra 1903. godine postavljen je za komandanta Moravske divizijske oblasti. Kao divizijski komandant prisustvovao je manevrima 7. i 8. korpusa francuske vojske u septembru 1904. godine. U toku ove godine odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde III reda, bugarskim Ordenom za vojne zasluge II reda i francuskim Ordenom legije časti IV reda. Tada je u Nišu proveo godinu dana da bi ponovo bio vraćen u Beograd na položaj pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. Kada je 1906. godine general Radomir Putnik postao ministar vojni Bojović je došao na njegovu poziciju, načelnika Glavnog đeneralštaba. Naredne dve godine Bojović i Putnik bili su kreatori vojne politike Kraljevine Srbije. Sva važnija pitanja rešavana su uz njihovo učešće. Bojović je 1908. godine ponovo postavljen za komandanta Moravske divizijske oblasti, da bi 1909. godine postao komandant Konjičke divizije i na toj poziciji je ostao sve do izbijanja Prvog balkanskog rata.

                U Prvom balkanskom ratu Bojović se neformalno nalazio na čelu Prve armije, najjače formacije srpske vojske. Formalno, njom je komandovao prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, ali ključnu reč u operativnom delovanju imao je njen načelnik Štaba pukovnik Petar Bojović. Sastavljena od šest pešadijskih i jedne konjičke divizije, Prva armija je imala težak zadatak da iznese glavninu predstojećih ratnih operacija. Prema ranije utvrđenom ratnom planu nastupala je dolinom reka Morava-Vardar prema strateški važnoj poziciji Ovče polje gde se očekivala odsudna bitka. Glavna neprijateljska formacija na tom pravcu bila je Vardarska armija. Usled odluke turskog komandanta Zeki-paše da krene u susret srpskoj vojsci do bitke je došlo ranije, već kod Kumanova. Pošto se srpska vojna mašinerija tada još zahuktavala, i nisu sve linije komunikacije savršeno funkcionisale u prvih mah nisu shvaćene razmere boja koji se odigravao kod Kumanova. Tek naredni dan srpska komanda je u boj uvela glavninu snaga i ofanzivnim nastupanjem promenila tok bitke.Iako ova pobeda nije u potpunosti iskorišćena, jer je usled opreznog nastupanja, Turcima omogućeno da se pregrupišu kod Bitolja, za srpsku vojsku to je bio prvi veliki uspeh. Pukovnik Bojović je posle Kumanovske bitke za zasluge unapređen u čin generala. Inače, imao je i dosta diplomatskog takta za jednog oficira. Stoga ne treba da nas čudi što je dobio zadatak da kao član srpske delegacije učestvuje na mirovnim pregovorima u Londonu. Upravo, Bojović je zagovarao sklapanje saveza sa Grcima svestan zaoštravanja odnosa sa Bugarskom oko pitanja podele oslobođenih teritorija. Na poziciji načelnika Štaba Prve armije dočekao je i Drugi balkanski rat. Prestolonaslednik je u vreme izbijanja sukoba bio u Beogradu, ali je već naredni dan došao na front. Prva armija je u Bregalničkoj bici, takođe imala ključnu ulogu. Po naređenju Vrhovne komande Bojović je preduzeo ofanzivu i naterao na povlačenje razbijene bugarske snage. Smatra se da nije preduzeo odlučnu ofanzivu nakon tog velikog uspeha čime je propuštena šansa da se neprijatelj u potpunosti slomi. Međutim, Bojović je bio čovek koji je dosledno poštovao naređenja i lanac komande. Nikako nije želeo da sprovodi odluke po svom nahođenju, a protivno odlukama svojih pretpostavljenih. Tokom Balkanskih ratova njegova uloga je bila izuzetno značajna i za sve uspehe Prve armije, na prvom mestu, zaslužni su njeni vojnici i načelnik Štaba. Aleksandar jeste bio prvi čovek te borbene formacije, ali istovremeno on je bio učenik njenog glavnog stratega, Petra Bojovića.

Nakon rata, a usled sukoba civilnih i vojnih organa vlasti oko karaktera uprave u oslobođenim krajevima, Bojović je zamenio crnorukca Damjana Popovića na mestu komandanta oslobođenih teritorija. Sukob vojske i civilnih vlasti je pretio da eskalira, ali usled izbijanja Prvog svetskog rata, bar privremeno je pomeren na margine savremenih zbivanja. Bojović je ovaj put i formalno dobio komandu nad Prvom armijom. Zadatk mu je bio da zaustavi glavninu austrougarskih snaga za koje se očekivalo da će nastupati dolinom Morave. Pošto je najjači napad išao preko Drine, borbu je prihvatila Druga armija. Prva armija je upućena na Zapad i svojim odlučnim nastupanjem gonila je neprijatelja prema Savi i oslobodila Šabac. Na zahtev saveznika, srpska vojska nije se mogla zaustaviti na svojim granicama nego je preduzela ofanzivu preko Save i taj zadatak Prva armija je uspešno sprovela, ali uz velike gubitke. Vojevanje na teritoriji neprijatelja nije dugo potrajalo. Ubrzo usled nove austrougarske ofanzive preko Drine, Bojović je bio primoran da se povuče kako bi izbegao opkoljavanje, ali i zadao udarac u bok neprijateljskih snaga u nastupanju. Komandovao je trupama na Mačkovom kamenu u čuvenoj Bici na Drini. Međutim, posle nove neprijateljske ofanzive i povlačenja srpske vojske ka Kolubari, regent Aleksandar donosi odluku da komandu nad Prvom armijom poveri Živojinu Mišiću. U tom trenutku, tu borbenu formaciju zahvatio je nered i značajno osipanje. Usled pogoršanja stanja nezalečene rane zadobijene 2. septembra kod Šapca, general Bojović nije bio u mogućnosti da adekvatno odgovori na datu situaciju. Skoro godinu dana je proveo na oporavku i bez komande da bi ponovo bio aktiviran u novembru 1915. godine, kao komandant Novih oblasti. Bojović je tada dobio težak zadatak, da zaustavi bugarsku ofanzivu i zaštiti koncentraciju srpske vojske na Kosovu i Metohiji uoči povlačenja preko Albanije. Odbivši bugarski napad, dobijeni zadatak je uspešno sproveo u delo. Omogućeno je povlačenje srpske vojske preko Albanije, a Bojović je dobio novi zadatak, da to povlačenje uspešno okonča. U tom kritičnom momentu, krajem 1915. godine, postavljen je na mesto načelnika Štaba Vrhovne komande. Upravo na toj poziciji su svi njegovi organizacioni i diplomatski kvaliteti došli do punog izražaja. Sproveo je sve neophodne mere što se tiče kontakta sa saveznicima, evakuacije srpske vojske i njenog smeštaja na Krfu. Potom je na Solunskom frontu uz dosta diplomatskog takta i uz saradnju sa političkim vođstvom Srbije izdejstvovao poseban sektor za srpsku vojsku. Time su onemogućeni planovi savezničke komande na Solunskom frontu da se srpska vojska u manjim formacijama razmesti po različitim sektorima tog bojišta. Srpska vojska je pod jedinstvenom komandom dobila svoj sektor na tom frontu. Bilo je još dosta nesuglasica sa savezničkom komandom, ali tek 1918. godine posle sukoba sa francuskim generalom Gijomom, tadašnjim komandantom Solunskog fronta, Bojović se povukao sa mesta načelnika Vrhovne komande i ponovo preuzeo rukovođenje Prvom armijom. Mišić je preuzeo njegovu dotadašnju poziciju, a upravo je Prva armija ponovo pod Bojovićevim vođstvom odigrala jednu od ključnih uloga na Solunskom frontu.  Sredinom septembra 1918. godine, ova armija je prva probila neprijateljske linije u bici kod Dobrog Polja napredujući duboko u okupiranu teritoriju, dolinom Vardara prema Velesu. Tim prodorom bugarska vojska je razdvojena od nemačke i austrougarske, čime je praktično, izbačena iz rata. U toku ofanzive, Bojovićeva armija nanela je još jedan težak poraz bugarskoj vojsci kod Kumanova, nakon čega je ubrzo usledila i formalna kapitulacija Bugarske. Kod Niša se oglušio na naređenje savezničke komande da se zaustavi i sačeka ostale trupe, već je uz dozvolu Mišića postupio po ratničkom instiktu. Iako sa malobrojnijim trupama napao je nemačke snage kod Niša i ne dozvolivši im da se ukopaju, naneo im je odlučujući poraz. Posle te bitke propao je i poslednji plan nemačkih snaga da konsoliduju front na Jugu. U nezadrživom naletu Bojović se ponovo oglušio o naređenje saveznika da preusmeri snage prema Drini. Beograd mu je bio na dohvat ruke i ništa ga nije moglo zaustaviti u nameri da posle tri godine okupacije konačno 1. novembra 1918. godine oslobodi srpsku prestonicu.

                Ratne operacije time nisu bile okončane. Prva armija je nastavila svoje napredovanje u skladu sa proklamovanom projugoslovenskom politikom srpske vlade. Oslobođen je Srem, Banat, Bačka, Slavonija i dobar deo Hrvatske. Vojska je tako dala nemerljiv doprinos formiranju nove države. Nakon rata, Vojvoda Bojović koji je taj najviši čin srpske vojske formalno zaslužio probojem Solunskog fronta, a neformalno svim svojim delom i postignućima, postao je komandant Prve armijske oblasti vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na mestu načelnika Glavnog generalštaba marta 1921. godine nasledio je Živojina Mišića. Međutim, već u decembru iste godine je smenjen, navodno zbog starosti i nemogućnosti da vrši funkciju. Pravi razlog ove smene leži najverovatnije u njegovom planu da se novim Zakonom o ustrojstvu vojske i mornarice formira Vrhovni vojni savet koji bi imao odlučujuću ulogu u vođenju vojne kadrovske politike.  Kralj Aleksandar nije bio spreman da se odrekne odlučujućeg uticaja u vojsci. Na Aleksandrovoj strani je bila i „siva eminencija“ njegovog režima, neformalni glavni kadrovik u vojsci i vođa Bele ruke, general Petar Živković. Iako je tokom Solunskog procesa stao na stranu regenta i Bele ruke, Bojović nije pripadao toj grupi oficira i nije imao nameru da bude njihov poslušnik. Isto tako nije pripadao ni organizaciji Ujedinjenje ili smrt. Štaviše, crnorukci mu nikada nisu oprostili to što je opravdao likvidaciju Apisa, ali ni Bojović njima nije oprostio ubistvo kralja i oficira koji su im se suprotstavili. Posle Majskog prevrata kada su se oficiri-zaverenici obračunavali sa protivnicima, takozvanim kontrašima, Bojović je jedini u sudskom veću imao hrabrosti da izdvoji mišljenje i suprostavi se njihovoj nepravednoj osudi i likvidaciji. Isto tako je bilo i na Solunskom procesu. Bojović nije podržavao Belu ruku, Živkovića, regenta ili Pašića, nego osuđujuću presudu za one koji su počinili najveći greh za jednog oficira, a to je uplitanje u politički život jedne zemlje. Sa predlogom o Vrhovnom vojnom savetu, Bojović se suprotstavio Beloj ruci i njihovom zakulisnom kadrovanju u vojsci, kao što se pre toga na Solunskom procesu suprotstavio Crnoj ruci. Upravo, pomenuti podatak nam govori da je Petar Bojović uvek bio odan isključivo zakletvi koju je dao svom pozivu i otadžbini.

                Penzionisan je 1921. godine u rangu vojvode. Starost je provodio mirno i povučeno. Voleo je šetnje, ali, iako u starosti, često bi jašući konja odlazio do Košutnjaka ili Topčidera. Povremeno, samo važnim povodima, pojavljivao se u javnosti. Prilikom prenosa zemnih ostataka vojvode Putnika nosio je kovčeg svog kolege i saborca. Učestvovao je u manifestaciji koja je održana 6. septembra 1930. godine, prilikom koje je izvršena zamena starih srpskih pukovskih zastava, novim jugoslovenskim. Kao jedan od najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata tom prilikom je prvi odlikovan Ordenom Jugoslovenske krune I reda. Dva dana kasnije, 8. septembra iste godine, takođe je učestvovao i u manifestaciji osveštanja kraljevskog mauzoleja, crkve Svetog Đorđa na Oplencu i tom prilikom je takođe lično nosio kovčeg sa moštima vožda Karađorđa. Na prestolonaslednikov rođenadan 1932. godine, odazvao se pozivu i prisustvao Vojnom defileu na Banjici, a 17. decembra 1933. godine, povodom kraljevog rođendana, odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde I reda. Nakon pogibije vrhovnog komandanta kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marsejskom atentatu 9. oktobra 1934. godine, kao jedini preostali bojni vojvoda predvodio je pogrebnu povorku na čelu Generaliteta i Admiraliteta 18. oktobra, od Beograda prema dinastijskom Mauzoleju na Oplencu. Međutim, nije mu bilo suđeno da bezbrižno provodi dane penzije i starosti. Posle puča od 27. marta 1941. godine Ministarski savet ga je reaktivirao i postavio za vrhovnog inspektora celokupne vojne sile. Takođe, imenovan je za pomoćnika vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske. Odbio je posle Aprilskog rata da napusti zemlju i ostao je u otadžbini. Nemci su pokušali da iskoriste ugled ostarelog vojvode za svoje interese, ali Bojović je decidno odbio bilo kakvu saradnju. Okupaciju je proveo pod nemačkom stražom u svojevrsnom kućnom pritvoru. Pismom je pružio nedvosmislenu podršku generalu Draži Mihailoviću i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Dolaskom oslobodioca, ostarelog vojvodu sačekale su nove muke. Prilikom pretresa kuće, komunisti su iz obesti razbacali uniformu i ordenje ostarelog vojvode, a njega vređali i tukli. Potom je jedno vreme proveo kao zatvorenik novih vlasti i tom prilikom je preživeo pravu psiho-fizičku torturu od koje se nije oporavio. Izmučeni vojvoda je posle puštanja iz zatvora ubrzo preminuo u osamdeset i sedmoj godini, ponižen i prebijen od onih sa čijim očevima i dedovima je oslobađao zemlju. Komunisti su najverovatnije kaznili vojvodu jer je podržao otpor generala Draže Mihailovića. Zloglasna komunistička tajna policija OZNA objavila je po vojvodinoj smrti preko Radio Beograda: – Poštovani slušaoci, danas je 20. januar 1945. godine. Juče je u Beogradu umro vojvoda Petar Bojović. Važno saopštenje: Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen“. Nije poštovano pravo na sahranu o državnom trošku i njegovo telo je na taljigama prevezeno 21. januara na Novo groblje. Legendarni srpski komandant je sahranjen bez ikakvih vojnih počasti u porodičnu grobnicu u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Sahrani nije prisustvovao niko od poštovalaca, a za to su se postarali novi vladari oličeni u ljudima u kožnim kaputima, koji su lično nadgledali skromnu porodičnu sahranu. Petar Bojović je jedini srpski vojvoda koga su ponizili unuci njegovih ratnika iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. O vojvodi Bojoviću se ćutalo tokom komunističke diktature i nije se tačno ni znalo mesto na kojem je sahranjen. Na nadgrobnom spomeniku bili su uklesani samo ime, prezime i vojni čin, koji su se iz daljine teško mogli uočiti, pa je 1989. godine  Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine postavilo spomen bistu. Rehabilitacija vojvode Bojovića počela je relativno nedavno. U Novoj Varoši je 1997. godine na Vidovdan otkriven spomenik u znak zahvalnosti za sedam ratova u kojima je učestvovao. NJegov najmlađi sin Dobrica je 26 vojvodinih odlikovanja 1950. godine zaveštao Kosti Rakiću da bi ih sačuvao od komunističke pošasti. Odlikovanja su prvi put izložena tek 15. septembra 2016. godine u Predsedništvu Srbije.