Вoјвода Војислав Танкосић

Вoјвода Војислав Танкосић

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Nomen est omen! У историји српских трагедија и победа са почетка претходног столећа, које се попут нити испредених од стране „античких суђеница“ вечито преплићу у судбинама појединаца у нашем етничком колективитету, веома ретко смо наилазили на пример где се наведена изрека из латинског језика савршено уклопила са биографијом несвакидашње личности на коју се односи и тема овог рада. Дакле, већ у имену Војислава-Воје Танкосића препознајемо предзнак његове важне карактерне особине. Заиста, Воја Танкосић припадао је оном серклу угледних српских ратника чије је и име обележило славу српске војске, а са друге стране определило његов живот у смеру апсолутне преданости мисији коју је пред њега поставило Отачаство и љубав према Отаџбини. Нажалост, тегобна прошлост српског етноса често је од заточника свог постојања захтевала да се љубав према Отаџбини исказује путем „свијетлог оружја“, не и из разлога некакве „ратоборне“ или „реметилачке“ природе његовог ens, већ због суштаствене потребе српског колективитета да живи у заслуженој, а вечно оспораваној слободи, равноправно са свим осталим народима на овом свету. Слобода није била само идеал младог комитског ратника, коју је он, гоњен природом свог необузданог карактера, одлучио да достигне уз помоћ „пушке и каме“, нити је „неутажива глад за проливањем сопствене и туђе крви“ условила да Воја Слободу употреби као изговор за вечно-обавезујућу службу Танатосу, него је управо љубав према Отаџбини навела његову част и честитост да и своје срце принесу на олтар Победе вечне Правде над Молохом свеприсутне Кривде. Поменуту љубав према слободи Отаџбине и народа није било могуће одбранити без „војни“ и „оружја“, али ни без појединаца који су за отелотворење циљева те мисије били спремни да свој живот поистовете са постојањем пламтећих небеских тела у васиони, који у „трептају времена“ засијају најснажнијом светлошћу, а чија судбина се састоји у чињеници да не могу избећи неумитно гашење тог пламтећег сјаја. Једино неговање сећања на њихово постојање и бесмртна дела пружају могућност да се пламен поштовања према топлини те светлости одржава у вечности. Управо, поменута светлост открива нам непролазност славе имена Војислава Танкосића и дуга колективитета према његовом античком јунаштву.

Будући четнички герилац, официр српске војске, поверљиви сарадник и руководилац конспиративних организација српских тајних обавештајних служби, „демон рата“ из јавно прокламованих докумената и циљева аустроугарске агресорске и ратне платформе, неустрашиви јунак Мердара из 1912. године, „осветник Косова“, ослободилац Приштине… Сви ови „наслови“ и епитети указују на могућност да је на прелому претпрошлог и прошлог столећа у Србији живела нека митска личност, попут краља Артура из средњовековних поетски уобличених енглеских хроника или у крајњој линији легендарни јунак из прошлости античке цивилизације. Слично размишљање исказали су и чланови Месног комитета Савеза комуниста Југославије из Танкосићевог родног места Рукладе 1967. године, када су се званично обратили Војноисторијском институту у Београду са питањем: „Да ли је Војислав Танкосић постојао или је у питању извесна легендарна личност?“ Одговорено им је да се свакако ради о историјској личности из српске јуначке прошлости, односно о официру српске војске и комити са почетка XX века, који је својим делима задужио српски народ, али и све друге јужнословенске етничке заједнице.[1] Дакле, биографија Воје Танкосића несумњиво заслужује оцену коју бисмо категоризацијски описали као „легендарну у ширем смислу речи“, али сасвим је јасно да ни у једној својој појединости иста не може бити окарактерисана као „искривљена“ или „лажна“, што за наведени пример историографски и културолошки „обрађене“ митолошке биографије краља Артура представља неспорни закључак. Постављамо питање, на који начин су широки слојеви јавности у Великој Британији (или чак Србији) доспели у прилику да о митском краљу Артуру размишљају у контексту неспорне историјско-фактографски потврђене личности, док и данас постоје, благо изражено, дилеме о улози и делатности војводе Војислава Танкосића у најзначајним историјским збивањима у Србији и око ње у првих деценију и по претходног столећа. Не заборавимо да и данас постоје сумње чак и у чињеницу да је Танкосић уопште и био историјска личност. Одговорност за описану и незавидну слику односа према заточницима слободе српског народа, попут Воје Танкосића, можда можемо да пронађемо у пропустима научне и академске заједнице, као и институција за заштиту и афирмисање вредности „високе културе“, које су прећутно и неформално „извршиле процену“ да би анализу живота и делатности чувеног комите искључиво требало препустити вредносним постулатима које баштини социолошки феномен „масовне културе“.

Војислав Танкосић рођен је у тамнавском селу Руклада, смештеном у близини Уба и Лајковца, 29. септембра 1880. године или 1881. године. Свет је угледао у породици слабо ситуираног и угледног казанџије Павла Јовановића и Миље, која је билa знатно млађа од Војиног оца. Постоји претпоставка да су Миља и Павле имали тринаесторо деце, али да је зрело животно доба дочекало само њих четворо. Након завршене основне школе, Воја и његова породица преселили су се у Београд (живели су у Улици Краља Милутина на броју 19), где су ускоро променили и породично име. Наиме, породица Павла Јовановића променила је презиме у Танкосић, највероватније у част имена Павлове мајке Танкосаве. Сасвим сигурно, до описане промене није дошло из „безбедносних разлога“. У Другој београдској гимназији, коју је уписао одмах по доласку у Београд, Воја није показао неке запажене резултате, макар не из корпуса тзв. предмета који су се односили на делатност „природних наука“. Гимназију је напустио у шестом разреду 1898. године, односно исте године када је школовање прекинуо и његов школски друг и исписник Никодије Луњевица, млађи брат будуће српске краљице и супруге краља Александра Обреновића, Драге Машин. Након исписивања из Гимназије, Воја се, на кратко време, посветио породичном казанџијском занату у коме би сигурно показао велики успех, али његове животне и професионалне страсти од најранијег животног доба биле су у тесној вези са „војничким позивом“. У најширим слојевима српског друштва на крају XIX и у првим деценијама XX века, војска и „војнички живот“ уживали су велики углед и представљали су професионални сан знатног броја младих мушкараца, посебно оних који су потицали из нешто скромније ситуираних породица. Воја Танкосић уписао је Нижу школу Војне академије у Београду 1898. године, да би исту, као један од најбољих студената завршио 1901. године у оквиру 32. класе, а као водник био је распоређен у Шести пешадијски пук. У поменутом пуку службовао је до септембра 1905. године (са прекидима 1904. и прве половине 1905. године, када је у статусу герилца четовао на простору Јужне Србије), а у оквиру 15. класе завршио је и Вишу школу Војне академије. У вечно компликованим регионалним политичким односима и међународном положају у коме се Србија налазила у датом периоду, „најакутније“ и најактуелније питање из домена општенационалне политике налазило се у вези са страховито лошим стањем у коме се српски етнос затекао на просторима Јужне Србије или данашње Бивше Југословенске Републике Македоније, као и Старе Србије (Косова и Метохије и Рашке области), посебно у релацијама истог према отоманским властима и локалном арбанашком и муслиманском становништву на поменутим просторима. Наведени период и положај српског народа на овим просторима био је обележен максимом „јаук са Југа“.

Репресивни однос и зулуми турских власти и арнаутских банди у односу на хришћанско, посебно српско православно становништво били су свакодневна појава. Од настанка Призренске лиге после завршетка Источне кризе 1875-1878. године, српске власти су више стихијски и дискретно, подржавале и подстицале активности герилског отпора поменутог православног становништва, организовањем и финансирањем формација паравојних јединица, популарних „чета“, које су у потпуности састављане на основу добровољног учешћа њихових припадника у истим. Све до почетка XX века, активности поменутих чета и њихових „четника“ одвијале су се спорадично, несистематски и углавном тајновито. Влада Краљевине Србије настојала је да води опрезну спољну и регионалну политику, како не би додатно компликовала ионако сложене односе са Аустроугарском, Бугарском и Османлијским царством. Неколико месеци након Мајског преврата 1903. године, драстично је промењен однос званичних српских власти према политици герилског отпора српског народа у Старој и Јужној Србији, као и према активностима добровољаца из Четничког покрета. Српска влада уложила је велику подршку раду комитских организација финансирањем добровољаца из поверљивих кредита Народне скупштине, као и путем добровољних прилога. Деловање комитских одреда, односно четничке организације било је посебно изражено у паланачкој, скопској, кумановској, кратовској и кичевској околини. Био је то период интензивирања страховитих оружаних и конспиративно-политичких сукоба између српских и бугарских комитских организација на терену, који су често доводили и до тешких политичких размимоилажења између влада ове две словенске и балканске земље. Сукоби у вези са тежњама за остваривањем доминације над поменутим територијама претили су да превазиђу оквире локалних обрачуна комитских одреда и претворе се у истински рат између Србије и Бугарске. Тачније, у наведеном периоду, српски комитски одреди понекад су се више сукобљавали са бугарским комитама, него са арнаутским бандама или турским властима. Четничка добровољачка организација своје коначно устројство добила је 1903. године када су формирани Врховни и Главни одбор Четничке акције, као и два пододбора у Врању. Тада је у Јужној Србији било укупно 62 четника, а у Врању 55. Међу оснивачима централних органа Четничке организације или Српског комитета у Београду били су др Милорад Гођевац и генерал Живојин Рафајловић, а међу најистакнутијим комитама налазио се и Воја Танкосић.

Међутим, пре Војиног ангажовања у четничким одредима на просторима Јужне и Старе Србије, односно пре „уласка Танкосићевог јуначког имена у списак најзнаменитијих заточника слободе васколиког српства“, будући српски комита доспео је у вртлог политичких превирања у којима ће његово име бити трајно обележено учешћем у чувеном Мајском преврату, односно Мајски преврат је извршио немерљиви утицај на његову даљу каријеру. Наиме, од најранијих дана формирања велике „официрске“ и политичке завере, као водник у Шестом пешадијском пуку, био је активни учесник у догађајима који ће на крају довести до злочиначког уморства последњих владара из династије Обреновић, краља Александра и краљице Драге. Управо, у датом периоду формирана је снажна пријатељско-сарадничка веза између Воје Танкосића и вође „завереничког клана“ из маја 1903. године, Драгутина Димитријевића Аписа. У мартовским демонстрацијама у Београду 1903. године, Воја је пружио заштиту неким од њихових вођа, помогавши им да се на време „склоне“ у Аустроугарску. Сами демонстранти су у вечерњим сатима, славећи сопствено избављење из репресалија које су уследиле након сламања демонстрација, Воју Танкосића на рукама допратили до његове куће. У ноћи Мајског преврата, Воја Танкосић је ухапсио Николу и Никодија Луњевицу, да би их потом стрељао у кругу касарне Дунавске дивизије. Поједини савременици ових судбоносних збивања тврдили су да је Воја, ношен необузданошћу сопственог карактера, овај чин предузео на сопствену одговорност, али историографија, дату могућност, озбиљно и аргументовано доводи у сумњу. Поменуте године Воја је добио и своје прво признање, Плакету Краља Петра. Већ, крајем 1903. године Воја, по задатку Српског комитета, напушта активну војну службу и одлази на простор Старе и Јужне Србије  где, све до средине 1905. године, предводи или учествује у најсложенијим герилским операцијама српске четничке организације против бугарских комита, арнаутских банди и турских власти. Станислав Краков, један од хроничара историје четништва, у својеврсној споменици Четничке акције, под насловом Пламен четништва овако је описао Воју Танкосића из времена његове прве мисије: „…Мали, неугледан, велике гргураве косе, у кратком тесном капуту са пасошем и изгледом трговачког помоћника који је дошао да сазна цене жита, Танкосић није могао да сакрије челични бљесак из немирних очију. Негдашњи сеоски дечак из Руклада у Тамнави, најогорченији завереник, преки судија браће Луњевица, повереник ђенерала Атанацковића и доктора Гођевца, потпоручник Танкосић је у свом малом стасу носио џиновску снагу рушења и стварања. Необуздан, нездржан, смео, непознајући страх и препреке, Танкосић је ширио око себе пламен четништва…“.

Под лажним идентитетом трговачког помоћника боравио је у Скопљу, Солуну, Битољу и другим мањим местима, где је проучавао тамошње политичке и свакодневне прилике, склапао познанства и прикупљао низ важних обавештајно-логистичких података који су били од велике користи Српском комитету и властима у Србији за припремање даљих акција на наведеном терену. Прва чета је организована у Манастиру Свете Пречисте у Поречу, где је Воја формирао и први Пододбор за ову област у јануару 1904. године. Као што смо нагласили, у овом периоду, српске комитске чете више су се сукобљавале са бугарским герилцима, него са турско-арнаутским башибозуком. Историографски подаци бележе да је (са чином пешадијског поручника) свој први окршај у герилском рату на датом подручју Воја доживео у борбама на Челопеку код Куманова између 16. и 19. априла 1905. године, те да је нешто касније и командовао једном четом у борби код Велике Хоче. Управо, поменуте 1904. и 1905. година биле су посебно тешке за српско православно становништво у данашњој Македонији и на Косову и Метохији и упамћене су по нечувеним злочинима над тамошњом хришћанском популацијом. Сталне протестне ноте српске владе нису наилазиле на разумевање и реаговање Порте. Приштински конзул Мирослав Спалајковић јављао је да „нема дана, а да се не деси по једно или два убиства над Србима“. У насиљима су предњачили Фанде, Арбанаси-католици, који су били под директним утицајем аустроугарске пропаганде и контролом царско-краљевске обавештајне и војнообавештајне службе. Жестоки оружани сукоби у којима су учествовале и јединице под командом Воје Танкосића, створили су снажан утисак код локалног становништва. Са једне стране, српско православно становништво у личности Воје Танкосића препознало је свог прворатника и заштитника, преносећи о њему речи достојне легендарне славе античких јунака, док је српска штампа из тог времена брижљиво бележила и популарисала те исте гласове, чиме је овај храбри четник постао симбол „националне наде“ и отпора српства на „мученичком Југу“. Са друге стране, званична политика српске владе и других државних органа настојала је да овакве гласове сведе на размере прихватљивости за поменуте политичке околности из разлога непрестаног опреза пред непредвиђеним и потенцијално непријатељским реакцијама великих сила и балканских земаља. Изузетно тешко стање на овим просторима потврђују и историјски извори према којима је за осам месеци 1905. године на простору данашње Македоније убијено 785 особа, уништене 74 куће и четири манастира. Тешко је установити колико је пута Танкосић у овом периоду прелазио границу (самостално или у друштву са четама над којима је имао ефективну команду) и у којим је све сукобима учествовао. Није било нимало једноставно реализовати прелазак добро чуване границе, умаћи свим потерама и доћи до одредишта. Међутим, његова делатност оставила је видног трага, већ након првих изведених акција на поменутом простору, како у организацији комитских чета, тако и у погледу стварања сопственог угледа. Из датог периода Танкосићево име још увек није забележено у поверљивим извештајима аустроугарских обавештајаца, нити је остало документовано у архивској грађи насталој у делатностима српске дипломатије. У документима се помињу војводе: Глигор Соколовић, Јован Бабунски, Мицко Крстић, Ђорђе Скопљанче, Војин Поповић, Коста Миловановић и други.

Након склапања цариснке уније између Бугарске и Србије у јуну 1905. године, активности комитских чета знатно су умањене, чиме је и Танкосићев ангажман у поменутом смислу постао сувишан, макар у неком догледном периоду. Након повратка у Београд, Танкосић је одликован Карађорђевом звездом IV реда и поново се нашао у активној служби. Такође, завршио је и Вишу школу Војне академије 1907. године, а у наведеном периоду његових „београдских година“ развијено је и Војино снажно пријатељство са престолонаследником принцом Ђорђем Карађорђевићем. Истовремено, везе између Танкосића и Аписа биле су, и те како, садржајне и чврсте и о истима су „ширене“ најразличитије информације. Постављало се чак и питање, који од два поменута „конспиративна агента“ имају снажнијег утицаја на политику „завереничког клана“ из 1903. године. Наведено, „завереничко питање“ представљало је најакутнији политички проблем за унутрашњи и међународни положај Краљевине Србије од 1903. године, па све до Солунског процеса из 1917. године. Дато „питање“ и улога Танкосића у истом, били су тема и посланичких расправа у српском парламенту. Тих година говорило се да је понашање Воје Танкосића „равно спровођењу терора“ у односу на истакнуте политичаре, министре, народне посланике, новинаре, па чак и у односу према принцу Ђорђу. Наводно су и пријатељски односи између њих двојице захладили након што је српског принца Танкосић јавно ишамарао. Поменуте наводе демантовао је сам принц Ђорђе, а и савременици тадашњих збивања, као и њихови познаници тврдили су да су односи између некадашњих пријатеља захладили након што је најстарији син краља Петра јавно запретио „Аписовим завереницима да ће их, када постане краљ све сатрти, јер су обичне џукеле“. Такође, пре Битке на Брегалници 1913. године, дошло је до сусрета између принца Ђорђа и Воје Танкосића, када су се они и срдачно и пријатељски поздравили. Међутим, однос Воје Танкосића и „завереника“ према државним органима Србије, заиста је био компликован и оптерећен незаконском, дакле неформалном улогом и несразмерно великим утицајем Аписових следбеника на политички живот и прилике у држави. Многи политичари, чак и премијери налазили су се под страховитим притиском „завереника“ у доношењу различитих одлука или утврђивању политке значајне за положај Краљевине Србије и српског народа у целини. Дешавали су се различити инциденти, посебно они у којима је учествовао Воја Танкосић. У Београду су препричаване, понекад фантастичне информације (некима од истих можемо поклонити своје поверење) о инцидентима у којима би Танкосић „ускакао“ у кочије министара и дипломата, које би потом шамарао или тукао револвером, све док исти не би пристали на неки од Војних захтева или интереса других завереника. Поменуте гласине постале су учестале, посебно након Анексионе кризе 1908. и 1909. године, када је дошло до првих бележака Војиног имена у поверљивим депешама страних дипломата, нарочито у оним који су настајали у посланствима Немачке и Аустроугарске у Београду.

Анексиона криза из 1908. и 1909. године, када је Аустроугарска непосредно припојила Босну и Херцеговину Двојној монархији, изазвала је снажне потресе на политичкој сцени и у ширим слојевима јавности у Србији. У новембру 1908. године у Београду је основана организација Народна одбрана, чија се званично прокламована делатност састојала у „јачању витешког духа и физичке регенерације српског народа, оснивањем и помагањем стрељачких дружина и гимнастичких организација“. У стварности, Народна одбрана усмерила је своју делатност у правцу прикупљања обавештајних података са подручја Босне и Херцеговине у циљу припремања герилске борбе, а у случају да дође до ратног стања између Србије и Аустроугарске. Од оснивања, Танкосић је био члан и један од кључних руководилаца у овој организацији. Центар припремања и регрутовања потенцијалних агената и добровољаца за герилске и шпијунске активности у Аустроугарској била је управо Танкосићева породична кућа у Улици Краља Милутина на броју 19. Куриозитет представља и чињеница да се дата кућа налазила преко пута Посланства Немачког рајха у Краљевини Србији, те су немачки обавештајци и дипломате били добро упознати са свим активностима конспиративног, али и јавног карактера које су се дешавале у Војином дому. Из његове куће често су се чуле патриотске песме и бучни разговори регрута, тако да је Војино име постало „стална тема“ поверљиве обавештајно-дипломатске поште немачких и аустроугарских дипломата у Београду. У марту 1909. године Танкосић је добио чин пешадијског капетана, а након изјаве Владе Краљевине Србије да „анексијом Босне и Херцеговине, права и интереси Краљевине Србије нису повређени“, дошло је до великог разочарења у круговима Народне одбране и „мајских завереника“. Воја Танкосић поново напушта активну војну службу и наставља са својим герилским активностима у Јужној и Старој Србији, због чега је исте године добио Медаљу за војничке врлине. Подаци о Војином животу и професионалним делатностима у периоду од 1909. до 1912. године прилично су оскудни и познати су само у фрагментарној форми. Често је мењао формацијске јединице и задужења, а нису га заобишла ни бурна политичка превирања на увек немирној „јавној сцени“ у Србији.

Почетком 1911. године укључио се у оштар сукоб између старорадикалских кругова и „мајских завереника“ предвођених Аписом, као један од најповерљивијих оперативаца групе официра која ће ускоро формирати чувену Црну руку. Разочарани резултатима делатности Народне одбране, група официра на челу са Аписом, у мају 1911. године формирала је тајну организацију „Уједињење или смрт“, ускоро познатију под именом Црна рука. Циљ рада организације био је ослобођење и уједињење српских земаља, као и свих јужнословенских народа. Уз Љубу Јовановића Чупу и Богдана Раденковића, Танкосић је учествовао у изради устава организације, која је „претпостављала револуционарну борбу културној“ и због чега је требало да задржи свој конспиративни карактер. Постоји могућност да је Воја Танкосић учествовао у припреми атентата на барона Славка Цуваја, хрватског бана, у јуну 1912. године, из разлога што су у опсежној истрази након Сарајевског атентата аустроугарске власти утврдиле да је атентатор на Цуваја, Лука Јукић, „виђан у Београду 1912. године у друштву Танкосића“. Сам Танкосић говорио је да је лично уручио неколико десетина „убојитих средстава“ различитим агентима Црне руке, који су му обећавали да ће исте употребити у атентатима на цара и краља Франца Јозефа или на престолонаследника Двојне монархије, али, како је помало разочарано утврдио, „једино су Чабриновићева бомба и Принципов метак опалили“. Међутим, све до завршетка Балканских ратова, у фокусу активности Црне руке биле су намере да ова организација убрза припреме за избијање рата између Србије и Турске, уз наду да ће на тај начин окончати патње српског становништва у Јужној и Старој Србији и ове земље без одлагања придружити матичној држави. Према наведеном питању, Воји и црнорукцима посебно су били неприхватљиви „опрезни потези“ српских званичних власти у Београду, па су ауторитетом сопствене „ванинституционалне“ политичке снаге и применом голог насиља покушавали да утичу на ток дешавања и одлуке званичних органа државе Србије и њених представника. Поменути притисци на званичнике најбоље се откривају у сведочењима о инциденту са председником Владе Краљевине Србије Милованом Миловановићем, када је у циљу спречавања могућих уступака српске владе бугарским националним и државним интересима, Танкосић једном приликом „ускочио“ у фијакер српског премијера и оштро му запретио (можда и физичким насиљем) да поступци свих министара и званичне политике морају да се повинују ставовима Црне руке. Наиме, црнорукци су страховали да ће политиком „попуштања“ Бугарској, интереси Србије на „Југу“ бити доведени у питање, а уосталом изражавали су озбиљне сумње у политички профил Милована Миловановића кога су путем њиховог званичног органа „Пијемонт“ оптуживали да је агент бугарских тајних и обавештајних служби. Такође, Танкосићев преки карактер откривамо и у чувеној епизоди са куповином муниције из Француске за потребе српске војске. У периоду од септембра 1910. године до фебруара 1911. године, према налогу српске владе, Војислав Танкосић боравио је у Француској где је радио на пријему и контроли купљене пешадијске муниције. Ускоро је, нетактично и јавно, путем штампе, у три наврата оптужио француске војне власти да су Србији продали неквалитетну муницију, чиме је изазвао велики дипломатски скандал, па чак и угрозио пријатељске односе између две државе. Нису помогла ни упозорења његових претпостављених да би због „националних интереса“ било потребно да поменуто питање не износи пре суд јавности, па је ускоро смењен са дужности, после чега се вратио у Србију. Када га је због поменуте афере јавно оклеветао радикалски посланик Петар Мишић, Танкосић га је изазвао на двобој, до кога, ипак није дошло.

Неизмерно војно искуство стечено у деценијским герилским операцијама „на Југу“, познавање прилика, становништва, терена, стратегије, учинили су Воју Танкосића неопходним за предстојеће историјске дане у којима је српски народ дочекао толико жуђену слободу и уједињење. Танкосић је својим комитама говорио о Арнаутима, њиховим обичајима, навикама, начину ратовања, а колико су његови саборци поштовали свог заповедника говори и следећи запис: „Просто, мораш да га волиш и поштујеш… Због бистрине схватања ствари, воље, одлучности и храбрости, поштован је међу комитама као нико… Није било ниједног његовог четника који не би положио живот за њега… Он је стратег и организатор гарибалдијевског калибра“[2]. Са друге стране, др Роберт Ситон-Вотсон окарактерисао га је као човека „сирове душе, спремног на свако зло… који је, као такав, идеалан друг и згодно средство у Аписовим рукама… због чега су га његове пустоловине по Старој Србији и Македонији начиниле популарним, нарочито међу разбарушеним делом великошколске омладине у Београду“.[3] Било као „Аписово средство“ или његов „агент од највећег поверења“, тек наредбом министра војног у марту 1912. године, Танкосић је прекомандован у штаб пограничних трупа. Његов задатак састојао се у регрутовању добровољаца и обуци четника за предстојећи рат са Османлијским царством. Добровољце је окупљао у регрутном центру у Прокупљу и то према веома строгим критеријумима у које се није уклопио ни Гаврило Принцип. Наиме, овом националном новоомладинцу из Босне, Воја је ускратио могућност да се бори у редовима његових четничких добровољаца, а до почетка Првог балканског рата било је формирано укупно 30 чета са око 4.000 ратника, док је 2.000 бораца одбијено. У летњим месецима 1912. године, када је већ постало јасно да ће доћи до сукоба између балканских земаља и Турске, српска влада настојала је да ступи у савезничке односе са арнаутским снагама, те да исте искористи у борби против османлијске управе. У дате сврхе и Воја Танкосић је боравио на Косову и Метохији где је успоставио везу са Исом Бољетинцем и другим арнаутским старешинама, којима је достављао наоружање, а постоје тврдње да се са Бољетинцем и побратимио. Постоји велика вероватноћа да је Бољетинац пристао на сарадњу са Војом Танкосићем из разлога што је комитски командант, као „залог“ успеха овог савезништва, у заточеништву чувао Исине синове. Такође, доступни су и извештаји дипломатских представника из Старе Србије, као и турских војних старешина да се у борбама са арнаутским паравојним формацијама у околини Митровице у јулу 1912. године, уз Бољетинца борио и извесни српски официр са својим четницима. Могуће је да се ту радило управо о Танкосићу, али поменути споразум није имао никаквих последица, јер су се арнаутске снаге у јачини од 40 хиљада људи листом сврстале на турску страну на почетку Првог балканског рата.

Војин Лапски (Куршумлијски) четнички одред, вероватно самоиницијативно, али и по Танкосићевом наређењу, први је покренуо ратне операције против Турске у октобру 1912. године, чиме је избио Први балкански рат. Првобитни план Врховне команде био је да Воја на фронту Моравске дивизије другог позива заобиђе турске карауле и да удари на позадину турских трупа када регуларне српске снаге почну са оперативним дејствима. Сасвим је извесно да се Воја на самоиницијативни корак и упркос изричитим наређењима Врховне команде српске војске одлучио на наговор црнорукашких кругова који су желели хитно покретање ратних операција како би спречиле евентуални мировни споразум између балканских савезника и Турске, искористивши при том неуспешни напад турских јединица на пограничне карауле 1. октобра. У ноћи 1. на 2. октобар, Воја и његови четници напали су турске карауле „Репоњу“ и „Мировце“ код Мердара. „Репоња“ је брзо освојена, док су се у борбама за „Мировце“ развили жестоки сукоби, који су трајали три дана и три ноћи. Потом су почела и дејства Моравске дивизије, а „Мировци“ су освојени. Командант Моравске дивизије пуковник Милован Недић захтевао је Танкосићеву одговорност, али је услед утицаја бројних црнорукашких елемената у војсци и њеној команди (посебно код Радомира Путника), Воја избегао казну. Након Битке код Мердара, Воја и преостале комите придружене су левом крилу Шумадијске дивизије Прве армије, те је у датој формацији ослободио Приштину и Косово. Танкосићев одред први је ушао у ослобођену Приштину, где је увече присуствовао вечери која је била приређена у Српском конзулату. Тешко можемо пратити даље кретање Воје Танкосића у Балканским ратовима, а у Споменици XXXII класе Војне академије наводи се да је учествовао у биткама за Скопље, Кичево и Битољ. Највероватније је време проводио на Косову и Метохији, где су четничке јединице вршиле асанацију терена, уз извесно одавање различитим облицима незаконитог понашања и насиља, због чега је реаговао и престолонаследник Александар, захтевајући од Врховне команде да или расформира четничке јединице или да их „упуте у борбе у Арнаутлук“. У Другом балканском рату Воја је учествовао у Брегалничкој бици, а потом је у септембру 1913. године био ангажован у гушењу арнаутске побуне у ослобођеним крајевима Србије. У јануару 1913. године Танкосић је унапређен у чин мајора.

У веома кратком раздобљу од завршетка Балканских ратова, па до Сарајевског атентата, Војислав Танкосић учествовао је у тешким политичким сукобима између тзв. „старорадикалске хомогене владе“ и Црне руке, односно имеђу цивилних и војних власти у Србији. Било је неколико узрока овог сукоба који је претио да прерасте у прави грађански рат, а морамо да укажемо и на тврдње о постојању планова Аписа и Црне руке за извођењем државног удара, који на крају нису остварени, вероватно из разлога што „завереници“ нису добили ширу подршку „виших“ војних официра и политичке опозиције. Такође, одређену улогу у спречавању удара имао је и владика Николај Велимировић који је предузимао кораке у циљу умиравања тензија. Највећи сукоби између владе и опозиције, на чијој страни је био и део официрског кора (нпр. војвода Радомир Путник који је посебно био наклоњен Апису), нарочито црнорукашки елементи, односили су се на питање организације власти у ослобођеним областима Старе и Јужне Србије. Црнорукци су били за увођење петогодишње војне управе, док је влада сматрала да је у тим крајевима неопходно постепено успостављање правно-политичког система Краљевине Србије. Такође, жестоки обрачуни „два политичка табора“ у Србији избили су и због тзв. Уредбе о приоритету, најзад једне тривијалности у вези са првенством представљања репрезената цивилних и војних власти на државним свечаностима, али дати сукоби откривали су сву сложеност нерешених системских структура организације власти у Србији од Мајског преврата, па све до Солунског процеса. Заједно са војводом Вуком и Миланом Павловићем Џилом, Воја је изазвао инцидент када је пред кућом Стојана Протића истом „у лице“ запретио „тешким последицама“, уколико радикалски првак прихвати место министра војног. У данима тог сукоба, Танкосић је једном приликом ошамарио Живојина Балугџића, посланика у Атини који је требало да посредује у поменутим сукобима, називајући га „нитковом, који нитковске послове свршава“. Влада је успела да неке од црнорукашких официра пензионише или распореди у командна места изван Београда, али краљ је одбио да пензионише Аписа и Воју. Са једне стране, радикали и влада оптуживали су Црну руку да је шпијунски експонент немачких интереса у Србији, док су црнорукаши теретили владу и Пашићеву странку да су окорели криминалци, ратни профитери, издајници и сарадници бугарске владе.

Почетак Првог светског рата означио је и „отварање последњег поглавља“ живота Војислава Танкосића, о коме ће ускоро писати и штампа у свету, називајући га „чуварем Србије, али и демоном рата“. На врхунцу Јулске кризе 1914. године, уз име Милана Цигановића, у чувеном ултиматуму Аустроугарске упућеном Србији, где је Двојна монархија непосредно оптужила српске власти за организовање и помагање атентатора на Франца Фердинанда, помиње се и име Воје Танкосића. Воја је био оптужен да је учествовао у обучавању атентатора и њиховом пребацивању у Аустроугарску. Све те оптужбе на рачун Воје биле су углавном истините. Посредник између њега и атентатора био је његов четнички добровољачки саборац Ђуро Шарац, иначе богослов из Босанске Крупе. Воја је њему предао оружје, односно четири пиштоља, шест бомби и цијанкалијум, за потребе атентатора и то уз речи: „… Сличне молбе одбио бих сваком другом, теби не могу… За сличне сврхе ја сам дао до данас много оружја, па не само да није ништа учињено, него се ниједан пуцањ није чуо. Кад ти тврдиш да је ствар на сигурном путу, тада не само да ћу дати оружје, већ и самог себе…“. У интервјуу једном италијанском новинару 1915. године, Танкосић је одлучно демантовао тезу да су у организацији Сарајевског атентата учествовали представници српских државних органа или Народне одбране, па је казао:  „…Народна одбрана нема ништа с тим, влада нема ништа с тим, али други одлучни чувари судбине Србије знали су и дали своје одобрење…“. На питање да ли при томе мисли на Црну руку, Танкосић се само загонетно насмејао, али није ни потврдио ни демантовао дату могућност. Атентатори су успоставили релације са Танкосићем путем давно утврђених односа између њега и младобосанаца из периода Анексионе кризе. Такође, младобосанске атентаторе обучавао је у близини Вајфертове пиваре на београдском Топчидеру. Након изнесених оптужби од стране аустроугарских власти, српска влада ухапсила је Танкосића и држала га у затвору до 26. јула 1914. године. Занимљивост представља и сазнање да је приликом хапшења Воја замолио пуковника Анђелковића, команданта Дунавске дивизије (такође, црнорукца), да му исти омогући сат до два слободног времена до притварања, како би био у прилици да посети свој дом, где је морао да уништи важну архиву, која би по свој прилици могла озбиљно да инкриминише организацију „Уједињење или смрт“. Истовремено, значајно је напоменуо да се позиву за притварање сигурно не би одазвао да је исто желео да спроведе неки други српски официр. Све време Танкосићевог боравка у затвору његове комите нису желеле да се одвоје од свог војводе, већ су се улогориле испред објекта где је Воја био притворен. Командант Дунавске дивизије жалио се својој команди: „…Војину чету није могуће ни употребити без њега, нити је распустити без оружја…“[4]. У време Танкосићевог тамновања, у више наврата посетио га је Апис. Наводно, Апис му је саопштио да ће „луди Руси објавити рат Аустрији“, на шта му је четнички војвода одговорио: „Када су луди, нека ратују, али немају за кога!“.[5] Војин притвор и евентуално суђење прекинула је аустроугарска објава рата Србији.

Прве нападе аустроугарске артиљерије и пешадије на Београд храбро су одбили Војини четници. Мобилизација и регрутација добровољаца одвијала се у неколико београдских кафана и крчми („Моруна“, „Топ“, „Зелени венац“) и то великом брзином, а завршена је са невероватним успехом. На тај начин формиран је Савски четнички одред у првобитном броју од 370 добровољаца, међу којима је била и чувена Милунка Савић. Одред је био распоређен на положаје на Торлаку, потом на потезу Видин капија – Савски мост, а затим су премештени на Баново брдо. Четници су три дана и три ноћи водили огорчену битку за одбрану Београда, када су у ваздух подигли и мост на Сави. У готово напуштеном Београду, четничке формације обављале су и задатке из домена заштите безбедности цивила и њихове имовине, па су неретко и немилосрдно интервенисали против свих преступника или насилника на улицама српске престонице, који су за потребе пљачке и противзаконитог богаћења желели да искористе нимало завидно стање у коме су се нашли становници главног града Србије. Српска влада заузела је веома негативан став према описаном ангажовању четничких јединица Воје Танкосића. Управник Вароши Београда указивао је на могућност да је понашање четничких јединица ван борбе крајње непримерено, те да су склони чињењу различитих кривичних дела. У току Солунског процеса Танкосића су за наводну пљачку и насиље у Београду из јула и августа 1914. године оптужили и његови најближи сарадници Милан Цигановић и Ђуро Шарац, те га је Војни суд тада окарактерсиао као друмског разбојника. Међутим, сасвим је могуће да су ове оптужбе биле изнуђене, јер не постоје никакви материјални докази да је Воја чинио таква недела, нити да је иста одобравао. Напротив! Постоје бројни докази да је поменуто недолично понашање „легалних“ и „наводних“ четничких добровољаца изричито санкционисао. Амерички новинар Џон Рид на следећи начин је описао Танкосићеве четничке добровољце: „Двадесетина чупавних, крупних људи, у шубарама, са реденицима укрштеним преко груди и ручним гранатама извешеним о појасу…“.[6] Остао је забележен један јуначки подвиг Војиних четника изведен ноћу, када су исти извршили диверзију на аустроугарској страни границе и фронта, при чему су храбре комите упале у непријатељску стражарницу, затечене војнике онеспособили, потом им одузели одећу, коју су затим сами обукли, на стражарници истакли српски барјак, да би се ускоро преко границе вратили у Београд. Наредног дана, пред зачуђеним грађанима Београда и страним новинским извештачима, комите су мирно и са осмехом на лицу, седеле у својим омиљеним кафанама, где су испијали јутарњу кафу и свим заинтересованим поносно се приказивали обучени у заробљене непријатељске униформе. Са друге стране, ништа мање гордо, вијорила се српска тробојка на згради аустроугарске стражарнице.

Наредбом Врховне команде од 4. августа 1914. године формирана су четири комитска одреда: Златиборски, под командом мајора Косте Тодоровића, Јадарски, под командом мајора Војина Поповића, односно војводе Вука, Руднички, под командом мајора Војислава Воје Танкосића и Горњачки, под командом мајора Велимира Вемића. Наведени команданти били су утицајне личности и руководиоци у организацији „Уједињење или смрт“ и нико од њих није доживео завршетак рата. Четничке јединице Воје Танкосића подносе незабележене напоре и ударе непријатељских снага у крвавим окршајима у току Церске битке, Битке на Дрини и Колубарске битке. Након операција у Јадру, јако је тешко установити кретање Воје Танкосића и његових јединица, које су поново често мењале формацијску припадност и надлежности. У овим борбама Војине јединице остале су десетковане, јер је преко педесет процената њихових припадника избачено из строја. Након завршетка војних операција крајем прве ратне године, Србију је покосио нови непријатељ – епидемија пегавог тифуса. Преко седамдесет Војних четника обелело је већ у првих месец дана ширења наведене пошасти. У јануару 1915. године дошло је до реорганизације добровољачких јединица. Уз укључивање новопријављених, од старих одреда формиран је Први добровољачки батаљон који је стављен под команду војводе Вука, што је несумњиво довело до нарушавања односа између њега и Танкосића. У јесењој општој непријатељској офанзиви Централних сила против непокорне Србије 1915. године, Танкосић се на челу једног батаљона Четвртог пешадијског пука агресору супротставио на Дунаву. Седиште његовог штаба налазило се у Забели, одакле је бранио одступницу војсци и народу који су се повлачили према Југу. Своју последњу борбу водио је код Игришта, недалеко од Великог Поповића у близини Деспотовца 31. октобра 1915. године. Суочен са надмоћнијим непријатељским снагама, Танкосић је позвао своје саборце у јуриш уз поклич: „Јунаци, за мном ко хоће да погине!“. У том тренутку, један немачки шрапнел на месту је убио двојицу добровољаца, а осморицу ранио. Међу рањенима налазио се и Воја Танкосић, коме је део шрапнела са леђа пробио грудни кош. Успео је да узвикне: „Уједоше ме, али не бојим се од вражијег окота, нека га је к’о на гори листа!“. Рањеног команданта у шаторском крилу носили су његови четници два до три километра, све до оближње железничке станице, да би потом чувени војвода био транспортован у Трстеник. Међутим, није му било спаса. Умро је 2. новембра 1915. године у привременој болници, у згради Основне народне школе „Свети Сава“ у Трстенику. Управо, његова смрт омогућила је настанак последњег обрта у несвакидашњој биографији овог комитског војводе. Наиме, Војине посмртне остатке сахранио је Ђуро Шарац. Према неким изворима, првобитно су сахрањени у дворишту привремене болнице-школе, док друга сведочанства указују на могућност да је сахрањен на трстеничком гробљу. У намери да осујети опасност да непријатељ открије Војине посмртне остатке, Шарац је потом војводин леш преселио на другу локацију, коју је обележио симболима који су били познати њему и неколицини Танкосићевих сарадника.

Након окупације Србије, аустроугарске власти предузеле су темељну истрагу у покушају да расветле судбину четничког војводе. Испитивањем локалних власти у Трстенику, дошли су до сазнања о локацији гробног места где је почивао Воја Танкосић. Леш су ексхумирали, да би га потом фотографисали, а поменуте фотографије објавили у бечким, пештанским и берлинским штампаним медијима, где су јавности пружили доказе о смрти „демона рата“, како су окарактерисали овог српског див-јунака. Уз поменуте фотографије објавиле су и следећи текст: „Крај Воји Танкосићу. Демон светског рата, подстрекач убиства престолонаследника, Воја Танкосић, мајор српске војске, чије је изручење у ултиматуму тражила наша влада од Србије. Мајора Танкосића сустигла је казна. У нашој балканској офанзиви он је погинуо. Срби су пронели вест да је он жив. Да би разбиле српску легенду наше војне власти наредиле су ексхумацију Војина Танкосића и установиле његов идентитет. Прва слика представља Танкосићев гроб, а друга ексхумирани леш“. Након завршетка рата и ослобођења земље, у рубрици „Стуб срама“ листа „Трибун“, у његовом броју од 29. јуна 1919. године, објављен је чланак Радована Перовића Невесињског у коме је исти оптужио угледног трстеничког апотекара Светолика Трајковића да је лично аустроугарским властима одао локацију гроба Воје Танкосића, због чега је датом апотекару, од стране окупационе управе, наводно било допуштено да неометано обавља своје предузетничке послове у условима рата и окупације Србије. У наредним данима, након публиковања поменутог чланка, редакцији наведеног листа достављено је на десетине оштрих, писаних осуда од стране трстеничке јавности, посебно из кругова угледних предузетничко-трговачких породица, у којима су са великим негодовањем због објављеног чланка изнесене аргументоване тврдње да Трајковић никако није могао да почини такво недело, те да је исти узоран грађанин, који је за своје суграђане учинио бројна добра дела уз апсолутно примерено понашање према окупационим властима. Након ових осуда, лист „Трибун“ је демантовао Перовићеве тврдње и упутио извињење Светолику Трајковићу и грађанима Трстеника. Постојале су и тврдње да непријатељске власти никада нису откриле Војин гроб, те да је окупационој управи био „подметнут лажни гроб и леш непознатог војника који је био обучен у Танкосићеву униформу“, а да је стварна локација војводиног гроба остала неоткривена, као и „тајна архива“ Црне руке, која је наводна била сахрањена са храбрим комитом. Без обзира на све ове недоумице и сензационалистичке „мистерије“ настале након Војине смрти, Удружење српских четника и Танкосићева мајка Миља, пренели су посмртне остатке војводе Војислава Танкосића из Трстеника у Београд, где је свечано и уз државне почасти сахрањен 8. октобра 1922. године на Новом гробљу, у другом реду, Четврте парцеле, на гробном месту број 6, у близини вечног почивалишта његовог оца, који је умро пред крај Великог рата. Све до смрти 1932. године, мајка Миља одржавала је помен свом страдалном сину и српском јунаку у Вазнесенској цркви у Београду и то сваке године на дан погибије Војислава Танкосића. Нама, генерацијама које су данас живе захваљујући подвизима и бесмртности дела титана наше слободе, какав је био чувени Шиља (како су га, због његове слабије физичке конституције и „ситног раста“, звали рођаци и пријатељи), односно војвода Војислав Танкосић, остаје да опомињемо своју савест да јој није допуштено да у тминама сопственог немара испусти памћење на човека који је, за нас и наше потомке страдао, како би ми имали право на живот. Слава му!

[1]Наиме, средином шездесетих година претходног столећа извршена је грађевинска реконструкција основне школе у Руклади, која и данас носи име „Војислав Танкосић“. Услед поменутих радова, једна од спомен-плоча подигнутих у част Војислава Танкосића, била је уклоњена са места где се до тада налазила. „Ревносни“ рукладски партијски „апаратчици“ заузели су став да није прикладно, нити пожељно враћање спомен-плоче на место где је била постављена 1942. године од стране Југословенске војске у Отаџбини. Без обзира што су бројне установе у Србији надлежне за заштиту историјског и културног наслеђа исказале своје позитивно мишљење према могућности обнове поменуте плоче на месту где је и била постављена у Другом светском рату, локалне власти у Руклади нису „желеле да ризикују“, па спорно обележје није враћено, већ је уклоњено и девастирано. Након рестаурације поменутог обележја исто је враћено на адекватно место у јуну 2002. године. Поред наведеног обележја на фасади школске заграде налази се и друга спомен-плоча посвећена Воји Танкосићу, а иста је подигнута неколико деценија пре 1942. године, види: Милорад Белић, Комитски војвода Војислав Танкосић, Међуопштински историјски архив, Ваљево, 2005., стр. 111-113.

[2]Балкански рат у слици и речи, 7, 3. март 1913., стр. 108

[3]Др Роберт Ситон-Вотсон, Сарајево – студија о узроцима светског рата, Загреб, 1926., стр. 94-95.

[4]Aрхив Војноисторијског института, п-3, к-88, ф-1, д. 2/1

[5]Такође, важно је да напоменемо да је Апис шест месеци пре Сарајевског атентата из руског посланства у Београду добио информације да је Немачка дала сагласност Аустроугарској да Двојна монархија нападне Србију.

[6]Џон Рид, Рат у Србији 1915, Цетиње, 1975., стр. 46-47.