Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Недавно истраживање које говори да готово више од половине анкетираних грађана Србије сматрају да је Вук Бранковић био издајник у Косовској бици 1389. године показује колико је у једном народу заправо присутно предање и мит, далеко више него историјска истина. Оно, међутим, што је важно истаћи јесте да за историчаре овакве дилеме нема. Нажалост, сведоци смо разних сензационалистичких медијских натписа о томе како су нас погрешно учили, јер ето Вук Бранковић није издајник. Стога је наново битно поменути историјске чињенице везане за његову биографију, иако су оне за озбиљну историографију већ одавно релевантне. Осим тога, вреди увек поменути да су косовски мит и косовска легенда дубоко утиснути и уклесани у срца сваког Србина, и да представљају саму суштину српског идентитета. Без косовског мита, као и без светосавља, српског идентитета заправо и суштински нема. То наравно не значи да ни историјске чињенице нису једнако насушне у креирању модерног идентитета и његове перцепције у породици народа простора где Срби живе.
Пореклом, породица Бранковић је изгледа била из Захумља и њени први познати представници били су великаши по имену Младен и Никола. Успон Младена и Николе започео је још од доба краља Милутина (1282 – 1321), тачније везани су за крај његове владавине. Војвода Младен, потом, помиње се као жупан и управитељ Требиња и Драчевице од времена српског краља Стефана Дечанског и помиње се са том функцијом 1323. године. Младенов последњи помен је из 1326. године, а 1329. године Никола се спомиње да је у Кроји жупан или области око Љеша, на тлу данашње Албаније.
Прави успон породица је доживела у време Младеновог сина Бранка, који је добио високу титулу севастократора од цара Душана. Ова титула, по свом пореклу византијска, и на самом двору у Цариграду додељивана је највишим достојанственицима и рођацима царске породице. Севастократор Бранко Младеновић, управљао је територијом око Охрида. У контексту међусобног орођавања великашких породица Бранкова ћерка Ратослава (Младеновић) постаје супруга Алтомана Војиновића и мајка Николе Алтомановића. Бранко је извесно умро пре 1365. године, а о његовом угледу и богатству сведоче и два артефакта. Појас који се приписује Бранку Младеновићу је изузетан примерак. На њему је изображена кацига са лавом на челенци и натписом Бранко, као и змај и соко. Датује се у XIV век, а као место његовог настанка претпоставља се да је Солун или Цариград. Направљен је од свиле, димензија 195 са 7,5 центиметара и сачињава га 18 оквира у којима су приказана описана три мотива. Занимљив је мотив кациге са лавом на челенци, јер је то и касније присутно као грб Бранковића. Данас се овај појас чува у Лондону (Британски музеј).
Псалтир Бранка Младеновића је, пак, једна изузетно лепа илуминирана рукописна књига. Оригинални манускрипт се данас чува у Букурешту у библиотеци Румунске академије наука. И псалтир и појас показују колико је Бранко Младеновић био угледан и моћан, будући да је набавка и израда псалтира и појаса била за оно време изузетно скупа и до тога је могао доћи само неко ко је био јако богат, моћан и угледан.
Жена Бранка Младеновића остаје за историчаре непозната, а Милош Благојевић је истицао и могуће сродство са царском породицом, будући да је Бранко добио тако високу титулу севастократора.
Од његове деце познат је Никола Радоња који је био ожењен Јеленом Мрњавчевић и имао две ћерке. После женине смрти обукао је монашку ризу и познат је прво као монах Роман и касније као великосхимник Герасим. Обновитељ је био запустелог манастира Светог Павла са Арсенијем Багљашем ватопедским калуђером. Бранковићи се од тада сматрају као ктитори Светог Павла, а Герасим је тамо можда сахранио и Вука Бранковића. Још битније, Герасимов одлазак у Хиландар означио је почетак чврсте везе Бранковића са манастиром, важну духовну и политичку подршку. Гргур Бранковић је са братом Вуком управљао Борчом у Дреници на Косову што су били и породични поседи Бранковића. Гргурова ћерка је чак у делу историографије називана као мајка Скендербега, међутим то извесно није истина. Жена Гргурова се звала Теодора и историја није забележила децу из овог брака. Теодора (Војислава) удата је била за великаша Карла Топију. То су били браћа и сестра Вука Бранковића.
Вук је рођен можда око 1345. године. Након 1365. године, односно после очеве смрти са братом Гргуром се нашао у Дреници, када је извршен поклон неких поседа Хиландару, што је повељом потврдио цар Урош. Вук Бранковић се оженио најстаријом ћерком Кнеза Лазара Хребељановића, Маром Лазаревић (око 1371) и из тог брака су се родили Гргур (Герасим), Ђурађ и Лазар.
Последице Маричке битке и нестанак са историјске сцене двојице најмоћнијих српских великаша краља Вукашина и деспота Јована Угљеше Мрњавчевића довели су до озбиљних промена на Балкану. То је искористио и Вук Бранковић. Већ до 1377. године Вук је постао господар Скопља, а до 1378. Призрен у његовој земљи, одакле је протерао породицу свог пашенога, зетске Балшиће, који су први на кратко искористили маричку катастрофу и заузели овај значајни српски град. Из овога је већ сасвим јасно да је Вук Бранковић био део српског феудалног света, угледни великаш раскомаданог царства у једној турбулентној епохи. То илуструје и чињеница да је Вук део коалиције против свог рођака Николе Алтомановића, и подршка свом тасту Лазару Хребељановићу у овим бурним догађајима након 1373. године. Био је потпуно самосталан феудални владар, красиле су га сопствена спољна и монетарна политика, сопствени политички интереси, међутим, у то време, поклапали се са Лазаревим, те је њихова тесна сарадња и Вуково поштовање била условљена и поклапањем интереса. Поштовање за Лазара је свакако било истицано и било је део Вукове политичке идеологије, али и огледало читаве епохе, али и истицање самосталности Вукове је такође било присутно.
Запис из Светих Арханђела код Призрена је можда најбољи пример и говори сам за себе довољно:
у дане благоварнога и христољубивога и Богом преосвећенога господина кнеза Лазара и вазљубљенога њему сина господина Вука, који су тада држали све српске земље, као и поморске. И тако су у јединству и љубави побеђивали непријатеље своје.
Постојање серије Вуковог новца са поменом и Лазара је још један доказ да је Вук поштовао феудалну хијерархију свога времена, прихватао таста као формалног сизерена, али ни по чему му није био потчињен, нити је кнез Лазар Хребељановић имао икаквог утицаја на прилике у земљама Бранковића.
Османска најезда је додатно ујединила политичке интересе Вука Бранковића и кнеза Лазара. Вуково учешће у борбама око Плочника 1386. године је посведочено, као и чињеница да су Турци похарали и Вукове земље, тада је уследило посебно страшно спаљивање Грачанице, као и освајања око Приштине. Furor turcorum зближио је таста и зета и то се огледа у Вуковој помоћи у одлучном Косовском боју. Битка се, не треба занемарити ту чињеницу, одиграла у централним деловима његове области.
Лично учешће потврђују два међусобно независна историјска извора: један је каталанска Историја о Јакуб Челебији и Огледало света Мехмеда Нешрије (Kitab-ı Cihannüma, Tevarih-i Al-i Osman, Neşrî Tarihi). Ево шта историјски извори првог реда кажу:
Историја о Јакуб Челебији:
И затим је Лазар поделио своје људе на три дела, једнима је управљао и заповедао онај Угарин, другим је заповедао један његов зет који је тамо био, а трећим сам Лазар.
И када је Лазарев зет дознао да му је таст погинуо, није му више било стало да задаје ударце, ни да продужи битку, већ је наложио да у њој нико не суделује и сместа је донео одлуку да се врати у своју земљу да би био господар
Нешри: Сам (Лазар) пак стаде у средини. Своју пешадију по неверничком обичају распореди позади. Потом зета Вуковића са својим сестрићем постави десно. Кобилића са Бошњацима постави лево.
Вук Бранковић је преживео битку и постао најугледнији српски великаш у турбулентним и тешким годинама након Косова. Жигмундово писмо 7. јула 1389. године о потреби преговора и изасланство Николе Горјанског, такође Вуковог пашенога, јако добро илуструју ту чињеницу. Није познато да ли је до икаквих преговора па и самог посланства и дошло, али је Вук био неко са ким се озбиљно рачунало у то време. Кнегиња Милица и Вук су имали од тог момента један компликован однос који је илустровао и кнегињин страх од доминације Бранковића. Ширење власти на Горње и Доње Полимље, добијање права на азил у Дубровнику 1390. године, покушај поткупљивања протовестијара Филипа Барелија за уступање града у приморју показују да кнегињин опрез није био без основа. Вук Бранковић је почео да се назива господарем Срба и Подунавља, а без сумње био је апсолутно највећи међу властелом. Вуков центар и на одређени начин седиште била је Приштина, а већ после Косовске битке заузео је: део Полимља, сјенички крај и Брсково су постали временом посед Бранковића. У оквиру његове територије је била и Хвостанска епископија са Малом Студеницом, утврђени и важни Звечан, Јелеч, Глухавица, као и Плав и Гусиње.
Вероватно не постоји комплексније питање него што је амбивалентан однос Вука Бранковића и цркве. Наиме, патријарх Спиридон био је верна присталица Лазаревића, његовом смрћу кнегиња Милица је свакако желела да црква остане највећа подршка њој и њеном сину Стефану. Долазак патријарха Данила III тријумф је био политике Лазаревића и Вуков пораз, али је и даље имао ослонац у манастиру Хиландару. Лазаревићи и Хиландар, пак, су имали другу природу односа, и овој српској светињи била је ускраћена подршка због сарадње са Вуком, док је он био издашан према Хиландару. Лазаревићи су, пак, помогли многе друге светогорске манастире.
Славни и велможни господин у очима Дубровчана и за њих највећи српски владар Вук Бранковић имао је разгранате односе са Републиком, везане како за трговину, тако и за његов поклад. Али наступила су за њега тешка времена јер су у периоду 1390. у јесен 1391. године уследили османски напади на Вукове земље, као и ненадокнадиви губитак Скопља. Затим, 1392. године успостављени су вазални односи са Турцима и Вук Бранковић се пре 21. новембра 1392. године потчинио великом господину цару Бајазиту како сведочи његова повеља Хиландару. Боравак кнегње Милице у Приштини, може се у том контексту гледати или помирење или Бајазитова дипломатија, или чак као оба. Млетачко писмо о слободној трговини око Драча послато Вуку Бранковићу у исто време када се потчинио Бајазиту сведочи да је за њих и крајем 1392. године највећи господар Србије. Уследио је састанак у Серу 1393. године и застрашивање султаново свих његових вазала, међу којима је био и Вук Бранковић. Негде након тога он доноси коначну одлуку и одваја се од султана. Отказивање послушности и одбијање похода на Цариград 1394. године, а још више изостанак из похода на Влашку 1395. године сведоче јасно о његовој новој политици. Склањање поклада у Дубровник 1395 – 1396. године, пак, казује да се и сам Вук плашио турског напада. Додељивање млетачког грађанства magnifiсus et potens dominus Volcus de Brancho, dominus Rassie, Sclavonic et cet, clarissimus et intimus amicus nostri dominii 9. IV 1394. године је још један показатељ да је Вук Бранковић био свестан да ће можда морати да бежи из своје земље. Вуков велможа Смил је имао задатак да преко Дубровчана испослује мисије у Зети и тражење сигурног поморског пута за Вука и племиће у случају нужде. Почетком 1396. године, међутим, све је кренуло ка неумитном крају, јер је заузета Приштина, Звечан, постављен кадија у Глухавици, пад Јелеча је потом уследио. Никопољ 1396. године и још једна тешка битка оставила је бројне последице: пад Атине, Видинског царства, али је освојена и област Вука Бранковића, односно његови остаци. Смрт га је затекла 1397. године, 6. октобра у турском заробљеништву. Кнегиња Милица и Вукова смрт су довођени у везу, чак и у традицији где се њој приписало да га је отровала. Чињеница да Лазаревићи нису учинили много или ништа за Вука у његовој тешкој ситуацији. Исто тако, чињеница је да је Вукове земље добрим делом добио кнез Стефан као награду за држање и лојалност у бици код Никопоља. Мара Лазаревић Бранковић и деца уточиште су потражили у баштинским поседима у Дреници, без заштите кнегиње Милице. Бранковићи су остали повучени све до 1402. године.
Миличина обнова Дечана 1397. године добро илуструје лазаревићки манифест потврђивања нове власти над Вуковим областима и окривљавање Вука због жалосног призора, односно лошег стања манастира, али и истовремено оживљавање немањићких традиција, чиме се Вук практично приказује као узурпатор. Вуков гроб је, врло вероватно био или у Хиландару или манастиру Светог Павла на Светој Гори Атонској где га је пренео брат Герасим. Герасимова смрт 1399. године довели су до тога да ипак уследи отопљавање веза Лазаревића и Хиландара.
Како је дошло до тога да Вук Бранковић остане упамћен као највећи српски издајник? О томе сведоче поједини српски извори.
Пећки летопис записа: а неки страха ли ради или неверства свога ради побегоше (са бојног поља за време Косовске битке).
Постоји и један прилично несигуран и сумњив запис, али за ову тему га вреди поменути: Тога дана а године 6897 (1389) био је бој кнеза Лазара са Амуратом царем на Косову пољу. И ту многа тела падоше од хришћана и од Турака. Срби беху спочетка разбили и цара Амурата убили, а због бекства неких од српских војски, преодолеше Турци и била је велика битка. У питању је изгледа касније дописани запис на изгубљеном рукопису из Народне библиотеке Србије, који је изгорео 1941. године.
Коначно, 1601. године Мавро Орбин је забележио: Међутим, зет кнеза Лазара, Вук Бранковић спасао се готово са свим својим људима, пошто је (како неки кажу) имао тајне преговоре са Муратом да изда (како је учинио) свога таста да би се докопао његове државе. Тако је после његове смрти и остао господарем једног дела Рашке, док је други део добила Лазарева жена Милица и Лазарева два нејака сина Стефан и Вук.
Чињеница да је Вук Бранковић преживео битку, уз његов однос са црквом, као и доминацију Лазаревог култа могли су утицати на рађање и формирање оваквог става о Вуку. Други аспект јесте мешање традиција двају косовских битака. Западни савременици, наиме у првом реду Енеа Силвије Пиколомини, записали су како се догодила издаја деспота Ђурђа на Косову 1448. године, односно деспот Ђурађ није узео учешћа у Хуњадијевим походима. Деспот је тако у очима западних римокатоличких савременика стављен као неко ко је био против Хуњадија и Скендербега, који су већ имали славу као хероји и браниоци хиршћанства. Историјске истине ради, овде се сукобила деспотова реална политика против епских јунака, који су за живота били већ на гласу.
Јурај, деспот смидирски у паклу Виле Словинке Јурја Бараковића (1613), а познато је колико је пристуан мотив издаје у епици, као и спајање двају косовских битака. Постојећа традиција о Вуку и утицај западне идеје о Ђурђевом издајству, као и увек присутан топос издаје у традицији свакако су помогли обликовању фигуре издајника у свести. Положај српског народа и потреба објашњења пропасти српске средњовековне државе нашли су згодног издајника у лику великаша који је преживео битку на Косову и постао на тај начин погодан за транслацију једног топоса.
Историографска рехабилитација Вука Бранковића, пак, односно критичко разматрање његове историјске улоге, на основу историјских чињеница и извора првог реда, присутна је код оца српске критичке историографије Илариона Руварца, затим Љубомира Ковачевића и многих других посленика историјске науке, све до угледних београдских професора и академика Ивана Божића, Симе Ћирковића, Милоша Благојевића, Јованке Калић и посебно у најновије време Марка Шуице.
Дакле, нити се у уџбеницима историја учи како је Вук Бранковић издајник, нити историографија о томе није писала. Улога Вука Бранковића током отприлике пола века његовог живота је добро позната. Исто тако, његово место у епској традицији, косовском миту и идентитету такође. Обе, иако се не поклапају, важне су и треба их знати и проучавати.
Остави коментар