Аутор: Јованка Симић, новинар
СРПСКО задужбинарство од Немањића, када је утемељено па све до данас, изнедрило је бројне добротворе чија дела и кроз садашње време проносе сећање на велике родољубе који кроз своје задужбине већ столећима шаљу поруку о насушној потреби људи да чине добра дела за своју душу, у славу отаџбине, вере и свог народа, те тако подстакну и нова поколења на доброчинства.
Марија Поповић Трандафил једна од најистакнутијих задужбинарки, не само у Новом Саду, него у васцелом нашем народу, велепоседница и ктиторка Матице српске, њених установа и Српске православне цркве, није стрепела да ће бити заборављена, већ да би њена доброчинства могла да ишчезну у „прашини историје.ˮ
Мој највећи страх није да ја будем заборављена, него да моја дела ишчезну у прашини историје као да никада нису значила ништа. Моја највећа нада је да моја добра дела имају ехо много после моје смрти и да буду инспирација другим доброчинитељима.
Марија је рођена 1816. године у Новом Саду, у угледној ћурчијској породици Поповић. Њен отац био је грчког порекла, а мајка родом из Тајчевићева код Осека, како су Срби у аустроугарском добу називали Осијек.
Њени родитељи рано су поумирали, те је Марија постала штићеница богате трговачке породице Хаџи Кире Николића из Осјека. О Маријином школовању мало је података, али зна се да је била писмена, разумела се у тајне трговачке делатности и читала је немачку литературу.
Како наводи др Гордана Стојаковић, Маријин скрбник Хаџи Кира Николић увидео је да брак може да донесе и корист те је своју штићеницу „са непуних 16 годинаˮ удао 1832. године за свог четрдесетогодишњег деловођу Јована Трандафила (1799–1863), грчког трговца крзном из Ердеља. Убрзо је у центру Српске Атине купио кућу и у њој започео живот са својом младом супругом која је позамашан мираз унела у тај брак. Младожења се уз препоруке Хаџи Кире Николића, како је забележио књижар Лука Јоцић (1839–1926), обогатио „на памукуˮ и „караванима сукна из Ердељаˮ.
Супружници Трандафил нису имали среће с породом – деца Софија и Коста су им рано поумирала. Своју личну тугу до краја живота претакали су у добра дела. Улагали су у куповину кућа, нарочито у добротворне сврхе. Новац од 476 јутара земље претворили су у задужбину за школовање даровите деце из сиромашних породица. Део имовине даровали су болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку, а у Новом Саду обновили су Николајевску цркву, иконостас Успенског храма, као и Јерменско католичку цркву.
Мермерни крст, који и данас краси Саборну цркву израђен је по жељи Марије Трандафил. Током Првог српско-турског рата (1876) овој изузетној жени поверено је задужење председнице Одбора за прикупљање помоћи рањеницима, те је поводом тог доброчинства одликована Орденом Црвеног крста.
Велики део имовине, Марија и Јован Трандафил тестаментом из 1860. оставили су у добротворне сврхе. После смрти свог супруга (1863) Марија, вођена снажним уверењем да свако дело мора бити учињено у славу Бога и на корист народа, наставља да увећава богатство и умножава завештања. Немоћнима и болеснима, са којима се често сусретала, наменила је велика средства. Бринула је и о деци без родитеља, старајући се о њиховом школовању, а када би школе завршили, настојала је да им пронађе посао.
Савременици су сведочили да колико је била широке руке према невољницима, на себи је штедела „и у храни и у оделуˮ, али је зато одевала сиромашне ђаке, бројне разреде снабдевала је књигама, сиромашне жене новчано је помагала, сиротим породицама огрев куповала, на стотине деце је крстила, да би им доцније била и венчана кума.
Најчувеније њено завештање био је Завод (Заведеније) за српску православну сирочад под управом Матице српске, а у случају њеног пресељења или укидања, управљање по жељи дародавке преузела би православна општина у Новом Саду. Градња те задужбине требало је да започне оног тренутка кад је капитал достигао суму од 300.000 форинти, од чега је 100.000 требало да служи за градњу, а остало за издржавање завода. Тестамент је дуго био оспораван од стране рођака упокојеног Јована Трандафила да би 1904. године најзад постао правоснажан.
Четири године доцније (1908) изабран је пројекат Момчила Тапавице, а градња је завршена 1912. године. Осим деце без родитеља, у истој згради упечатљиве архитектуре до Првог светског рата била је смештена и градска читаоница. После Првог светског рата, у сиротишту је било мало питомаца, а зграда се користила за смештај војника, припадника разних војски. Године 1928. у Тапавичино ремек-дело уселила се Матица српска коју су 1826. године у Пешти основали Срби, а 1864. преселили у Нови Сад (Српску Атину).
Тих година унутрашњост зграде унеколико је измењена, а друго сиротиште је подигнуто на задужбинском плацу на Сајлову 1930. године где су изграђени кућа за смештај деце, економска зграда и стан управитеља. Сваком питомцу је после завршене школе следовало по 500 форинти за отпочињање посла.
Током Другог светског рата и мађарске управе над Новим Садом, зграда је све до ослобођења служила као Дом за васпитавање девојака. Имовина Марије Трандафил после рата потпала је под аграрну реформу чиме је нарушена њена тестаментарна воља. Сиротиште је после рата наставило са радом, али је било предвиђено за проширивање и реконструкцију у Дом за преваспитање младежи, који је неколико година касније затворен и од тада се у тoj згради у новосадском насељу Сајлово налази Ветеринарски институт.
Према завештању Марије Трандафил основан је и фонд за помоћ Николајевској и Успенској цркви. Трећину чистог прихода од куће у Осијеку добио је тадашњи Убошки дом у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве дарована је „Кућа код иконеˮ. Из овог фонда издржавани су свештеник, црквењак и један појац, док је за попадију, у случају да остане удовица, било предвиђено доживотно издржавање од 200 форинти годишње.
У власништву Марије Трандафил биле су и куће у Змај Јовиној, Пашићевој, Дунавској и Милетићевој улици које су доцније завештане Матици српској и Православној општини.
Велика добротворка поживела је 66 година. Поводом њеног упокојења лист „Јаворˮ, власника Јована Јовановића Змаја и уредника др Илије Огњановића, објавио је да се 14. октобра 1883. године „после кратког, а тешког боловања упокојила Марија Трандафил, добротворка народа српскогˮ.
Хвала ти добротворко народна, ти ниси умрла, у срцима српским живећеш до најпотоњијих времена! – стајало је на крају ове тужне обавести.
На вест о смрти мајке сиротих и убогих, безмало три дана долазили су поштоваоци да се опросте од ове велике жене. На Маријиној сахрани у Николајевској цркви, где су већ почивала њена деца и супруг Јован, чинодејствовао је епископ бачки Василијан Петровић уз саслужење бројних свештеника из Новог Сада и других места. Дирљив говор одржао је др Илија Огњановић, бивши штићеник Марије Трандафил.
Данас у Новом Саду њеним именом диче се трг у Матичиној непосредној близини, као и школа у Ветернику. На уласку у зграду Матице српске сваки поштовалац ове најстарије институције књижевности, културе и науке нашег народа, најпре се сусретне са Маријиним бронзаним попрсјем. Све наведено указује да, иако је 140 лета прохујало од упокојења ове изузетне задужбинарке, безразложно је стрепела да би сећање на њена доброчинства могло да ишчезне „у прашини историјеˮ.
Литература:
- Стојаковић, Г. (2001). Знамените жене Новог Сада, Нови Сад: Футура публикације
- Јоцић, Л. (1904). Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854–1884, Деоничарско друштво „Браникˮ, Нови Сад
- Библиотека Матице српске: Марија Поповић Трандафил, електронски каталог (2011)
- http://www.bms.ns.ac.rs/izlozbe/izlozba190.pdf
Остави коментар