Аутор: Стеван Стојков

Способна за мењање облика и погодна за калуповање, као што њен назив и говори – пластика – представља широк спектар синтетичких или полусинтетичких материјала који су идеални за велики опсег индустријских и потрошачких примена. Пластика представља изузетно користан материјал у нашем свакодневном животу. Производи направљени од ње се налазе свуда око нас. Њих користимо како бисмо живот учинили лакшим, сигурнији, чистијим и пријатнијим.

Од најранијег доба људска заједница се труди да открије и развије материјале који ће поседовати својства која немају природни материјали. У развоју пластике кренуло се од природних материјала, попут органске смоле (шелака) и жвакаће гуме, који су имали одређена својства пластике. Следећи корак је подразумевао хемијску модификацију природних материјала као што су гума, колаген, галалит и нитроцелулоза. Последња етапа у еволуцији материјала којег данас препознајемо као модерна пластика почела је да се развија пре нешто више од једног века.

У овом периоду долази до три веома значајна проналаска. Један од најранијих примера синтетичких материјала изумео је Александар Паркес 1855. године. Он је свој проналазак назвао Parkesine, а ми га данас знамо као целулоид. Следеће важно откриће је поливинил хлорид (PVC) који је први пут полимеризован између 1838. и 1872. године.

Кључни догађај у развоју пластике десио се 1907. године. Наиме, те године је амерички хемичар белгијског порекла Лео Хендрих Бакеланд изумео бакелит – прву јефтину пластику, отпорну на високе температуре и хемикалије, коју је одликовала могућност универзалне примене. Бакелит, дакле, представља прву праву синтетичку пластику масовне производње. Лео Бакеланд је први сковао и употребио термин „пластика“.

Најкоришћенији материјал

Од појаве бакелита развијено је и данас се производи више десетина различитих врста пластике које нуде огроман распон пожељних својстава. Управо због великог броја пожељних карактеристика које јој омогућавају разнородну примену, пластика је свеприсутна. Поред бетона и челика, она представља најкоришћенији материјал данашњице.

Статистички подаци показују да се годишње широм света произведе око 50 килограма пластике по особи, а да се њена производња удвостручује сваких 10 година. У каквом је замаху производња и употеба пластике најбоље илуструје податак да је половина свих произведених пластичних маса до сада произведена у последњих 15 година.

Највећи број пластичних материјала садржи органске полимере. Већина модерне пластике се добија из производа петрохемијске индустрије заснованих на фосилним горивима, као што су природни гас и сирова нафта. А последњих година појавиле су се и индустријске методе путем којих се пластични материјали добијају из обновљивих сировина, попут деривата кукуруза или памука.

Пластика је изузетно свестран материјал. Због релативно мале густине већине пластичних маса, производи начињени од њих се одликују малом тежином. Пластика је издржљива и отпорна на разне хемикалије које агресивно делују на друге материјале, те је погодна за употребу у тешким условима. Она је водонепропусна. Пластика поседује изврсна својства топлотне и електричне изолације, мада, ако је то потребно, могуће је направити и пластичне материјале који имају способност провођења електричне енергије.

Такође, ако физичка својства одређене пластичне масе не испуњавају у потпуности специфициране захтеве, она се може модификовати додавањем адитива како би се овим захтевима удовољило. „Гипкост“ пластичних материјала током израде омогућава ливење, пресовање или истискивање у разне облике – влакна, цеви, филмови, плоче, боце, кутије…

Пластика се, у принципу, може произвести у практично било којој комбинацији својстава и облика како би се прилагодила скоро свакој примени. Због тога, а наравно и услед лакоће производње и релативно ниске цене, пластика је заменила многе традиционалне материјале (камен, дрво, рогови, кожа, метал, керамика, стакло, папир…).

Пластика се користи у свим гранама индустрије, од производње амбалаже, преко аутомобилске индустрије, пољопривреде, грађевинског сектора до медицине. Производња пластике премашила је производњу свих других материјала. Статистички подаци показују да је у 2019. години производња пластике износила око 368 милиона тона широм света. Поређења ради, у 1950. години произведено је 2 милиона тона.

Истраживања рађена у развијеним земљама показују да се више од трећине произведене пластике користи за амбалажу, око трећине своју намену има у производњи различитих врста цеви која се користе у грађевинарству, у аутомобилској индустрији своју примену нађе око 20%, а остатак произведене пластике се употреби у производњи намештаја, играчака и осталих производа.

Не може се оспорити да је пластика постала саставни део наше свакодневице и да многе ствари чини лакшим. Међутим, масовна употреба пластике носи са собом одређену цену. Прекомерна употреба пластике резултује низом негативних последица које угрожавају наше здравље и испуњавају нашу планету отпадом.

Еколошки и здравствени изазови

Процес производње пластике, у којем се користе фосилна горива, као и неадекватно управљање све већом количином пластичног отпада свакако представљају велике еколошке изазове данашњице.

Производња пластике је прилично енергетски интензивна (захтева од 62 до 108 мега џула енергије по килограму на основу америчких просека ефикасности).

Такође, највећа количина пластике, а по одређеним проценама реч је о више од 90%, се производи од фосилних горива. Као резултат тога, емисије гасова стаклене баште штетне по климу које се испуштају у процесу производње пластике су огромне.

Процене изнете у извештају CIEL-a (Center for International Environmental Law) указују да ако би производња и употреба пластике наставиле с растом, како је тренутно планирано, до 2030. године штетне емисије би могле достићи 1,34 гигатона годишње – што је еквивалент емисијама које пуштају више од 295 електрана на угаљ од 500 мегавата. Уколико би се овај тренд прекомерне производње и потрошње пластике наставио, количина нафте утрошена у процесу производње пластике могла би чинити приближно 20% укупне глобалне потрошње нафте до средине века.

Пластични отпад представља једнако велики проблем. Пластика је свестрана и релативно јефтина. Због својих својстава заменила је велики број других материјала. Међутим, она је издржљиви и врло споро разграђујући материјал који након употребе веома брзо бива бачен.

Материјали за паковање и велики број производа намењених за једнократну употребу чине приближно половину од укупно произведене пластике. Бачени на земљу, мимо, или остављени на већ препуној корпи за отпатке, бачени у реку или језеро одмах почињу да загађују животну средину. Због наше лењости и неодговорног понашања, сваки кутак на нашој планети је загађен пластиком – од дна океана до Маунт Евереста.

Будући да је синтетичка пластика углавном неразградива, она по правилу веома дуго опстаје у природном окружењу. Сваки комад пластике икада бачен у животну средину још увек се тамо налази, још увек је ту. Да би се једна немарно бачена пластична кеса разградила потребно је да прође између 400 и 1 000 година. Баченом пластичном прибору за јело треба од 100 до 1 000, а лаганој пластичној чаши 450 година.

Према најбољим проценама у светским океанима је до сада акумулирано 150 милиона тона пластичног отпада. Да ствар буде гора, процењује се да 23 милиона тона од овог отпада чине различите хемикалије и токсини који се као адитиви додају пластици не би ли се поспешила њена својства. Процене указују да, ако се не предузму брзе и адекватне мере, до 2050. године у светским океанима ће бити више пластике него рибе.

Поједине врсте пластика садрже опасне хемикалије које се немарним бацањем, неадекватним одлагањем на депонијама, спаљивањем или отвореним паљењем излужују у животну средину и тако постају додатни ризик по здравље људи и животиња. Такође, откривено је да се боце, кесе и остали пластичан отпад временом постепено распада на све мање и мање комаде – познате као микропластика, који, иако невидљиви голим оком, додатно загађују екосистеме и лако завршавају у ланцу исхране животиња и људи.

Како упозоравају стручњаци, од милиона тона пластике које заврше на отпадима широм света, делић тога путем ланца исхране дође и до људског организма. Према студији о утицају загађења пластиком на човека коју је израдио Универзитет Њукасл из Аустралије процењује се да просечна особа кроз храну и пиће недељно прогута приближно 5 грама пластике.

Тим научника из Србије, Шпаније и Велике Британије, у којем је учествовао и наш познати генетичар Миодраг Стојковић, је средином прошле године завршио двогодишњу студију о утицају пластике на рани људски развој. Закључак до којег су дошли је да микроскопски видљива пластика има негативан утицај на „стерилитет, имплантацију ембриона, абнормални развој ока, плућа, срчаних залистака, кардиоваскуларна обољења…“.

Изнете процене и бројке су свакако разлог за бригу, али не и панику. Постоје врсте пластике које нису опасне. На сваком паковању, у виду троугла са бројем од 1 до 7, је назначен хемијски састав пластике. Ти бројеви нам говоре да ли се ради о безбедној или ризичној врсти пластике.

Класификација пластике

Пластика се класификује према „резин идентификационом коду“. Различити типови резина су представљени бројевима од 1 до 7. Ови бројеви се могу наћи на дну пластичне амбалаже, у средини троугла који симболизује рециклирање. Проблем на који се често скреће пажња је што су ови бројеви неретко слабо видљиви.

Кратак приказ резин типова:

#1 полиетилен терефталат (PET или PETE)

Примери: пластичне флаше за сокове и изворску и минералну воду, провидне кутије за паковање хране у супермаркетима;

#2 полиетилен високе густине (HDPE)

Примери: пластична амбалажа за млеко, флаше за течни детерџент, флаше за шампоне;

#3 поливинил хлорид (V или PVC)

Примери: омоти за месо у супермаркетима, флаше за јестиво уље, водоводне цеви;

#4 полиетилен ниске густине (LDPE)

Примери: фолије за паковање, кесе за куповину, кесе за сендвиче;

#5 полипропилен (PP)

Примери: флексибилне пластичне флаше за воду, чаше за јогурт/павлаку, кутије за сладолед;

#6 полистирен (PS)

Примери: једнократне чаше за кафу, кутије за транспорт хране од полистиренске пене;

#7 остало (пластичне масе откривене након 1987. године, укључујући: PC, PLA, A)

Примери: флашице и цуцле за бебе, неке врсте пластичних флаша за воду.

Пластику означену са бројевима 3, 6 и 7 треба избегавати. Пластика са ознаком 1 је добра за једнократну употребу и може да се рециклира. Врсте пластике означене са бројевима 2, 4 и 5 представљају најбољи избор, јер не испуштају штетне хемикалије и могу да се рециклирају.

Рециклажа и проблем извоза отпада

У свету је до данас, кумулативно, произведено приближно 8,3 милијарде тона пластике. Процена је да је од те количине већ 75%, тј. 6,3 милијарде тона, постало отпад. Имајући у виду ове бројке, сасвим је јасно колико велики изазов представља адекватно управљање оволиком количином пластичног отпада. Стога је идеја о рециклажи означена као потенцијално сјајан пут ка решавању проблема пластичног отпада.

Међутим, потенцијално одлична идеја убрзо је постала само мит. Наиме, посматрано глобално, само 9% пластике се рециклира, а тек 2% се рециклира у пластику истог или сличног квалитета. Рециклажа није испунила очекивања, ако се посматра издвојено, чак ни на примеру најразвијенијих земаља света у којима домаћинства скупљају и разврставају отпад. Стопа рециклирања пластике је у њиховом случају далеко мања од 50%, с тим што се врло мало скупљене пластике претвара у амбалажу.

Највећа количина отпада од „рециклиране“ амбалаже прелази у производе ниже вредности или у производе који се не могу рециклирати. Другим речима, неизбежни пут пластичног отпада на депонију се само краткорочно одлаже. Разлози због којих се то дешава су лош дизајн саме амбалаже и једнократних пластичних производа, као и недостатак инфраструктуре и недостатак средстава за праћење пластичног отпада.

Последњих година свест о озбиљним последицама загађења пластиком расте. Владе и јавност су у сталној потрази за новим решењима. Нажалост, не може се побећи од утиска да је потрага за новим решењима у управљању пластичним отпадом добрим делом подстакнута забраном извоза пластичног и папирног отпада у Кину.

У жељи да се обрачуна са загађењем животне средине и посвети очувању здравља својих грађана, Кина је, почевши од 2018. године, забранила увоз пластичних боца, папирних кутија и старих новина. Подаци указују да је до ове одлуке Кина узимала и до 56% светског пластичног отпада на рециклирање. Одлуком да престане да буде светска депонија за пластични отпад, Кина је зауставила глобални систем рециклирања и покренула нову еру у управљању отпадом. Суочене са немогућношћу извоза свог пластичног отпада, многе земље су се окренуле унапређењу својих рециклажних капацитета.

Међутим, то се не може урадити у кратком року, а и захтева велика новчана средства. Будући да је загађење пластиком свеприсутно, трошкови њеног уклањања из животне средине били би превелики. Из тих разлога већина решења проблема загађења пластиком усредсређује се на спречавање неправилног одлагања или на ограничавање употребе одређених предмета од пластике.

Поступајући на тај начин, с правом се може рећи да се превелика одговорност усмерава ка потрошачима.

Право на здраву животну средину

Право на здраву животну средину спада у групу 8 основних потрошачких права. Поред њега групу основних права потрошача чине и следећа права: право на сигурност, право на информације, право на избор, право на заступање, право на задовољење основних потреба, право на накнаду штете и право на образовање потрошача.

Иако смо као потрошачи принуђени да се свакодневно боримо за своја права, обележавање Светског дана права потрошача представља средство за подизање глобалне свести о правима и потребама потрошача. Потрошачки покрети широм света сваке године, почевши од 1983. године, 15. марта обележавају Светски дан права потрошача.

Обележавање овог дана потрошачки покрети користе као идеалну прилику да захтевају да се поштују и заштите права свих потрошача и да скрену пажњу и протестују против тржишних злоупотреба и социјалних неправди које подривају та права. Сваке године Светски дан права потрошача има другачију тему којом се жели истаћи најактуелнији изазов с којим се потрошачи тренутно сучељавају.

Овогодишња тема је била „Борба против загађења пластиком“ (Tackling Plastic Pollution). Циљ овогодишње кампање, како су нагласили из Consumers International-а, кровне организације потрошачких покрета широм света, је „подићи свест и ангажовати потрошаче широм света да усвоје и промовишу одрживије праксе.“

Код доброг дела потрошача широм света постоји свест о томе како пластика утиче на наше екосистеме и које све негативне последице по животну средину и људско здравље узрокује стално повећање пластичног отпада. Услед забринутости због све већег загађења пластиком и спремности да одиграју пресудну улогу у решавању овог проблема, потрошачи већ предузимају одређене мере.

Глобална студија израђена 2019. године открила је да постоји снажна реакција потрошача на пластични отпад, при чему:

82% испитаника користи прибор за чишћење за вишекратну употребу уместо пластичних алтернатива за једнократну употребу,
74% потрошача (у Европи, САД и Јужној Америци) спремно је да потроши више на одрживу амбалажу,
72% доноси вреће за вишекратну употребу приликом куповине,
62% користи боце за пиће које се могу пунити.

Податак који у извесној мери охрабрује је да упркос повећаној употреби пластике за једнократну употребу током пандемије ковид-19, 55% потрошача широм света је сада постало више забринуто за животну средину управо као резултат актуелне пандемије. Међутим, овај податак не би смео да нас превише опусти.

Загађење подпомогнуто пандемијом

Глобална криза ковид-19 поред огромног изазова који представља за наше здравље и безбедност има још један нежељени ефекат – нагли пораст загађења пластиком. У протеклих годину дана сви ми смо приоритет давали здрављу и безбедности. Наравно, тако ће остати све док траје пандемија.

Борба против заразе вирусом подразумева спровођење заједничких заштитних мера и захтева да сви променимо начин живота и одређене навике. Према саветима медицинских стручњака поштовање хигијенских правила укључује ношење хируршких маски за лице и честе дезинфекције руку. Мада саме ове две мере не могу зауставити пандемију, оне играју веома важну улогу у спречавању ширења инфекције. А производња и маски за лице и средства за дезинфекцију руку укључују употребу пластике.

Маске за лице, оне најједноставније, које нажалост често видимо бачене на земљу, обично садрже полипропилен, који због хидрофобног састава микрофибера делује као заштитни слој против капљица телесне течности. Сложеније и скупље маске за лице укључују полиуретан и/или полиакрилонитрил.

Поред драстично повећане употребе, као и неадекватног одлагања средстава за личну заштиту, издваја се још неколико главних трендова повећане употребе пластике изазване пандемијом ковид-19:

Повећана употреба пластичних кеса – легитимни потрошачки страх изазван хигијенским разлозима је ограничио борбу за забрану пластичних кеса;
Повећана потражња за воћем и поврћем у амбалажи од пластичне фолије;
Снажан пораст употребе предмета за једнократну употребу, као што су кутије за храну за понети, шоље, рукавице – које се након употребе бацају на отвореном;
Велики раст куповине преко интернета и с тим повезане услуге доставе, као и услуге доставе хране – које су значајни корисници пластичне амбалаже;
Смањење стопа рециклирања – јер се тржишта за рециклажу пластике суочавају са притиском и слабијом потражњом због пада цена нафте што чини нову пластику конкурентнијом.

Пандемија је интензивирала рат цена између рециклиране и нове пластике. Према тржишним аналитичарима из Independent Commodity Intelligence Services (ICIS), од почетка пандемије чак и флаше за пиће од рециклиране пластике постају мање одрживе. Рециклирана пластика за њихову израду је 83% до 93% скупља од нове пластике за боце.

Повећана тражња за хируршким маскама, заштитним рукавицама, једнократним прибором за храну и кутијама за њено паковање, пластичним кесама и заштитним фолијама са мехурићима условила је и повећану употребу пластике. Будући да се већина од ових производа не може рециклирати, они веома брзо постају отпад.

Обавеза поштовања свих хигијенских правила безбедности ће остати на снази све док се епидемија не оконча. Али то не значи да се за то време борбу против загађења пластиком треба обуставити. Напротив, морају се уложити додатни напори како би се количина пластичног отпада смањила.

Предложено решење

Велики број потрошача широм света је свестан проблема који представља загађење пластиком и већ предузима одређене практичне мере у циљу његовог решавања. Глобална студија из 2019. године открива да је реч о 82% испитаника. Њихову борбу за здраву животну средину у потпуности подржава глобални покрет потрошача на челу са организацијом Consumers International.

Како наводе из Consumers International-а „морамо подржати потрошаче у мобилизацији предузећа, влада и цивилног друштва како би борба против загађења пластиком и одржива потрошња постали лак избор за све“.

Полазећи од тога да не постоји јединствено решење за борбу против загађења пластиком глобални покрет потрошача је креирао и приликом овогодишњег обелажавања Светског дана права потрошача представио модел управљања отпадом „7 Rs Model of Waste Management“ (replace, rethink, refuse, reduce, reuse, recycle, repair).

Њиховим моделом обухваћени су различити начини за борбу против загађења пластиком. Предложени модел управљања отпадом „7 Rs Model of Waste Management“, укратко, позива све потрошаче да:

Replace – замене пластичне предмете за једнократну употребу производима за вишекратну употребу,
Rethink – преиспитају куповину незапаковане робе,
Refuse – кажу не шољицама за једнократну употребу и да уместо њих понесу своје шоље,
Reduce – смање свој пластични „отисак“ користећи производе који се могу вишекратно користити,
Reuse – поновно употребе пренамењени пластични предмет како би му продужили век трајања,
Recycle – захтевају бољи приступ отпадној инфраструктури и сакупљању,
Repair – поправе сломљене или оштећене предмете како би ограничили отпад.

Пластика је постала саставни део наше свакодневице. И тачно је – многе ствари чини лакшим. Међутим, највећи број пластичних производа се користи једнократно, те брзо бива бачен. Као отпад, пластика угрожава наше здравље и испуњава нашу планету штетним материјалима који ће се задржати око нас дужи временски период.

Приближно 90% пластичног отпада неће бити рециклирано, јер је рециклирање пластике скуп и захтеван процес који такође има негативне последице по животну средину. А поједине врсте пластике се и не могу рециклирати.

Без сваке сумње, ми као потрошачи смо „умешани“ у стварање огромне количине пластичног отпада. На првом месту то чинимо кроз прекомерни облик потрошње пластике у нашем друштву. Али заиста далекосежне промене могу се постићи само променама на страни производње пластике.

Производња пластике је грана гигантске петрохемијске индустрије. Тржиштем пластичних пелета, сировог облика пластике, доминира само неколико мултинационалних корпорација. Велика финансијска моћ коју поседују омогућује им снажан лоби који осигурава да се растућа производња пластике не означава као прави извор проблема. Уместо њихове одговорности, пажња јавности се скреће на управљање отпадом и рециклирање.

Путем своје куповне моћи, потрошачи имају моћ да дају пример и остваре притисак на владе и компаније. То је једини начин да се проблем загађења пластиком стави на политички дневни ред.

Извори:

https://www.consumersinternational.org/what-we-do/world-consumer-rights-day/

https://www.consumersinternational.org/what-we-do/world-consumer-rights-day/tackling-plastic-pollution-2021/

https://www.britannica.com/science/plastic-pollution

https://plastic-pollution.org/

https://www.statista.com/statistics/282732/global-production-of-plastics-since-1950/

https://www.ciel.org/plasticandclimate/

https://www.greenpeace.org/international/campaign/toolkit-plastic-free-future/learn-about-plastic-pollution/

https://zjzs.org.rs/page.php?id=533

http://reciklaza.biz/drugi-pisu/kako-otpad-koji-bacite-na-kraju-zavrsi-u-casi-vode/

https://balkangreenenergynews.com/rs/plastika-izmedu-koristi-i-stete/

https://www.ekapija.com/news/2168395/kina-vise-nece-da-uvozi-plasticni-otpad-preti-gomilanje-plastike-sirom-sveta