Аутор: Жељко Ињац, новинар
Односи између Васељенске патријаршије и Ватикана увек су били осетљива тема како у верском тако и у геополитичком смислу. У последњих сто година, односи између Цариграда и Рима пролазили су кроз више сложених и динамичних фазе које су углавном биле вођене спољашњим геополитичким утицајима, али и унутрашњим верским циљевима. Данас, под патријархом Вартоломејом и папом Фрањом, сведоци смо једне од најзначајнијих прекретница у историји њихових односа, која укључује заједничку прославу Васкрса 2025. године – симболични потез који потенцијално носи дубоке геополитичке последице.
Историјски контекст односа Фанара и Ватикана
Последњих сто година односи између Васељенске патријаршије и Ватикана обележени су настојањима да се унапреди дијалог и превазиђе више од хиљаду година стари раскол из 1054. године. Ипак, ове везе су увек биле више него само верске. Од краја Отоманског царства и појаве модерне Турске, Васељенска патријаршија је изгубила своју политичку моћ, постајући скоро у потпуности зависна од подршке спољних актера. У том контексту, римокатолички Ватикан је био кључни играч који је Фанару понудио руку помирења и сарадње, али увек са одређеним геополитичким импликацијама.
У периоду између два светска рата, па и током Хладног рата, Ватикан је у православљу, а посебно у Цариграду, видео потенцијалног савезника у супротстављању комунизму, посебно Совјетском Савезу и његовој доминацији над Руском православном црквом. Овај геополитички елемент био је пресудан за одређивање стратегије Ватикана. Васељенска патријаршија, иако ослабљена, увек је настојала да одржи првенство части међу православнима, а сарадња са Ватиканом понекад је била начин за одржавање те позиције у међународној арени.
Односи између Васељенске патријаршије и Руске православне цркве имају дубоке историјске корене, али су последњих векова, а посебно у савремено доба, постали један од најсложенијих и најконтроверзнијих аспеката православног света. Иако Васељенска патријаршија, са седиштем у Цариграду (Истанбулу), има симболично првенство части међу свим православним црквама, Руска православна црква је, захваљујући својој бројности и политичком утицају, постала највећа и најмоћнија помесна црква. Овај однос између „првог по части” и „највећег по моћи” често је обележен напетостима, сукобима и дубоким геополитичким ривалствима.
Историјски контекст односа Васељенске патријаршије и Руске православне цркве
Историјски, Руска православна црква потиче из времена Кијевске Русије, која је покрштена за време викинга кнеза Владимира Рјуриковича када су између Византије и Русије успостављени добри односи. Цариград је тада био религијски, културни, економски и полигички центар не само православног света, већ и тадашњег света уопште. У то време Московска патријаршија није постојала, већ је Руска црква била под директном јурисдикцијом Цариграда. Русија је била лојална Византијској цркви до последњег момента, до пада Цариграда, па чак и неко време након тога. Успоном Москве као политичке и верске престонице у 15. веку, долази до стварања независне Московске патријаршије 1589. године што је означило први корак у осамостаљењу Руске цркве од Васељенске патријаршије. Но, духовни утицај Византије је оставио дубок траг у руском православљу, као уосталом и код свих Словена.
Од тог момента, односи између Москве и Цариграда постепено постају комплекснији, са периодима сарадње, али и ривалитета. Москва, односно Руско православље је током векова развијало свој специфичан идентитет заснован на концепту „Трећег Рима”, који је након пада Цариграда 1453. године у руке Османлија, видело себе као наследника Византијске империје и заштитника православља. И заиста Руска империја и Руска црква су се тако и понашале, гледале су да колико је у њиховој могућности штите и посредују за православне народе, поготово оне који су били у ропству под исламским земаљама. Обнављали су светиње по Израелу и бринули о древним патријаршијама истока.
Савремени односи: Ривалство и напетости
У савремено доба, односи између Васељенске и Руске православне цркве су достигли нови ниво ривалитета, посебно око питања аутокефалије (црквене независности) и јурисдикције над одређеним територијама. Руска црква је током своје историје проширила своју јурисдикцију на огромне просторе Евроазије, укључујући и неке делове Европе над којима је Српска црква имала црквену јурисдикцију, као и руску дијаспору. Васељенска патријаршија, с друге стране, иако нема толико верника или територијалну снагу, инсистира на свом првенству по диптиху православних цркава где је на првом месту. Но савремена теологија Фанара иде у правцу папизма, те уместо првенства части покушава да приграби првенство власти.
Највећи извор савремених сукоба између ове две патријаршије представља украјинско црквено питање. Васељенска патријаршија је 2018. године донела одлуку о додељивању аутокефалности Украјинској православној цркви (ПЦУ) сачињеној од неколико расколничких цркава која је била државни пројекат Украјине, чиме је директно угрозила јурисдикцију Московске патријаршије којој и даље припада већина православних верника у Украјини. Овај потез је изазвао озбиљан раскол у православном свету, доводећи до прекида црквених односа између Москве и Цариграда, али и затезања односа нејелинских цркава према Фанару. Јелинске цркве су до сада све признале тај франкенштајн пројекат Украјинске православне цркве.
Украјина је од великог верског и геополитичког значаја за Русију. Као „колевка” руског православља, Кијев је место где су настале Руска православна црква и руска држава, те за Русе има дубок историјски и духовни значај. Доделом аутокефалије ПЦУ, Васељенска патријаршија је покренула питање легитимитета и контроле над тим простором, што је, с обзиром на политичку ситуацију у Украјини и сукоб са Русијом, само додатно погоршало односе.
Односи Васељенске патријаршије и Руске православне цркве не могу се одвојити од ширег геополитичког контекста. Васељенска патријаршија, која се налази у Турској, у политички је нестабилној и слабој позицији. Турска држава врши надзор над Патријаршијом иако јој је формално омогућено да функционише као верска институција. У таквој ситуацији, Фанар је у великој мери зависио од подршке западних сила, посебно САД и Европске уније. Таква ситуација је учврстила везе између Васељенске патријаршије и западног света, посебно у светлу нових сукоба са Москвом, где се Фанар отворено ставио на страну НАТО-а и заправо помогао погоршавању ситуације у Украјини и дубљој националној конфронтацији Руса и Украјинаца.
Запад с друге стране оптужује Руску цркву да је тесно повезана са политичком елитом у Кремљу. Под вођством патријарха Кирила, она је постала један од најважнијих стубова руске државе, помажући у промовисању руског идентитета и подржавајући спољну политику Русије.
Поред Украјине, Васељенска патријаршија покушава да успостави свој утицај на другим територијама које су дуго биле под контролом Москве. Ово укључује и питања православне дијаспоре, нарочито у Северној Америци и Европи, где Васељенска патријаршија има снажан утицај, потпомогнут политичким Западом, али је у новије време добила јаку конкуренцију у Руској цркви, чији су верници преплавили западни свет.
Још један осетљив аспект односа је ситуација у балканским земљама. Док је Васељенска патријаршија историјски имала велику улогу у оснивању православних цркава на Балкану, Руска православна црква је током 20. века значајно проширила свој утицај, нарочито током Хладног рата.
У будућности, односи између Васељенске патријаршије и Руске православне цркве ће наставити да буду обележени ривалством, али и потребом за неким обликом сарадње у оквиру ширег православног света. Украјинско питање остаје највећа препрека ка могућем помирењу, али постоје и други фактори који би могли додатно компликовати ове односе, укључујући питања православне дијаспоре и борбе за верски утицај на Балкану.
Геополитички притисци ће играти кључну улогу у обликовању односа ове две патријаршије. Запад ће вероватно наставити да подржава Васељенску патријаршију као средство притиска на Русију, док ће Москва настојати да одбрани своју позицију најбројније православне цркве у свету. У том контексту, и Васељенска патријаршија и Руска православна црква ће морати да балансирају између своје духовне мисије и геополитичких амбиција.
Патријарх Вартоломеј и папа Фрањо: Верски дијалог и геополитика
Под патријархом Вартоломејом и папом Фрањом односи између Ватикана и Фанара су додатно интензивирани. Патријарх Вартоломеј, познат као „зелени патријарх” због своје наводне посвећености еколошким темама, и папа Фрањо, који дели сличне вредности, пронашли су заједнички језик у бројним питањима која премашују чисто верске оквире. Овај духовни и политички савез између два црквена лидера доживљава кулминацију најавом заједничке прославе Васкрса 2025. године, што представља историјски догађај, након обостраног укидања анатема.
Иако ова најава делује као корак ка верском јединству, она такође носи са собом дубоку геополитичку димензију. Васељенска патријаршија, која се налази у данашњој Турској и већ дуго је под политичким притисцима, настоји да обезбеди свој утицај кроз блиске везе са западом. Папа Фрањо, с друге стране, види овај потез као део своје шире стратегије успостављања дијалога са православним светом, али и као начин да се Ватикан позиционира као главни играч у религијским и политичким питањима Источне Европе и Блиског истока.
Геополитички аспекти односа Фанара и Ватикана
Геополитички контекст односа између Фанара и Ватикана је компликован и често одражава сложене односе великих сила. Док је у време Хладног рата Ватикан тежио да сарађује са Фанаром као антисовјетским актером, у савременом контексту ова сарадња добија другачију димензију али се наставља на стари антисовјетски наратив, па се тако често могу чути квалификације Руске цркве као КГБ испоставе или бастиона комунизма, које су заправо у служби дискредитације утицаја Моксковске патријаршије. Православни свет је данас подељен између различитих центара моћи, од којих су најзначајнији Москва и Цариград. Управо у том контексту, Васељенска патријаршија покушава да обезбеди своју позицију као прва по части међу православним црквама, с тим што након мешања у украјинско питање то првенство части постепено прелази на првенство власти у односу на друге православне патријаршије, али не и у односу на Рим.
Највећи изазов за Фанар и патријарха Вартоломеја је растући утицај Руске православне цркве, која под вођством патријарха Кирила тежи да буде не само верски, већ и геополитички лидер православног света. Духовна мисија Руске православне цркве је појачана и прошила се на све континенте света. Ширење утицаја Руске цркве је добрим делом последица и великих миграција руског становништва, али и становништва Украјине, поготово верника који припадају Московској патријаршији. То је ресурс с којим Фанар не располаже, нити може у том контексту бити конкурентан Руској цркви.
Ватикан, са своје стране, настоји да одржи добре односе и са Москвом и са Цариградом, али је свакако ближи Фанару због његове западне оријентације. Папа Фрањо је више пута показао спремност на дијалог са Русијом, док у исто време пажљиво гради мостове са патријархом Вартоломејом. Овакав приступ омогућава Ватикану да игра улогу посредника и да одржи релевантност у међурелигијским дијалозима, посебно у светлу растућих глобалних криза. Практично се Ватикан поставио као арбитар у сукобу између Москве и Фанара, док папа Фрањо повремено својим, готово проруским изјавама, вешто балансира између Фанара и Москве, не одбијајући ни једне ни друге.
Заједничка прослава Васкрса 2025. године: Симболика и могуће последице
Најава заједничке прославе Васкрса 2025. године између Васељенске патријаршије и Ватикана заиста носи дубоку симболичку поруку која на први поглед може изгледати као корак ка верском јединству. Међутим, под лупом историјских, теолошких и геополитичких димензија, овај потез има много ширу позадину и потенцијално дубље последице, посебно у контексту односа између православног истока и католичког запада.
Историјски контекст и значај разлике у рачунању датума Васкрса
Од Никејског сабора 325. године, православни исток је утврдио да Васкрс треба да се славити у недељу након јеврејске Пасхе, што је усклађено са библијским извештајем о догађајима који су претходили Христовом васкрсењу. То је уједно и била једна од основних тачака јединства у рачунању датума Васкрса за све хришћане све до реформе календара у 1582. години, када је римски папа Гргур XIII увео Грегоријански календар. Ова календарска реформа је имала за циљ да коригује неусклађености које су се временом нагомилале у Јулијанском календару, али је уједно и прекинула заједничко прослављање Васкрса између западних и источних хришћана.
Православни исток је задржао старо израчунавање где је Васкрс увек после јеврејске Пасхе, следећи тако канонску традицију и одлуке апостолских правила. Правило седмог апостолског канона јасно каже да епископ или свештеник који би славио Васкрс заједно са јудејима треба да буде свргнут. То је одраз древне потребе да се раздвоји хришћански Васкрс од јеврејске Пасхе, али и да се обезбеди теолошка доследност у погледу празновања највећег хришћанског празника.
Западни хришћани су након реформе календара напустили тај критеријум што је довело до периодичног поклапања и одступања датума Васкрса. Иако се ово може сматрати техничким питањем, у стварности оно представља дубљи теолошки и духовни проблем за православље, које инсистира на очувању древних канона и предања.
Васкрс као геополитички инструмент
Иако ће 2025. године Васкрс бити слављен истог дана код Римокатолика и Православних, овај догађај се не заснива на било каквом помирењу у погледу календара или рачунања датума Васкрса, већ је последица случајног поклапања. У години која следи, 2025, Васкрс ће пасти на исти дан, а тај догађај ће се искористити као симбол наводног превазилажења разлика између истока и запада.
За Ватикан, овај догађај представља важну прилику да покаже своју отвореност за дијалог и јединство са православним светом. Папа Фрањо је током свог понтификата више пута истицао потребу за екуменским дијалогом, а заједничка прослава Васкрса ће бити још једна прилика да се представи као лидер хришћанског јединства. За Васељенску патријаршију, коју предводи патријарх Вартоломеј, овај догађај је шанса да ојача своју позицију унутар православља, посебно у односу на Руску православну цркву, која се суочава са својим геополитичким изазовима.
Међутим, овај потез би могао изазвати озбиљно противљење у конзервативним и традиционалистичким круговима унутар православног света. Многи ће видети заједничку прославу Васкрса као симболичан гест који има за циљ да замагли дубоке теолошке и канонске разлике које и даље раздвајају источне и западне цркве. Посебно ће бити осетљиво питање да ли ово приближавање представља само корак ка јачању екуменистичког пројекта који занемарује фундаменталне разлике у црквеном учењу и пракси. Празновање Васкрса код Римокатолика и Православних се периодично поклапа. Тако ће рецимо само у првој половини 21. века Православни и Римокатолици Васкрс славити 14 пута заједно.
Позиционирање Васељенске патријаршије као моста између православља и католичанства није нова стратегија, али је сада добило нову димензију у контексту глобалне кризе и геополитичких промена. Патријарх Вартоломеј је у више наврата показао спремност за дијалог са Ватиканом и западним хришћанским светом, што је део његове шире стратегије да обезбеди своју позицију лидерства у православном свету, посебно након сукоба са Москвом око украјинског црквеног питања.
У том контексту, заједничко слављење Васкрса 2025. године биће представљено као важан корак у успостављању ближих односа између две највеће хришћанске традиције. Иако то не значи да ће доћи до решавања свих спорних питања, овај догађај ће сигурно донети нове верске и политичке последице.
Иако иницијатива за заједничку прославу Васкрса делује као корак ка јединству, она не решава суштинске теолошке и канонске разлике између источног и западног хришћанства. Ако се заиста жели превазилажење подела, потребан је дубок и искрен дијалог који ће узети у обзир двомиленијумску праксу православног истока и уважавање његових канонских и литургијских традиција. Запад, са своје стране, мора бити спреман да прихвати те разлике и покаже поштовање према источној теолошкој традицији, уместо да покушава да наметне своје стандарде.
У овом тренутку, остаје да се види да ли ће наводна заједничка прослава Васкрса бити само екуменистички перформанс или ће заиста отворити пут ка дубљем разумевању и дијалогу. Мала је вероватноћа да ће једна или друга страна направити радикалан корак ка променама у погледу календара, па ће вероватно и овај догађај остати више симболичан него суштински.
Сама најава заједничке прославе Васкрса 2025. године између Васељенске патријаршије и Ватикана неће проћи без значајних реакција у хришћанском свету, нарочито међу православним народима. Питање које се природно намеће је: шта је заправо крајњи циљ овог догађаја и какве ће последице он донети у верском и геополитичком контексту?
Догађај тобожње заједничке прославе Васкрса је више геополитички маневар у служби учвршћивања ауторитета Ватикана и Фанара у хришћанском свету, него манифестација симболичног једниства 1000 година раздвојеног хришћанског света.
Остави коментар