Затворено небо над Добрицом Ћосићем?

 Затворено небо над Добрицом Ћосићем?

Аутор: Милован Балабан, историчар

Што оставише закон мој и не слушаше гласа мојега

И ходише за мислима срца својега и за идолима

И зато ја ћу нахранити тај народ пеленом и напијићу их жучи

Пророк Јеремија

Када се један народ одрекне вековима утабаног историјског и духовног пута, провереног и предатог од предака, у српском случају Светог Саве, кнеза Косовског, Његоша, Карађорђа и других, као да је осуђен да тумара у мраку тражећи излаз из компликација у које је сам својом самовољом упао. То се дешава са српским народом практично од друге половине XIX века, када је почео да копира западно-европске духовне и идеолошке обрасце уређења друштва, функционисања државе и културне матрице по којој треба да живи. Наравно у тим конструктима било је много тога доброг, али оно главно, она есенцијална духовна нит је напуштана. Кулминација игнорисања заветног српског пута почела је да се реализује стварањем Југославије, а своје финале је добила у комунистичкој парадигми нове државе, која је била изграђивана (осим страним и хрватско-словеначким фактором) и заслугом и под вођством многих српских глава. Један од њих је био и Добрица Ћосић. Преиспитивање неких од њих је почело касније, али и оно је драгоцено како би се сагледале грешке и указало на ново-старе правце којима би требало да се креће српски национални брод. Један од оних који су креирали ново друштво, али који се после и преиспитивао, био је и Добрица Ћосић.

Добрица Ћосић је један од најзначајних српских писаца XX века, који је због националног ангажмана од 60-их година у делу јавности стекао чак и репутацију “Оца нације”. Политички комесар Расинског партизанског одреда током Другог светског рата, касније Агитпроповац, Ћосић је био један од оних који су радили на обликовању комунистичког погледа на свет и који су стварали “ново” друштво у ново-старој Југославији. Како он каже, склоност ка сумњи га је временом уз књижевни рад терала на преиспитивање што је био један од најбитнијих мотива за стварање огромног књижевног опуса, као и мноштва публицистичких списа у којима се хватао у коштац са актуелним питањима тадашње државе, најчешће са посебним освртом на српско национално питање  указујући на могуће правце његовог решења.

Као војник револуције Ћосић је био у тиму који се обрачунавао са српском националном традицијом сматрајући је кочницом за свеопшти прогрес и препреком модернизације у односу на Европу заостале Србије, али и кочницом за остварење комунистичких идеала праведног и бескласног друштва. Кроз његове јунаке се види да у циљу модeрнизације и прихватања модерних европских трендова долази до константног сукоба генерација у Србији као заосталој аграрној земљи. Тако Вукашин Катић напушта Прерово и свог оца Аћима, Иван Катић изневерава оца Вукашина, а читава плејада СКОЈ-еваца (који су његови вршњаци) попут Душана Катића, Владимира Драговића, Мишка Пуба и других, напушта идеале својих очева, све зато што покушавају да изграде праведније и боље друштво.

Који су корени комунизма, чији је следбеник био Ћосић можемо назрети из једне просте чињенице присутне на западу вековима, а и код нас када смо почели да размишљамо на запaдно-европски начин. Напуштањем оне првобитне хармоније са Творцем, а самим тим и са људима и природом око себе, човек је изгубио природан контакт са свим што га окружује. Уместо природног господарења светом, које је требало временом да се преображава и добија нове квалитете, он је почео да осваја, нешто што му је по звању дато, али што је он изгубио својим морално-духовним падом. Отуд све теорије и праксе на западу, укључујући и модерне, имале су у свом програму покоравање друштва, а потом и рад на његовом преображају. Комунизам је био управо такав, а његова логика и модел функционисања је увезен из западног цивилизацијског круга, само фанатично примењен у друштвима православних народа и православне цивилизацијске парадигме. Отуд је он био бруталнији друштвени поредак, али је и имао религиозне атрибуте од којих је најупечатљивији обоготворавање вође. Оно што је најбитније је да је комунизам био готово потпуно одступање од духовних и историјских образаца на којима је егзистирао српски народ вековима.

Корени комунизма, али и других идеолошких, па и научних погледа на свет, су у метафизици. Метафизика дефинише мишљење као човекову суштину, као човеков дух. Она искључује, или не зна, за духовно искуство. У метафизици се човек, повезујући своје биће са мишљењем, дефинише увек нечим другим, то друго нечим трећим и тако до у бесконачност, све до некаквог апсолута што је Хегелу био апсолутни дух. Но, човек се дефинише собом јер је он изнад све природе, али у метафизици се он унижава бивајући у великом механизму апсолута само један шраф, затворена монада у затвореном свету из ког нема излаза и у ком господари смрт. Просто из њених канџи се не може извући следећи метафизичку логику размишљања и постојања. Занимљиво је да и Добрица Ћосић дефинише историју као велики механизам који меље народе и појединца, што је њему најбитније и српски народ.

У метафизичкој историји, у великом механизму из ког нема излаза време се своди на неумитно приближавање смрти. Од смрти нема избављења јер је она неумитни крај човека. У том затвореном механизму, између осталог, губи се и смисао времена јер оно није искупљујуће и не води човека ка преображају и есхатону, него, шта год урадио и како год био на наводном путу прогреса, ка смрти. Добрица Ћосић каже да трпи велики механизам и као да говори да тај велики метафизички строј наноси патње личности и народу, али у крајњој линији човек је немоћан пред њим. Каткада, када је човек млађи поготово, људи и народи опет покушавају да га победе, али усмеравајући пажњу споља и покушавајући да преобразе друштва новим моделима функционисања и битисања. Но, то као да не дотиче велики механизам, јер он води и појединце и народе и човечанство ка смрти, она је једино извесна.

Горе наведено је битно, јер Ћосић (као уосталом и многи други) покушавају у овом кључу (Ћосић после своје комунистичке младости) да реше српско питање (и кроз своје јунаке у романима и кроз публицистичке списе) и изађу на светлост, али се овај пут показује увек као узалудан без обзира колико интелектуалног и сваког другог напора човек уложио. Исто тако овај пут је дијаметралан у односу на Хришћански, православни доживљај света, те не може да оствари контакт у целини (може у некаквим расцепканим фрагментима да дође до полуистина, које чак могу да личе на истину) са духовном и историјском вертикалом српског народа. Ћосић говори о покушају промене судбине појединаца, али и српског народа, од стране комуниста, али исто тако каснији Добрица говори о томе да их је велики механизам (који он зове историјом) опет убацио у свој строј, притиснуо их и самлео, а друштво и српски народ убацио у нове и још теже проблеме.

Разочаран великим механизмом који меље српски народ, а који како он каже трпи, Добрица Ћосић нарочито 90-их година почиње да истиче као најбитнији национални циљ биолошки опстанак народа. Поражен је писац од стране историје, поражена је идеологија историјом, поражен је читав систем вредности које је донео комунизам и Ћосић, који је у младости био револуционар, онај који је хтео да мења свет, у средњим, а поготово позним годинама почиње да тактички прокламује као највише идеје очувања народа. Али у том кључу он тада почиње да сагледава сву српску историју и налази симпатије за оне који су се у историјским приликама нашли на таквом путу. Отуд код Добрице симпатије за деспота Стефана Лазаревића, а готово несимпатије за кнеза Лазара. Отуд је Косово за позног Добрицу више проклетство српске историје него светиња, или нека врста проклете светиње.

Дакле, може се рећи да позни Ћосић, нарочито после пада Ранковића али и од када је постао академик 1970. године, из горе наведених филозофских, али и психолошких разлога и потраге за смислом српског историјског пута, после негативних искустава конфедерализоване државе, почиње да делује све отвореније дисидентски (скупљајући око себе групу сличномишљеника) имајући мноштво замерки, како на статус сопственог народа у оквиру Југославије тако и на свеукупни концепт комунистичке диктатуре под председником Титом. Титоизам ће остати целог живота његова дефиниција специфичне диктатуре која је створена у другој Југославији и одредница специфичног комунизма који се баштинио на овим просторима.

Прихватајући идеологију као веру (нарочито комунисти, али и деветнаесто-вековни српски европејци) Ћосићеви јунаци су спремни да све потчине својим убеђењима. Овим Добрица Ћосић кроз своје романе запажа и јако добро приказује значај вере, ма каква она била, код Срба за свако друштвено деловање и ангажман. Најчешћи трагичан крај верника у пишчевим романима доводи у сумњу евентуалну значајнију промену, како српског тако и светског друштва и глобалних токова (што је у складу са горе наведеним метафизичким поимањем света) што и самог Ћосића чини разочараним, а резигнацију његовим основним расположењем видно присутним и у његовом реалном животу.

У исто време, у време Ћосићевог дисиденства, настају и његови најбољи и најпознатији романи. Пре свих “Време смрти” у ком он наставља да прати породицу Катића из “Корена”, али уводи друге породице, као и низ историјских личности. Овај роман, као опис и пишчево виђење велике националне епопеје својом сложеношћу претендује да понуди многе закључке о самој историји народа, као и његовим духовним, психолошким и менталитетским карактеристикама. Отуд је ово дело са правом и названо српски “Рат и мир”, а писац понео епитет српског Толстоја. Сам Ћосић каже да је на основу огромне фактографије креирао једно дело у ком је показао народ, појединце и читав свет онако како га он види. Дакле, дело је и историјско (јер се придржава факата), али и уметничко јер ствара једно тумачење факта и читавог времена онако како га писац види.

Први, а нарочито други део романа, где се описује Колубарска битка, представља опис јунаштва и пожртвовања до крајњих граница, што читаве нације то и сваког појединца. Тек трећи део, са посебним печатом мучеништва болесника (тада је Србијом харала зараза пегавог тифуса) у ваљевској болници може да нам открије суптилније ставове Ћосића, који откривају човека оптимисту-песимисту, али склоног резигнацији и губитку смисла. Тако Незнани болесник, као јунак дела, када описује стање у Србији (која је практично претворена у велику болницу) као да пред великом патњом коју изазива болест гура у страну, или му се губи смисао великих победа и херојских ратних дела. Мирослав Егерић пишући о трећем делу “Времена смрти” констатује да незнани болесник у свој патњи коју доживљава мења поглед на свет. Све што му се чинило битно постаје му таштина и мука духу, као Проповеднику из Библије. Међутим, позиција проповедника је битно друкчија. Он има све, и у слави највећој он свет почиње да доживљава као таштину и муку духу. Незнани болесник је скрхан патњом и његова реакција на патњу је овакав доживљај света. Ово се више поклапа са доживљајем света писца.

У трећем делу овог капиталног дела се види да је и сам писац скрхан димензијама патње и да му иста заклања видик наде, слично као што страдање постаје најбитнији фактор одбацивања Бога код антихероја Достојевског. Ово је битно због тога што Ћосић, за разлику од Достојевског, не налази излаз из стања патње, као што не налази излаз за народ из великог механизма који он зове историјом. Ношен том сликом патње, односно као капитулирајући пред страдањем, писац и завршава своје капитално и најбоље дело управо најснажнијом патњом, повлачењем и страдањем српске војске приликом преласка Албаније не удубљујући се и не задржавајући се на значају васкрса те исте војске 1918. Није то за квалитет романа најбитније, али је битно ако хоћемо да одредимо и схватимо самог писца.

Незнани јунак говори још једну битну ствар. Здрав човек је окренут ка свету (односно у метафизичком моделу упућен ван себе), а болестан је упућен у себе. Овде Ћосић као да увиђа и покушава да се пробије кроз чудовиште великог механизма и да продре у своју суштину. Још када видимо да то ради његов јунак као тежак болесник можемо рећи да писац овде као да даје један духован, православан смисао болести. Али то је ипак покушај, не небитан, који ће Ћосић чинити до краја живота, али без потпуног успеха.

У трилогији “Време зла”, “Грешник”, “Отпадник” и “Верник”, Ћосић говори највише кроз Ивана Катића, али наравно и кроз друге јунаке, пре свега Богдана Драговића и Петра Бајевића. Старе дилеме су остале, а могућност наде и васкрсења није оно на чему се писац зауставља. Он као да је и даље поражен немоћи човека и његовог разума, али и вере, што се све рефлектује кроз меланхоличног, а неретко и резигнираног Ивана Катића. Три главна јунака имају различите односе према великом механизму, односно историји, али у крајњој инстанци сва тројица као да се сливају у исто ушће, односно као да су сва тројица подваријанте једног те истог поимања историје и судбине човека на земљи.

Јер Иван Катић се спори са историјом, трпи историју и не види јој целовито решење. Богдана Драговића (у мањем механизму који је комунистичка партија) меље историја, док је Петар Бајевић верник у систему, у великом механизму, иако зна шта се све дешава и какав је систем суштински. Он је верник у метафизичком затвореном свету, верник у будућност у напредак, али, као што је речено, окренут споља ка преображају друштва, што је карактеристика тадашњих комуниста и чиме је Ћосић био разочаран у својим позним годинама. Ипак Петар Бајевић, иако у систему, је и човек који кроз веру (и то је битно истаћи да Ћосић кроз Петра Бајевића показује да му је јасан значај вере) као да покушава да изађе из система. Нешто слично, а и са сличним исходом као незнани јунак из “Времена смрти”.

Петар Бајевић, за разлику од Ивана Катића који види, тражи и налази теоретску везу хришћанства (католичког пре свега) и комунизма, додаје нови моменат. Он се диви Христу, обилази најлепше цркве у Грчкој и Европи разгледајући иконе Христове и обликујући месију у његову најбитнију историјску личност. Ћосић као да кроз њега исказује неопходност Христа за људски род. Као да каже да се ништа лепше на свету од Христа није појавило и као да тиме тражи свој спас. Но, и та титанска борба писца са самим собом као да не даје потпуне резултате, бар тако изгледа ако пратимо до краја размишљање и веру Петра Бајевића.

Сем снажног емоционалног доживљаја код Петра Бајевића не налазимо нешто више када је у питању Христос. Постоји дивљење, схватање племенитости Христа у комунистичком и хуманистичком кључу, али не постоји потреба, чак ни осећај и свесност потребе о јединству са Христом. Отуд Петар Бајевић практично остаје у механизму историје која и њега меље и чини, упркос распећу од стране гестапоа и позајмљеном смрћу од Христа, само жртвом заблуда лажног земаљског раја.

У “Времену власти”, првом делу, као да је сазрело све што је Ћосић као уметник створио. Готово да су његови јунаци потпуно капитулирали пред историјом. Велики механизам одводи у меланхолију, а потом и у самоубиство Ивана и Милену Катић, док само млађи, који још увек не разумеју законе великог механизма, живе и верују у промене. Али није тешко антиципирати њихове судбине, оне су извесне и као што им је младост обележена вером тако ће старост, по свој прилици, карактерисати резигнираност и депресија.

Ипак, Добрица Ћосић је имао жељу да напише роман о Христу, што говори  и приказује јасном његову грозничаву, Толстојевску жељу да нађе спаситеља, да изађе из чудовишног великог механизма, који га притиска и који он може једино да трпи. Отуд парадоксално он осећа да једино Христос може бити спаситељ, али не осећа јединство са Христом. Не осећа таворску светлост. Ослањајући се на своје размишљање, на метафизички модел поимања света, Ћосић као да затвара себе за духовно искуство, за небо. Чини се да писац није до краја живота осетио потребу за контактом са Богом, као да никада није доживео хришћанског Христа, као да је хтео да створи свог Христа, опет предосећајући немогућност те мисије. Отуд такав контакт је и тешко био могућ, практично немогућ, а цео живот, макар онај у средњим и позним годинама, Ћосић је проводио у трагању без конкретног доживљаја остајући резигниран и све више незаинтересован за догађаје у туђем веку, како је он назвао XXI век. У сваком случају трагика једног писца боготражитеља достојна трагике Толстоја, али у хришћанском, заветном смислу некомпатибилна са трагиком и страдањима српских светосавских следбеника, пре свих мученика и светитеља.

Добрица Ћосић је био политичар, али свакако најбитнија његова одредница је да је био писац. Писац који је припадао епохи књижевника модерниста који су контактирали са традицијом и у њој тражили одговоре на конкретна историјскам али и антрополошка и лична питања. Ово је битно пошто после Првог и Другог светског рата и њихових разарајућих последица, као и саме нехуманости, човек као да је изгубио контакт, или је хтео да га изгуби, са прошлошћу. Сувише му је она мрачна била. Но, писци (и не само писци) који су га одржали доказали су и показали њен значај, а ту је улога Ћосић велика, у складу са улогом коју је он имао у српској књижевности и српској јавности током прошлог века.

Ћосић је остао у контакту са традицијом и историјом. Покушао је да изгради контакт и са светосавским живим предањем што је опет значајно, без обзира колико је у томе успео или није успео. Ћосић, маестралан књижевник (његов квалитет се не може доводити у питање), човек који је створио преко пет хиљада јунака, који је створио низ капиталних дела у ком је покушао да да одговоре на појединачна и најбитнија, егзистенцијална национална питања. Али ако посматрамо писца са светосавског аспекта, аспекта хришћанског и аспекта духовног живог предања цркве, аспекта надвременог који је извор свему временом, можемо да закључимо да упркос грозничавом тражењу Бога и спасења није током живота направио егзистенцијалне помаке у том правцу. Због тога Добрица Ћосић, иако је учитељ и може много тога да нас научи, у смислу путовође не би требао да буде наш оријентир.