„Зауставити рат без уласка у рат“: Емануел Макрон и сукоб у Украјини

Аутор: др Александра Колаковић

Када су 24. фебруара новинске агенције убрзано преносиле вести о руском нападу на Украјину, Емануел Макрон, француски председник, био је међу првим државницима у свету који је реаговао. Овим се видело да француски политичари баштине наслеђе својих предака да „Француска није нација као друге“ и да „има дубљу мисију у историји цивилизације“. Док су се низале оштре изјаве већине западних државника, а умереније од стране владара мањих држава, Макрон је већ био у дипломатској мисији.

Непосредно након тога, друштвене мреже и телевизијске емисије фасцинирао је монументални округли сто и удаљеност приликом сусрета Путина и Макрона. Француски председник је започео низ телефонских разговора од којих су неки били и вишесатни. На моменте као да смо гледали сцене из популарне серије La casa de papel и преговоре како би се ослободили таоци, а онда су се појавиле и фотографије забринутог Макрона које су евоцирале успомене на Кенедија и његово доба. Док је свету било јасно да посматрамо велику прерасподелу на „шаховској табли“ међународних односа, Макрон, који у овом периоду није водио званичну кампању за председничке изборе 2022. године, успео је да стекне симпатије Француза. Проценти његове популарности у анкетама свих агенција за истраживање јавног мњења су расли, док су његови највећи противници губили на популарности. Осећај важности није само увећао проценте већ и осећај поноса француске нације која посматра свог председника како на позорници, где се одиграва историја, заузима став и позицију као некада у доба Де Гола или чак срећних времена француске моћи у доба Првог светског рата и међуратног доба. Заиста тријумфалан тренутак на крају мандата, међутим, као што је сукоб у Украјини комплексан, може се рећи исто и за положај Макрона у контексту догађаја и кампање за председничке изборе у Француској.

Емануел Макрон је и у финалној фази кампање за француске председничке изборе истицао како ће наставити са директним разговорима са Владимиром Путином. Иако су Макрон и Путин до краја марта, према расположивим подацима, разговарали десет пута, француски председник је за телевизијски канал ТФ1 ипак рекао: „Нећу вам рећи да сам задовољан [резултатима], али морамо наставити“. Додатни значај овим разговорима донело је и укључивање немачког канцелара Олафа Шолца. Ипак, није било успеха. Међутим, Макрон не одустаје већ објашњава да је улога Француске и ЕУ да „покуша да заустави овај рат без уласка у рат“. За исту телевизијску станицу Макрон је изјавио да „Европа не може бити безбедна и у миру ако не разговара са Русијом“, као и да разговори са Путином имају за циљ да „припреме мир“, тј. период када се сукоб Украјине и Русије заврши. Овај став француског председника је у мноштву информација које прате сукоб и у француској и у српској јавности остао мало познат и недовољно анализиран. У контексту сукоба Русије и Украјине, Емануел Макрон позиционира Француску као арбитра и будући мост комуникације. Он се дистанцира од тешких речи и запаљиве реторике.

Док је јавно мњење у Француској антируски расположено и бројне вође западних земаља оштро оцењују Русију и њеног председника, Макрон одбија да класификује Путина као диктатора („Нећу бити ефикаснији ако га вређам или дефинишем“). До априла 2022. године најоштрије оцене које је Макрон изнео о Путину односиле су се на одговорност за изазивање рата и отварање хуманитарних коридора према Русији што је означио као „морални и политички цинизам“. „Русија се залаже за стварање хуманитарних коридора према Русији, али не познајем много Украјинаца који би желели да се склоне у Русију. То је лицемерје“ изјавио је Макрон за телевизију LCI. Једини је и од западноевропских лидера који за догађаје у Бучи не користи реч геноцид, док трпи нападе и из Европе да би најбоље било не разговарати са Путином, кога пореде са Хитлером. Ипак, Макрон не одустаје од дијалога, упоредо доносећи мере, као што су санкције, помоћ Украјини и јасна осуда Русије. Овим Макрон поставља себе као ту главну везу између Путина и Запада. Иако се помињу неке друге државе и њихови лидери као могући миротворци и места преговора две стране у сукобу, чини се да француски председник не одустаје.

Tелефонски разговори Емануела Макрона покренули су више питања. Као прво у делу француске јавности (овде се не мисли само на противкандидате на француским председничким изборима) недоумица јесте да ли је ова Макронова стратегија погрешна? Било је мишљења да Макрон ризикује да подстакне руску пропаганду јер док телефонира милиони избегилаца из Украјине прелазе границе притиснути тешким бомбашким нападима Руса на градове у Украјини. Ипак, упоредо са санкцијама Русији, настојањима да се усагласи политика чланица Европске уније према Русији, Макрон је навео и да је Француска спремна да прими, збрине и интегрише 100.000 избеглица из Украјине. Више пута је Макрон истакао и да европске земље неће директно улазити у сукоб како се „рат са Русијом не би претворио у светски рат јер је Русија сила која поседује нуклеарно оружје“. Опрезност и умереност у давању изјава (када се пореде са изјавама других западних државника и политичара) карактеристика је деловања Макрона у јеку сукоба у Украјини. Стога се као друго питање присутно у јавности појавило: како ће се ови ставови Макрона одразити на његову намеру да остане у Јелисејској палати у наредних пет година?

У осуди Макронових потеза у контексту Украјине, предњачили су остали кандидати на председничким изборима, пре свега Марин ле Пен, као најозбиљнији противкандидат. Док је Емануел Макрон истицао да је потребно вршити снажан дипломатски притисак како би се рат у Украјини окончао што пре, Марин ле Пен је осудила Русију, али и критиковала увођење санкција сматрајући да ће се оне окренути против грађана Француске. Марин ле Пен, Жан Лик Меланшон и други председнички кандидати су се више усмерили ка унутрашњим социјално-економским проблемима Француске. Ово је допринело расту њихове популарности што се види на основу резултата првог круга избора. Готово потпуно окренут спољнополитичким активностима, Макрон је тек 5. априла одржао предизборни скуп у Паризу, који је био и први и једини у кампањи. То је утицало да пред први круг председничких избора, када је свима постало јасно да ће сукоб у Украјини дуго трајати и да оставља велике последице на живот, куповну моћ и животни стандард грађана, Макронови проценти су почели да падају, а борба за нови председнички мандат постала упитна.

Између два круга председничких избора, Емануел Макрон је градио кампању на политичким, економско-социјалним и еколошким питањима унутрашњег политичког живота Француске. Телефонски позиви су утихнули, али Макрон није пропустио прилику да истакне повезаност Марин ле Пен са Русијом и Путином преко, сада већ чувеног, кредита који је добила од руско-чешке банке за кампању 2017. године. Упоредо, Француска се определила да пошаље наоружање Украјини. Док је Марин ле Пен критиковала овај потез и изјавила да би се она определила за одбрамбену и обавештајну помоћ, Макрон је одлучно наставио, али је пажљиво бирао термине када је говорио о рату, Украјини и Русији. Зеленски је остао „оличење части, слободе и храбрости“, уведено је за сада и пет кругова санкција, протериване су и руске дипломате под оптужбама да су шпијуни, међутим, канали дијалога које је Макрон успоставио још 24. фебруара остали су отворени.

Макрон је као и већина европских званичника става да сукоб у Украјини захтева да се Европска унија и земље којима је потврђена европска перспектива заједно „сагледају начине и средства којима се гради заједничка будућност“. Ово је посебно важно у контексту позиције Србије према догађајима у Украјини, евроинтеграцијама Србије и региона Западног Балкана и даљим развојем француско-српских односа. Стога је и Стратешки компас Европске уније важна компонента деловања Европске уније, не само услед догађаја који су покренути 24. фебруара, већ и интересовања које показује за Западни Балкан. У доношењу Стратешког компаса Европске уније можемо наслутити и будућност Макронове политке према сукобу Украјине и Русије, као и вероватно агресивнијег става према Русији.

Како је сукоб у Украјини започео у време не само француске председничке кампање већ и француског председавања Саветом Европске уније, које је као један од приоритета прокламовало и Западни Балкан, веома је важно и одређење Француске и Емануела Макрона у овом контексту. Потсетићемо да је француски председник у телефонском разговору са Александром Вучићем, српским председником, похвалио блиску сарадњу Француске и Србије, као и јасан став Србије у међународнним инстанцама о рату у Украјини. Док је позиција Србије у смислу проблема Косова и Метохије и односа са Русијом комплексна, Макрон у периоду када Француска председава Саветом Европске уније, наглашава неопходност поштовања суверенитета држава и рат у Украјини види као прилику за европско зближавање. Очекивања да се Србија усклади са европском спољном и безбедносном политиком у једном значајном делу јавности доживљавају се као уцена. Пјер Кошар, француски амбасадор у Србији, негирао је ове оцене при чему је истакао да су у Француској и ЕУ свесни изазова за Србију: „Разумем потешкоће и рањивост око тог питања, али ми овде примећујемо дезинформисање српске јавности и промоцију руске пропаганде. Ствари треба назвати правим именом. Рат у Украјини јесте агресија, а то тако овде није представљено. Истовремено, рат у Украјини нема везе са процесом приступања Србије ЕУ, али се очекује да постепено Србија усклађује своју спољну полтику са нама. То није наметање нових услова“.

Све светске агенције су пренеле вест да је Путин честитао Макрону реизбор за председника Француске, али и чињеницу да је Француска пре другог круга председничких избора наставила да шаље не само хуманитарну помоћ већ и наружање у вредности прво од 100 милиона евра Украјини. Доступни подаци говоре да је Француска до сада послала 615 тона опреме. Реч је о медицинској опреми, генераторима за болнице, храни, возилима хитне помоћи, али Француска шаље и тешко артиљеријско наоружање – хаубице Цезар и противтенковске ракете Милан. Након избора, Макрон је најавио да ће у наредном периоду „активно радити на обнављању суверенитета и територијалног интегритета Украјине“. Упоредо наставља пажљиву употребу термина и вешто избегава вређања и изјаве које би затвориле канал комуникације. Сви потези Макрона у наредном периоду биће као и до сада у координацији са другим партнерима у ЕУ и НАТО, али се може очекивати, као и до сада, да француски председник, посебно свестан да предводи земљу која је нуклеарна сила и неоптерећен даљим реизборима, покаже и нове особене ставове када је реч о спољној политици. Уосталом, када је реч о унутрашњим питањима у Француској, ту ће вероватно бити под снажнијим притиском, па ће му бити потребни спољнополитички успеси као и од 14. маја 2017. године, када се уселио у Јелисејску палату. За најмлађег председника Француске у историји ови дани, када је свет на ивици трећег светског рата, биће изазовни. Да ли ће успети да спроводи своју политику коју бисмо могли означити као деликатни баланс током читавог периода руско-украјинског сукоба који ће вероватно једним делом и обележити његов други мандат?