Збигњев Бжежински: гуру глобализма

Збигњев Бжежински: гуру глобализма

 Аутор: Милорад Вукашиновић

Збигњев Казимјеж Бжежински (Варшава, 28. март 1928 − Фолс Черч, 26. мај 2017), политиколог и један од најутицајних америчких геополитичара, родио се у породици пољског дипломате Тадеуша Бжежинског. Похађао је католичку школу за време дипломатског службовања свога оца у Француској и Немачкој. Породица се преселила у Монтреал 1938. године јер му је отац именован за пољског генералног конзула. Када су после шест година комунисти преузели власт у Пољској, Тадеуш се пензионисао и преселио с породицом у једно канадско село. Успон ка врху заједнице спољнополитичких делатника Збигњев је отпочео на студијама на канадском Универзитету Мек Гил на којем је дипломирао из области економије и политичких наука. Касније је докторирао државну управу на чувеном Харварду и добио стипендију за објављивање докторске тезе на тему Совјетске чистке, као трајни облик тоталитаризма. Био је познат по свом интелектуализму, али и жестоком антируском (раније антисовјетском) расположењу које је објашњавано његовим пољско – католичким пореклом. Честа путовања у Источну Европу и неколико књига које је објавио још педесетих година прошлог века одредила су га као стручњака за земље комунистичког света, а већ до 1960. године привукао је пажњу креатора америчке спољне политике. Био је саветник председника Линдона Џонсона од 1966. до 1968. године и саветник за националну безбедност Џимија Картера од 1977. до 1981. године. Током каријере повезиван је с најутицајнијим организацијама „светске закулисе“ као што су  СИО, Билдерберг и Трилатерала. Мада су његове теоријске шеме преуређења светског поретка жестоко критиковане (Велика шаховска табла), важио је за једног од најцитиранијих аутора из области геополитике.

Главни спољнополитички догађаји током његовог мандата били су даља нормализација односа са Народном Републиком Кином, затим потписивање Споразума о ограничавању стратешког наоружања (SALT II), споразум из Кемп Дејвида, транзиција Ирана од савезника Сједињених Држава у антизападну Исламску Републику, потом наоружавање муџахедина као одговор на совјетску инвазију на Авганистан и потписивање Споразума Торихос – Картер којим се враћа контрола над  Панамским каналом после 1999. године. Као врстан познавалац процеса у некадашњем комунистичком свету, уз папу Војтилу, сматран је архитектом разбијања Источног блока и Совјетског Савеза. Важио је за одличног познаваоца ситуације у СФРЈ и био један од првих „пророка“ њеног разбијања, а што је најављено на једном скупу социолога у шведском граду Упсали 1978. године. За време рата на простору бивше Југославије заговарао је изразито антисрпску политику и војну агресију НАТО на СРЈ 1999. године. Одбацујући моралне и хуманитарне разлогe као повод за овај рат, он је у Њујорк тајмсу дословно изјавио: „Немојмо се заваравати, то је рат за преживљавање НАТО-a и, ако треба, тај рат мора бити тоталан“(Радмила Накарада, Распад Југославије).

До краја живота заузимао је изразито антируски и антиправославни став (у свом последњем јавном обраћању предлагао је западну блокаду балтичког басена и његове луке Санкт Петербурга, и црноморског басена и његове луке у Новоросијску, преко Дарданела, која би погодила скоро две трећине целокупне руске поморске трговине, а за случај „руског напада“ на Талин, престоницу Естоније). У Великој шаховској табли писао је да се на тлу Украјине одлучује о томе да ли ће Русија бити империја или не, а у више прилика јавно истицао да су православни народи једини прави противници идеологије глобализма и „новог светског поретка“.

Између двају епоха

Шездесетих година прошлог века догодиле су се тектонске промене у међународној политици. Кубанска ракетна криза довела је свет на ивицу нуклеарног рата. Подсетимо, сукобу је претходило размештање америчких ракета средњег домета (2.400 km) у Турској 1959. године, а сличне ракете постављене су у  Италији. Када је СССР 1962. године инсталирао нуклеарне ракете на  Куби, Американци су тај чин прогласили за претњу националној безбедности и повреду своје интересне сфере. Крајем октобра 1962. године криза је ескалирала блокадом Кубе, а после вишедневне „игре живаца” у којој су главни актери били Кенеди, Хрушчов и Кастро, Совјетски Савез је повукао оружје и добио гаранцију да САД неће напасти Кубу. После једанаест месеци америчко  атомско оружје у Турској је деактивирано, а успостављена је и тзв. „врућа линија“ између Москве и Вашингтона која до данас функционише.

Под утицајем Кубанске кризе дошло је до извесног отрежњења у круговима обе тадашње суперсиле, а свест о могућности тоталног нуклеарног уништења подстакла је трагања за новим формама међусобне сарадње. У таквим међународним околностима Јан Тинберген (први добитник Нобела за економију) осмислио је теорију о конвергенцији (стапању) два система (демократског и комунистичког). Њена суштина је у нагласку на „технолошкој револуцији“ која је релативизовала идеолошке, па и геополитичке поделе, и као таква наметнула потребу изградње другачијег економског, политичког и друштвеног система. У оваквим ставовима није тешко уочити обрисе „мондијалистичке идеологије“ која је своје присталице имала и у редовима совјетске комунистичке партије (А. Сахаров). Теорија конвергенција проистекла је и из противречних процеса унутар западног света у оквиру којег је било све теже помирити различите интересе националних држава и транснационалних корпорација. У том смислу посебно индикативне биле су економска криза и масовне демонстрације широм Европе и САД-а 1968. године. Уз то Америка је била и додатно погођена трауматичним „вијетнамским синдромом“.

Бжежински је излаз из оваквог стања видео у радикалном преиспитивању дотадашњих праваца америчке политике, а што је образложио у својој књизи Између двају епоха (1970). Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. По његовом мишљењу америчко друштво улази у нову развојну фазу која се битно разликује у односу на „свог индустријског претходника“. Под утицајем технологије и електронике формира се једно ново „технотронично друштво“ које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је с племићко – аристократске елите прешла на нову урбано – плутократску елиту. У технотроничној ери десила се, насупрот индустријској ери, деперсонализација економске моћи а слободан проток људи, роба и капитала постали су темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности“. Бжежински је сматрао да је под утицајем ових околности потребно темељно преструктурирање светског поретка, уз нагласак да тај процес треба да предводе највиталнији региони света САД, Западна Европа и Јапан.

Трилатерализам

Оно што је наговестио у књизи Између двају епоха (1970), Бжежински је касније надограђивао у свом практично-политичком деловању. Поменута књига била је само теоријски предложак за програм Трилатералне комисије, једне од организација која је временом стекла епитет неформалне „светске владе у сенци“. Њен оснивач (1973) био је један од најбогатијих Американаца Дејвид Рокфелер. Са формалног становишта правни статус Трилатерале тешко је прецизирати, јер она није класична међународна организација али нити невладина организација. Пре би се могло рећи да је реч о приватној иницијативи која води рачуна о интересима „корпоративне елите“ и која настоји да „невидљивим нитима“ усмерава токове званичне политике. Од момента формирања до данас, утицај Комисије на доносиоце стратешких одлука у САД-у је огроман. Чувени писац Ралф Еперсон наводио је њену пресудну улогу приликом избора Џимија Картера за председника САД-а, али и приликом именовања Бжежинског за његовог саветника за националну безбедност.

Као главни идеолог Трилатерале Бжежински је у њен основни акт који је насловљен као Исказ о циљевима уградио темељне поставке о којима је писао 1970. године. Суштински смисао оснивања ТК је успостављање „новог светског поретка“ и „јединствене светске владе“ уз постојање прелазне фазе до реализације овог дугорочног циља, а која је назначена као „период транзиције“. У прелазном периоду „дипломатију држава треба да замени дипломатија корпорација“, а националну лојалност треба да замени лојалност мултинационалним компанијама. У документа ТК Бжежински је уградио идеју о постепеном преузимању надлежности државе од стране мултинационалних корпорација, а што маргинализује улогу државе, посебно у правнонормативној сфери. Наш угледни проф. Смиља Аврамов (аутор студије о Трилатерали) с разлогом указује на историјски парадокс који се догодио у ери глобализације, а то је процес „одумирања државе“ који је својевремено прокламован као врхунски марксистичко – лењинистички идел. За разлику од идеолошког оптимизма марксиста који су одумирање државе предвиђали на одређеном степену развоја производних снага и последично производних односа, у процесима глобализације (о којима пише Бжежински) држава одумире тихо и без помпе, уз постепен пренос типично државних надлежности на транснационалне чиниоце, тј. логиком коју намеће крупни капитал. Стратези Комисије су предвиђали отпоре остварењу оваквог сценарија па су велику пажњу посветили улози медија који треба да „пасивизирају масе“, али и савременим технологијама које су у стању да обезбеде ефикасан надзор над сваким појединцем, што делује као остварење орвелијанске визије будућности човечанства.

У „технотроничној ери“ у складу са радикалном изменом односа појединца и друштва, мењају се и традиционалне представе о појмовима слободе и демократије. Са становишта интереса корпорација појам слободе се односи на „економску слободу“ која почива на принципима приватизације, дерегулације и потпуне слободе медија, али на начин како то виде стратези Трилатерале. Поједностављено речено, тамо где мултинационалне компаније улажу држава нема право на било који вид интервенционизма. Наш угледни публициста и економски аналитичар Данило Тврдишић у изванредној студији Глобализација безумља (2008) уочава да осим овладавања одређеним природним и економским ресурсима, мултинационалне корпорације теже да установе контролу и над културном и медијском матрицом у држави која је објекат њихове експлоатације, а што урушава теорије о капиталу који је само заинтересован за профит и никакав други утицај. Да би се оствариле базичне модификације друштвеног живота, ТК прибегава једној перфидној техници институционализоване кривице, економске репресије и инжењеринга консензуса који се подводе под тзв. „демократску транзицију“. У таквим околностима мења се и уобичајена представа о демократији која се проглашава „за скуп експеримент“ који „подстиче нереална очекивања људи“, нарочито у социјалној и радној сфери. Због тога се инсистира на једној врсти „унутрашњег консензуса између локалних политичких елита“ чиме се постиже сигурност за транснационални капитал независно од исхода избора који се тако претварају у политичку фарсу.

Велика шаховска табла

У свом најзначајнијем огледу Велика шаховска табла. Примат Америке и њени геостратешки императиви (1997), Бжежински је изложио своје темељне ставове о постхладноратовском премоделирању светског поретка. У овој познатој студији он је на особен начин реинтерпретирао основне Мекиндерове тезе из Географске осовине историје (1904), а које се односе на контролу Хартленда (Срца света) и улогу поморских сила, пре свега Америке, у реализацији једног таквог геополитичког пројекта.

У последњим декадама 20. века дошло је до тектонског поремећаја у светској политици. Први пут у историји једна неевропска сила постала је, не само кључни арбитар у односима међу евроазијским силама, већ и највећа светска сила. Пораз и колапс Совјетског Савеза представљало је последњи корак у брзом уздизању једне силе са западне хемисфере (САД) у ранг једине светске велесиле. Међутим, Евроазија је задржала свој геополитички значај. Не само што њена западна периферија – Европа – још увек поседује добар део светске политичке и економске моћи већ је и њена источна регија – Азија – у последње време постала витални центар економског раста и све већег политичког утицаја. Отуда је начин на који се Америка суочава са сложеним односима међу евроазијским силама – и посебно то да ли успева да спречи настанак неке доминантне и антагонистичке евроазијске силе – постало једно од питања од кључног значаја за америчку способност да покаже свој светски примат. Одатле следи да – поред развијања разних нових димензија моћи (технологија, комуникације, област информатике, као и трговина и финансије) – америчка спољна политика мора бити усредсређена на геополитичку димензију и мора свој утицај у Евроазији да користи тако да одржава стабилну континенталну равнотежу. Према томе, Евроазија је „шаховска табла“ на којој се наставља битка за светски примат, а то претпоставља геостратегију – стратегијски менаџмент геополитичких интереса. Бжежински је истицао да крајњи циљ америчке политике треба да буде бенигни и визионарски: обликовање истински кооперативне светске заједнице, држање корака с дугорочним трендовима и с фундаменталним интересима човечанства. Међутим, до тада остаје као амерички императив спречавање појаве ривала који би био у стању да доминира Евроазијом и тако конкурише Америци.

Највећу пажњу стручне јавности привукли су ставови које је у Великој шаховској табли изложио о будућности Русије и њеном положају у „новом светском поретку“. Када је писао о Русији из њега је избијао пре свега фанатични пољски националиста и ватрени римокатолик (познато је колико је био близак с папом Војтилом). Ипак, без обзира на његов лични антируски сентимент, не треба имати илузије да овде није реч и о потпуно идентичној русофобији као опредељењу владајуће америчке друштвене и политичке елите. Бжежински је у Шаховској табли предлагао низ мера чији је циљ слабљење утицаја Русије на евроазијском простору. Једна од њих је претварање Русије у лабаву конфедерацију три региона: Европске Русије, Сибирске републике и Далекоисточне републике, јер би тако „децентрализована Русија била мање способна за империјалну мобилизацију“. На тај начин би сваки од три замишљена региона лакше остваривао економску сарадњу са Европом, новим државама Централне Азије и Оријентом, уз оцену да би тако била превазиђена „тешка рука московске бирократије“ која је до тада наводно „спутавала локалне креативне снаге“. Подршка „независности Украјине“ за њега је била од фундаменталне важности за остварење америчких интереса, јер се на овом питању одлучује да ли ће Русија бити империја или не. У једном извештају рађеном за потребе Трилатерале ипак је констатовано да империјалне тенденције Москве постоје и данас, односно да је код највећег броја Руса укорењено уверење да су грађани велике нације, земље која поседује нешто што немају њени суседи, као и да је највећи број припадника руског национално-безбедносног естаблишмента после завршетка Хладног рата разочаран сарадњом са трилатералним нацијама (САД, Западна Европа, Јапан). Управо због тога, Бжежински је као потенцијалну опасност уочавао могућност савеза Кине, Русије и Ирана који је описивао као „антихегемонистичку коалицију уједињену не идеологијом него комплементарном неправдом“ и није искључивао промену европских савезништава мислећи првенствено на немачко – руски тајни договор и француско-руску антанту, за које постоје „историјски преседани“. Отуда је као амерички одговор Бжежински предлагао концепцију „меке хегемоније“ који би на постсовјетском простору омогућио реализацију стратешких интереса Ирана, Индије и Турске, Кине и Јапана, националне интересе Украјине, Азербејџана и Узбекистана, и економске интересе Немачке и Француске којима би била омогућена колонизација овог простора. Бжежински је у Великој шаховској табли изричито нагласио да „Америка нема намеру да дели глобалну моћ са Русијом, чак и када би то желела, јер је нова Русија преслаба , разорена 75-годишњом владавином комуниста и друштвено заостала да би била глобални партнер“. Не заборавимо да су ове реченице о Русији настале у доба јељциновске администрације када је ова велика држава била на коленима.

Појаву Кине као америчког конкурента Бжежински је анализирао до краја живота, али без јасно дефинисаног става. Као кључни стратег Трилатерале укључење Кине у светску економију од седамдесетих година прошлог века посматрао је као позитиван процес, али је према кинеским државним и националним претензијама био веома уздржан. За разлику од Русије за коју је предлагао тоталну деструкцију, у случају Кине сматрао је примеренијом стратегију истовремене сарадње и обуздавања. Питање америчко – кинеских односа детаљно је обрадио пред крај живота у студији Америка – Кина и судбина света (2013) у којој је хвалио кинеску мудрост прихватања међународног финансијског поретка, али и критиковао кинеске претензије на превласт у осетљивој зони Јужнокинеског мора. За разлику од многих геополитичара, он није веровао у способност Кине да преузме улогу глобалног лидера, објашњавајући ову тезу делимично и кинеским историјским и културним наслеђем. Свестан слабљења Америке на унутрашњем плану али и у глобалној равни, он је у односу на Русију заузео донекле другачији став, не искључујући у будућности чак и њену сарадњу са Западом, а коју подстичу неки неформални слојеви руске кремаљске политичке елите. У овој студији Бжежински је изнео и екстравагантно размишљање (у поглављу Шири и витални Запад) у којем је релативизовао уобичајене географске границе и културно-цивилизацијске појмове који су делили европски и азијски континент, тврдећи да у крајњој линији нити савремена Русија, а у мањој мери и савремена Турска, нису одвојене од Европе ни географски ни по животном стилу, већ пре свега својим амбивалентним односом према ономе што је карактеристично за данашњи постимперијални Запад, из чега није тешко закључити да је Русију и Турску означио као потенцијалне савезнике који би, уз Индију, могли да под одређеним условима обуздају евроазијске кинеске аспирације. Нема сумње да актуелни догађаји (санкције Запада против Русије, све лошији односи са Турском) не потврђују оваква предвиђања.

Коначно, у једном од својих последњих предавања (Осло 2017), поновио је становиште о америчко – кинеским односима. Сједињене Државе морају бити обазриве када је реч о великој опасности коју представља формирање стратешког савеза Русије и Кине, који би делимично био изазван њиховим властитим унутрашњим идеолошким и политичким импулсом, а делимично непромишљеном политиком. САД не би требало да поступају према Кини као да је она већ непријатељ; важно је да се не даје првенство Индији као америчком најважнијем савезнику у Азији јер би то гарантовало ближе повезивање између Кине и Русије. Бжежински указује да за САД ништа није опасније од остварења таквог сценарија. Занимљива је и његова теза о стабилизацији Блиског истока у којој треба да заједнички учествују три нуклеарне силе Русија, Кина и САД.

Нова подела Балкана

Бжежински се као кључни идеолог Трилатерале веома бавио односима у бившој СФРЈ. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века амерички однос према опстанку Југославије постепено се мењао. На једном брифингу за америчке учеснике 9. светског скупа социолога у Упсали (Шведска), а који је одржан у августу 1978. године, Бжежински је у оквиру спољнополитичких смерница америчким учесницима овог догађаја изложио и однос према будућности СФРЈ. Његово излагање у потпуности је одисало реторичким питањем које се попут лајт-мотива провлачило кроз све његове саставне делове: шта ће бити с Југославијом када Тито умре? Реч је о питању које је веома оптерећивало Американце који су страховали да би после Брозове смрти Југославија могла да постане члан Источног блока. Не улазећи овом приликом детаљније у америчке оцене Титове личности и његове улоге у светској политици (које су веома похвалне – прим. аутора), са данашње дистанце веома су занимљиве препоруке у вези са америчким деловањем у СФРЈ, а које се чине и сада веома актуелним. Тако из овог  излагања сазнајемо за америчку подршку праксисовцима, као и тактику истовременог помагања оним снагама у врху државе које су спремне да се супротставе утицајима Совјета (Руса) и подршку националним сепаратистима који су „природни непријатељи идеологије комунизма“. За писца ових редова веома су занимљиве и препоруке о задуживању СФРЈ које су у америчком дугорочном интересу, затим ширењу потрошачког менталитета као најбољој противтежи сваком комунистичком егалитаризму, потом о медијско-културолошкој инфилтрацији као виду наметања западног система вредности и што је веома занимљиво ослањању Америке на имућније делове друштва, припаднике либералне интелигенције и оне који се залажу за неограничене медијске и уметничке слободе. Посебно је са становишта геополитике занимљива директива о разбијању покрета несврстаних, чији је СФРЈ била оснивач, а преко деловања латиноамеричких држава – америчких савезника у том покрету.

Као што је познато, завршетком Хладног рата бивша СФРЈ је постала непотребна земља. Победом Запада у том рату нарушена је равнотежа снага, па се приступило демонтажи југословенске државе. У процесима разбијања Југославије Трилатерала је исказала највиши степен непријатељства према српском народу, а што је кулминирало злочиначким бомбардовањем Српске 1995. године и касније СРЈ 1999. године. У исто време Срби су као народ медијски сатанизовани до крајњих граница, а однос делова америчког друштвеног и политичког естаблишмента према дешавањима у бившој СФРЈ попримао је елементе психопатологије. Немачки професор Рудолф Хензел је ових дана агресију на СРЈ 1999. године квалификовао као злочин геноцида, за који нажалост до данас нико није одговарао.

Нема сумње да је деструкција Југославије и рат против српског народа дуго и темељно планиран. Говор Бжежинског из 1978. године био је „пророчка“ најава разбијања једне земље и последично уништења једног народа (српског) за који је чувени Џорџ Кенан рекао да су „највећи амерички пријатељи у Европи“. Дипломатски односи Србије и Америке успостављени су давне 1881. године и имају дугу и богату традицију. Председник Вилсон је 1918. године подигао српску заставу у Белој кући и подржао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Свега стотинак година касније (1981) САД су подржале демонстрације сепаратиста на Косову. Био је то увод у крвави распад земље и „рат који се могао избећи“. Нажалост, у новој подели света, настао је један нови светски политички талас који се сручио на нашу земљу. Збигњев Бжежински је деценијама био у средишту једног таквог политичког амбијента. Један утицајни руски часопис је поводом његове смрти 2017. године написао да је „Бжежински преминуо, али да ми и даље настављамо да живимо у свету који је стварао“. Уз Хенрија Кисинџера био је свакако најутицајнији амерички дипломата друге половине 20. века.

ЛИТЕРАТУРА:

Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, Војна штампарија, Подгорица 1999; Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, Нова Европа, Београд 2006; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад, 2010; Збигњев Бжежински, Америка – Кина и судбина света, Албатрос, Београд, 2013.