Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Питање експлоатације литијума дубоко је уздрмало јавност и изазвало снажне поделе у српском друштву. Иако је тема заштите животне средине све популарнија на глобалном нивоу, а посебно у развијеним земљама политичког Запада, као и у државама и друштвима најдиректније угроженим климатским променама, ретко ко је могао очекивати да ће ово питање изазвати такву пажњу српске јавности. Примарно, због тога што заштита животне средине није нешто што је имало запажено место на српској политичкој сцени у прошлости, али и због тога што се неретко наглашава да је то пре свега важна тема за друштва са високим стандардом. Односно, неретко можемо чути да се у сиромашним земљама размишља о количини хране, у средње развијеним о њеном укусу, док се у високо развијеним државама примарно говори о квалитету и здрављу хране, док све остало има тек секундарни значај. Слично томе, на лествици приоритета посматрало се и питање заштите животне средине када говоримо и о српском друштву, а које се свакако сврстава у она пре средње него високо развијена и у којима је питање економског развоја и даље далеко испред екологије. Ипак тема отварања рудника у Јадру и последица које ће тај процес имати на животну средину подигнуто је на највиши пиједестал интересовања у српској јавности и изазвао је више буре него било где у Европи, а где се такође говори о експлоатацији литијума. Одговор на питање зашто је то тако, делом свакако требамо тражити и у томе што се у Србији економски стандард очигледно приближио оном највишем европском, али делом и у политичкој злоупотреби питања заштите животне средине, што свакако није нешто непознато, посебно када говоримо о економски развијеним друштвима.
Неретко можемо чути, како од политичара, тако и од људи који се баве заштитом животне средине да је Зелена агенда нешто што ће обележити 21. век. Наиме, Европска зелена агенда је план који за циљ има да Европа постане први климатски неутрални континент до 2050. године. Управо је Европска унија, као један од економски најразвијенијих делова света, на себе преузела улогу да буде протагониста идеје да се изазови климатских промена претворе у лепезу могућности, када говоримо о процесу еколошке транзиције са необновљивих ка обновљивим изворима енергије. Тачније, да се цео тај процес учини што јефтинијим и безболнијим и да буде економски не само одржив, већ, ако је то икако могуће, и исплатив. Нема сумње да су све очигледније климатске промене, које остављају последице по економију и начин живота људи, а посебно пољопривреду, подстакле Европску комисију да још 2019. године представи Европски зелени договор као мапу пута која ће Стари континент водити ка реализацији те амбициозне зелене стратегије.
Човек је својим чињењем, посебно у претходна два века, драматично утицао на природу. Индустријска револуција узроковала је незајажљиву потражњу за изворима енергије, односно фосилним горивима, а што је неминовно оставило значајне последице на човекову околину. Осим тога, драматичан пораст светске популације, до крајњих граница црпи природне ресурсе. Све то несумњиво захтева одговор човечанства, пре свега како би се природни ресурси рационалније трошили, а самим тим штитила и планета Земља, заједнички дом целокупног човечанства. У противном, уколико се и даље према природи будемо понашали бахато и осионо, бар како стручњаци за климатске промене тврде, људску расу може задесити најгори могући сценарио. Потпуни нестанак у катаклизми епских размера, услед контаминације животне средине и природних катастрофа изазваних климатским променама. Са друге стране постоје и гласови који тврде да су те суморне и мрачне процене претеране и да човеково деловање не може толико утицати на животну средину како то представљају заговорници борбе против климатских промена. Протагонисти те тезе најчешће се посматрају кроз призму компанија или држава заинтересованих за експлоатацију фосилних горива, а које имају веома велики економски и политички утицај у свету. У сваком случају иза једног и другог наратива стоје веома снажни економски и политички интереси што овом питању, када говоримо и о локалном и о глоболаном нивоу, даје посебну важност. Управо зато се и читав тај процес зелене трансформације економије не може свести само на питање заштите животне средине, већ се мора посматрати кроз призму економских, културолошких и наравно политичких последица реализације те агенде.
Наиме, сведоци смо све јачег успона политичких партија које промовишу зелену агенду, нарочито када говоримо о економски развијеним друштвима политичког Запада. Неретко можемо чути да је Зелена агенда данас оно што су у прошлом веку била људска права. Тачније, да Зелена агенда постаје темељни политички основ идеолошких вредности на којима данас махом почивају западне демократије. Наравно да је питање заштите људских права есенцијално важно и да је по својој суштини неупитно позитивна категорија. Међутим, неретко смо били сведоци да су се иста та људска права сводила на пуко средство за остваривање различитих политичких интереса. На првом месту САД и њихових западних савезника. У пракси то је значило да уколико колективни Запад закључи да у одређеној земљи имају своје економске или геополитичке интересе, питање наводног непоштовање људских права употребљавало се као повод за интервенционизам. На тај начин једно суштински вредносно и цивилизацијско питање крајње је банализовано, односно, злоупотребљено је у дневно политичке сврхе. Пошто је наратив о заштити људских права већ толико компромитован, да више нема ту снажну мобилишућу моћ у западним друштвима, њиховим лево либералним елитама потребна је нова идеолошко-политичка агенда за 21. столеће. Управо ту се Зелена агенда савршено уклапа. Она има изузетан покретачки потенцијал, а сваког појединца погађа лично, и то у најдубље емотивне нити, па чак и онда када човек тога можда није ни свестан.
Наиме, политичка употреба зелене агенде полази од става да се свет све брже креће ка тачки када ће климатске промене довести до катастрофалних последица, а које ће довести чак до уништења човечанства. Нема сумње да такав наратив у својој бити има страх од смрти, као изузетно моћан мобилишући фактор. Никако не смемо занемарити да је управо тај страх од смрти, сопствене или нам драге особе, највећи, онај исконских страх на кога нико не може остати имун. Зелена агенда својим политичким наративом управо гађа ту суштину. Односно, сваком појединцу шаље директну поруку да уколико се не одрекне фосилних горива и прихвати стратегију зелене агенде сносиће одговорност за уништење човечанства па тако и за своју, као и смрт себи блиских људи. Нема сумње да је политичка снага једне такве поруке изузетна. Чак значајно већа од питања људских права, која су дотицала пре свега онај део западних друштава наглашене емпатије и одређеног степена интересовања за глобална дешавања. Зелена агенда вам, са друге стране, не оставља могућност да се оградите од судбине неких несрећних људи из земаља Трећег света, чија права се крше. Напротив, директно погађа сваког појединца и тера га да се интересује за питање заштите животне средине, јер на тај начин штити свој живот и животе својих најмилиијих.
Међутим, ту није и крај када говоримо о злоупотреби зелене агенде у политичке сврхе. На конференцији Уједињених нација о климатским променама у Глазгову 2021. године, на којој су учешће узели представници из сто деведесет седам земаља света и неки од најутицајнијих глобалних лидера, донете су одређене одлуке које би требале допринети смањењу глобалног загревања у деценијама које долазе. Оштрица бораца за заштиту животне средине била је усмерена примарно на угаљ, али се инсистирало на томе да и друга фосилна горива морају што пре бити замењена обновљивим изворима енергије. Наравно да је отпор земаља чија економија се заснива на експлоатацији сировина био снажан и да се нису могле донети радикалне одлуке на којима су инсистирале махом европске земље, а који је подразумевао да се у наредних неколико деценија свет у потпуности одрекне фосилних горива. Па ипак иако су већина земаља света задржале за себе право да имају дуже рокове за прелазак на зелену енергију, земље Старог континента су одлучиле да за себе поставе највише циљеве. Чак су отишле и корак даље па је тако одлучено да се након предвиђеног рока за транзицију економије са фосилних ка обновљивим изворима енергије уведе својеврсно опорезивање оних производа који су створени уз коришћење фосилних горива. На тај начин ЕУ планира да подстакне и друге земље да крену тим путем, јер у супротном њихови производи биће опорезовени и неконкурентни на глобално веома значајном европском тржишту. Тиме ЕУ не само да даје замах зеленој агенди, него и штити своје тржиште, а посебно од јефтинијих производа из земаља глобалног југа. Наиме, пошто ЕУ и друге земље запада технолошки значајно надмашују остатак света, изузев НР Кине, и пошто су најдаље одмакли у стварању зелене енергије, они за себе задржавају ту могућност да диктирају даљи темпо развоја остатка света. Пошто је све очигледније да је процес производње на Западу толико скуп да се бројне компаније селе у земље у развоју, то је неминовно довело до све снажнијег економског просперитета тих држава. Самим тим, неке од њих попут Кине, Индонезије, Вијетнама, преплавиле су западна тржишта својом робом и све више се у економском и технолошком смислу приближавају Западу, а Кина чак прети и да га надмаши. Зелена агенда управо је нешто што западном свету, а поготово Европи која нема значајније резерве фосилних горива, може помоћи да очува своју водећу позицију на глобалном нивоу. Тачније, опорезивањем производа који се креирају уз енергију из фосилних горива, Европа на својеврстан начин уводи протекционизам и ограничава земљама у развоју могућност приступа свом тржишту, али и успорава развој држава чије економије почивају на енергентима.
Један од недостатака тог коришћења стратегије зелене агенде у политичке сврхе лежи у чињеници да економија главног конкурента Запада, а то је НР Кина не може да се ограничава на тај начин. Тачније, земље политичког Запада могу успоравати економски раст већине земаља у развоју, па и Русије која је примарно оријентисана на извоз енергената, али не и развој свог најопаснијег такмаца, који је и те како овладао технологијом неопходном за зелену транзицију. Најбоље се то види на питању производње електричних возила где Кина надмашује европску аутомобилску индустрију до те мере да ЕУ уводи директне мере опорезивања кинеских возила не би ли их учинила мање атрактивним на свом тржишту. Кина је, када говоримо о зеленој транзицији, на време ушла у трку са Западом, што је и логично, јер су суочени са недостатком фосилних горива којима би подмирили сопствене потребе, морали да увозе велике количине енергената. Природно, таква реалност терала је Кинезе да траже алтернативу и развијају обновљиве изворе енергије у чему су и те како напредовали, па тако данас у појединим сегментима чак надмашују и најразвијеније земље Запада.
Када се вратимо на ситуацију у нашој земљи данас, онда можда можемо на најбољи начин сагледати и важност зелене агенде, али и њену злоупотребу у политичке сврхе. Србија је једна од држава које ће свакако, не само зарад даљих европских интеграција, већ посебно како би сачувала своје позиције на европском тржишту морати радикално да мења своју енергетску политику и да се окреће обновљивим изворима енергије. Међутим, поред тога, Србија је означена и као једна од земаља која је и те како важна за читав тај пројекат европске зелене агенде, јер на својој територији има значајне резерве литијума. Важност литијума у процесу зелене трансформације економије и резерве тог минерала које Србија има у Јадру привукле су пажњу ЕУ, али и најмоћнијих компанија заинтересованих за експлоатацију и прераду литијума. Нема сумње да је тај, за спровођење зелене агенде, стратешки важан минерал нешто што је подигло важност Србије у међународној геополитичкој арени и то на један изузетно висок ниво. Међутим, са друге стране, постали смо сведоци и начина на који се Зелена агенда користи у политичке сврхе, тачније, како се брутално злоупотребљава зарад остварења економске или политичке користи. Сви који би да спрече експлоатацију тог минерала у Србији, било да се ради о онима који имају економски интерес (различите компаније заинтересоване да оне, а не Рио тинто експлоатишу литијум) или политичку рачуницу (опозиционе политичке организације у Србији или различите стране државе, које не желе да Србија јача користећи ту компаративну предност) примењују исту стратегију, служе се злоупотребом зелене агенде.
Практично гледано то се своди управо на оно што смо већ помињали, а то је подстицање највећих страхова са којима се суочава сваки појединац, страх од смрти и болести. Противници експлоатације литијума инсистирају на томе да ће тај процес рударења и обраде руде угрозити целу област Јадра, а на првом месту загадити пијаћу воду. Пошто то директно погађа пре свега малобројно становништво у том делу Србије и не може створити критичну масу која би се успротивила експлоатацији, наратив је морао да се оснажи тврдњом да неће бити угрожен само Јадар већ да ће бити загађен цео слив Дрине, која се улива у Саву, а ова у Дунав. Самим тим, инсистира се на томе да ће бити угрожени Јадар, али и Шабац, Београд, односно, велики део Србије. Видевши колику мобилишућу моћ има тај наратив, противници експлоатације литијума нису се ту зауставили, већ су отишли корак даље тврдећи да ће у наредном периоду широм Србије бити отворено десетине рудника, скоро у близини сваког насељенијег места. Очигледно су носиоци тог наратива желели да ту психозу изазвану страхом од рударења прошире широм Србије и да на тој теми ангажују што шири круг српског друштва. Када узмемо у обзир да је чиста вода неопходна за живот, а да се формирани наратив фокусирао на то да ће експлоатација литијума загадити пијаћу воду, онда схватамо да је суштина деловања оних који су пласирали те приче била управо у буђењу страха од смрти. Сваком појединцу, прво у Јадру, затим онима који живе у сливовима река Дрине, Саве и Дунава, а затим и у градовима широм Србије, слала се порука да ће остати без пијаће воде и да ће следствено томе и њима и њиховим најближима бити угрожена гола егзистенција. Суштински, плански се слала она кључна порука која има највећу снагу када говоримо о политичкој злоупотреби зелене агенде, а то је подстицање највећег страха, страха од смрти. Самим тим, можемо закључити да је политичка злоупотреба зелене агенде имала своју примену у Србији и то, када погледате деловање медија, еколошких и политичких активиста, на један веома организован начин. На сопственој кожи осетили смо колику моћ има један такав политички наратив, али и колико је неопходно развијати стратегију за неутралисање његове злоупотребе, јер ће се различити центри моћи, унутар и изван земље, у годинама и деценијама које долазе све више користити зеленом агендом како би утицали на политичке токове и процесе у српском друштву.
https://www.consilium.europa.eu/en/policies/green-deal/
https://gradskeinfo.rs/srdjan-graovac-ekologija-ideolosko-i-geopoliticko-pitanje-20-11-2021/
Остави коментар