Аутор: др Милош Савин, историчар
Као последица специфичних политичких и социјалних околности карактеристичних за Угарску крајем 19. века, настала је Социјалдемократска странка. Оснивач ове политичке групације је Пал Габор Енгелман, лимар из Пеште, кључна личност мађарског радничког покрета, уз свесрдну подршку Фридриха Енгелса. Странка се на свом првом конгресу залагала за реорганизацију облика рада из најамног у друштвени, односно на трансформацији друштва у социјалистичко. Захтевано је опште право гласа, непосредни, тајни избори, као и читав сет грађанских и људских права, те демократске слободе. Мађарске социјалдемократе су предвиделе три кључне ствари од значаја за развој и опстанак угарског друштва, а то су пре свега биле: нерешено питање статуса народности у Угарској, питање аграрне сиротиње и аграрне реформе, те питање опстанка Аустроугарске, тј. односа Мађарске према Бечком двору. Поред Мађара, ова странка је своје идеје ширила и међу другим народима у Угарској. Током последње деценије 19. века широм Угарске, па и на територији данашње Војводине, долази до радикализације очајног и сиромашног сељаштва које је често палило општинске куће и приватна газдинства, сањајући притом о „паорској владиˮ која ће извршити поделу општинске земље и надокнадити сву муку коју је сељаштво трпело од „господеˮ.
Необразована и неорганизована, аграрна сиротиња деловала је готово стихијски, без икаквог јасног циља. Препознајући у надничарима, беземљашима и осталим сиромашним сељацима огроман потенцијал, поједине мађарске социјалдемократе су желеле да их кроз синдикалну организацију припреме за класну борбу. За каналисање њихове снаге у том правцу неопходан је био лист намењен пољопривредним радницима и сељацима, око чега је дошло до спора унутар социјалдемократског руководства. Плашећи се државне репресије коју би издавање листа могло изазвати, руководство је одустало од ове намере што је, поред још неких спорова, довело до расцепа у странци. Иштван Варкоњи, који се залагао за организовање пољопривредних радника у виду синдиката и за покретање њиховог листа, створио је 1897. године Независну социјалистичку партију, састављену од аграрног пролетаријата и сиромашног сељаштва. Програм независних социјалиста тада је био радикалнији од изворног социјалдемократског програма те je њиме захтевано да се секуларизују црквена имања која ће се потом, заједно са световним, поделити у закуп сиромашним сељацима; тражено је повећање надница, ограничавање радног времена, увођење прогресивног пореза на приходе, слободно печење ракије, укидање тропарине и слично. Још пре него што су се издвојили, Варкоњи и његове присталице покренули су лист на мађарском језику под именом „Földmuvelöˮ. За кратко време је Независна социјалистичка странка, због врло примамљивог програма, почела да стиче све више присталица међу сиромашним српским сељацима у Војводини, пре свега у Бачкој и Банату. Како би капитализовала овај пораст популарности међу Србима, странка је на конгресу у Цегледу средином фебруара 1897. године донела одлуку да покрене лист на српском језику који би по садржају био сличан главном гласилу странке. Тада је за уредника изабран Мита Радујков и одлучено је да једну половину финансија обезбеди странка, а другу њене српске присталице у виду претплате.
У Врбасу, средишту независних социјалиста међу Србима, током јуна је формиран одбор на челу са председником Тодором Мирковим (млађим), док је секретар био Младен Сремачки. Између осталог одбор је имао задатак да прикупи што више претплатника како би се лист покренуо и редовно издавао. У позивном летку под насловом „Браћо грађаниˮ истакнуте су класне разлике између богатих и сиромашних, тежак материјални положај радника због сурове експлоатације и потреба да се покрене лист како би се коначно чуо њихов глас. Овакав садржај ширен је по Врбасу и околним местима као што су Кула, Куцура и Руски Крстур. И раније осетљива на социјалистичке идеје, власт је протерала из Врбаса Миту Радујкова како би осујетила издавање новина, чији је наслов требао бити „Раденички листˮ, што јој је и успело након претњи издавачима. Међутим, ове претње су имале привремен резултат јер се већ 27. октобра 1897. у Ади појавио први број „Земљоделцаˮ. Под уредништвом Мите Радујкова, наведени лист је у околини Врбаса наишао на веома велик одзив; по неким проценама, вероватно претераним, тираж је ишао и до 2.000 примерака. Но, сасвим је сигурно да су сељаци са изузетном пажњом читали оно што је, пре свега Варкоњи писао у овом листу. Поред тога што се залагао за неку врсту аграрне реформе, „Земљоделацˮ је јачао класну свест аграрног пролетаријата, расправљао о неким теоретским питањима у складу са програмом независних социјалиста и залагао се за удруживање угњетених сељака и пољопривредних радника без обзира на националну припадност. Захваљујући овом српском листу Варкоњијеви социјалисти постигли су међу Србима добар пријем и стекли многе присталице чак и у оним селима где их раније уопште није било. Сасвим је разумљиво да успеси независних социјалиста међу Србима нису могли остати непримећени, на шта је указивала готово читава грађанска штампа. Како је у „Земљоделцуˮ било оштрих речи и чланака којима је подриван и сам систем, врло брзо почеле су се ређати парнице против његовог уредника, Мите Радујкова. Почетком 1898. власт је помишљала да забрани лист, а у марту исте године против Радујкова је већ било покренуто шест парница. Сегедински суд га је окривио и осудио на деветомесечни затвор и новчану казну. После његовог уклањања, уређивање „Земљоделцаˮ преузео је дотадашњи сарадник листа Ђока Сивачки. Међутим, и он је доживео исту судбину и осуђен је врло брзо на шестомесечни затвор. Његовим уклањањем „Земљоделацˮ је био осуђен на пропаст, јер је и иначе оскудевао у добрим, писменим и ученим сарадницима, због чега је често био принуђен да саопштава преводе из појединих мађарских социјалистичких листова. Из истих разлога лист није могао излазити чешће него једном седмично и то веома нередовно, па је током 1897. године изашло око 10, а 1898. укупно 11 бројева. Кратког века, „Земљоделацˮ је престао да излази 22. априла 1898. и његовим нестанком заустављена је агитаторска офанзива независних социјалиста међу Србе у Угарској.
После привременог и краткотрајног полета, који је доживео током 1897. и 1898. године, покрет независних социјалиста запао je у кризу. Извесну прекретницу у његовом поновном оживљавању представља Пети земаљски земљораднички конгрес, одржан у Србобрану од 11. до 13. јануара 1903. године. Србобран је одређен за место одржавања конгреса зато што су Варкоњијеви независни социјалисти на подручју Јужне Угарске ту имали највише присталица. Сиромашни сељаци, подржавајући Варкоњија, 1902. оснивају своју организацију под именом Удружење ситних сељака и пољопривредних радника у Србобрану. С највећим бројем присталица, са посебном организацијом, Србобран је тада постао средиште новог агитаторског таласа независних социјалиста међу Србима на тлу Бачке. Због тога није случајно што је баш ту крајем 1902. поново покренут нови лист независних социјалиста – „Земљораденик“.
На Петом конгресу уредништво листа поверено је Ђоки Сивачком који је тада, заједно са власником и издавачем „Земљораденикаˮ, Шандором Сендулом, изабран и за помоћника секретара Савеза земљорадника. Иако је Сивачки најдуже био уредник листа, ту дужност обављали су и Паја Икрашев и Марко Филипендин. Повремено су их замењивали Војин Белић и ранији уредник „Земљоделцаˮ, Мита Радујков. Више од пола године „Земљораденикˮ је излазио два пута месечно, сваких 15 дана, а од 30. септембра 1903. на сваких 10 дана. Лист је најпре штампан у Србобрану, у неким приватним штампаријама. Од новембра исте године, после извесних неспоразума са штампарима, независни социјалисти су за 1.200 форинти купили једну малу, сопствену штампарију. Чим су лист почели да штампају у тој штампарији, нови власник листа постаје „Друштво од 14 члановаˮ. У односу на „Земљоделцаˮ овај лист је изгубио на радикалности и оштрини, што свакако има везе са персоналним променама у вођству Независне социјалистичке партије. Крајем 19. века независни социјалисти заступали су пре свега интересе аграрног пролетаријата и сиромашних сељака. Међутим, кроз лист „Земљораденикˮ независни социјалисти постају заступници интереса ситних капиталиста, занатлија и трговаца, па тек напослетку земљорадника и сељака. Овим се њихова циљна група проширила, али је цена тога била разводњавање програма.
За разлику од „Земљоделцаˮ који је указивао на класне супротности, на неправду због сурове експлоатације коју је ваљало привести крају, „Земљораденикˮ је имао превасходно образовни карактер. Његов задатак састојао се у ширењу знања и појмова о животу, људском друштву и односима који у њему владају. За њега је било важније да читаоци схвате и разумеју како и због чега настају разлике у друштву, него што ce залагао да те разлике нестану. Заправо, „Земљораденикˮ је прихватао постојећи друштвени систем, одустајући од класне борбе и револуције и сматрајући да се промене могу постићи образовањем, разумом и високом свешћу. Противници свих видова класне и револуционарне борбе, чак и штрајкова и бојкота, уредници и сарадници листа били су под снажним утицајем „првог социјалистеˮ, Исуса Христа, те су истицали да се залажу за остварење његових начела о слободи, братству и јединству. Иако су сматрали да је ствар вере део интиме појединца, тврдили су да су верске догме неопходне народу све до часа потпуне просвећености. Питање универзалних људских права и слобода била су изнад међунационалних антагонизама карактеристичних за Угарску, иако се инсистирало на неговању свих националних посебности у Угарској.
Одрицање од класног радикализма био је кључни разлог зашто „Земљораденикˮ није успео да понови успех свог претходника. Покушавајући да придобије ситне привреднике, „Земљораденикˮ је са друге стране разочарао беземљаше и пољопривредне раднике. По схватању независних социјалиста, подела земље била би само једно ново дивљаштво. Залагали су се за праведније класирање земље јер су богатији поседници успевали да своју земљу разврстају у ниже разреде како би платили мањи порез, док тако нешто мали сопственици нису могли. „Земљораденикˮ је тражио и праведнију комасацију земље, за коју су везане честе злоупотребе на рачун ситних сељака. Међу малобројним ставкама које су се тицале пољопривредних радника јесте залагање за ограничавање радног времена и противљење технолошком напретку који је потискивао радну снагу. У писању „Земљораденикаˮ можемо видети да су независни социјалисти, попут свих озбиљнијих политичких странака у Угарској, тражили опште право гласа без икаквих ограничења.
Због тога што су социјалдемократе по многим кључним питањима имали сасвим супротна становишта од независних социјалиста, „Земљорадникˮ је од првог дана највише нападао њих као револуционаре и тиране који желе да се дочепају власти по цену очувања дотадашњег друштвеног и економског поретка. Најжешћи напади били су на „Народну речˮ, односно на Србе социјалдемократе који су етикетирани као обично оруђе „Чивутаˮ и угарске владе. „Народна речˮ није обраћала пажњу на ове нападе, сматрајући независне социјалисте за обичне „измећаре Јаше Томићаˮ.
Када су покренули „Земљораденикˮ, независни социјалисти су желели да под окриље своје странке окупе раније и придобију нове присталице, односно да помире интересе супротстављених друштвених слојева. Пошто су их старе напуштале, а нове нису прилазиле, тако је њихова снага почела да јењава, што је утицало и на слаб пријем „Земљораденикаˮ. Ово је ишло на руку Новоорганизованој социјалдемократској странци у Угарској Вилмоша Мезефија, који је намеравао да у свој покрет утопи независне социјалисте из српске средине. Упркос тешкоћама око одржавања свог листа, независни социјалисти никако нису хтели да се придруже Мезефију и „Земљораденикˮ претворе у орган његове странке. Понуђене предлоге одбили су са гнушањем, истичући да између њих и Новоорганизоване социјалдемократске странке постоје непремостиве разлике. У тренуцима тешке финансијске ситуације и судске истраге под којом су се нашли Радујков, Сивачки, Пилипендин и Икрашев, 13. јула 1904. године објављен је последњи, 17. број „Земљораденикаˮ.
Остави коментар