Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
- „МОЈА ДУША ЈЕ ЦЕНА“
Године 1796. светлост дана угледала је „готичка новела“ Монах која чак и у данашњем времену узбуркава јавност. Код нас је ово дело први (и једини) пут објављено 2011. године, и нажалост, није му поклоњено много пажње. Уз Хораса Волпола, Метју Грегори Луис сматра се зачетником хорор жанра у светској књижевности. Неколико приповедних равни на крају овог романа слива се у једну, а роман тематски припада делима која експлицирају продавање душе ђаволу. Да све буде скандалозније, потписник пакта је нико други до узорни и благоглагољиви свештеник Амброзио, који је читав свој живот посветио цркви и божанској врлини, док се није појавио – нико други до жена, која је прерано замонашеном свештенику указала на чари живота које пропушта и својим демонским делањем постала виновник свих његових несрећа.
Матилда, богата девојка, како и сама наводи – сумњивог образовања (под патронатом чудне особе, „човека необичног знања“ (Луис 2011: 210)), одрекла се лагодног живота како би се приближила свештенику чије је проповеди слушала с нескривеним узбуђењем. Под маском брата Росарија, успела је у својој намери, не само да се приближи човеку који је целог живота потискивао своје сексуалне импулсе, већ и да га заведе.
У Амброзију почиње да буја својеврсна плеонексија, он жели још више, гута очима жене које му се исповедају. Слику некада обожаване Богородице (коју је Матилда наручила да се уради по њеном лику пре него што се Амброзију приближила, како ће му признати) гази и назива курвом када осети немоћ да се приближи објекту својих жеља, младој Антонији. Неуспелим покушајима да заведе и обљуби девојку, Матилда ће дати нови подстрек, указујући на своју повезаност са светом духова. Помало хумористично, да би некадашњег љубавника приволела да се и сам препусти мистици, рећи ће да је његов дух слабији од женског, што ће бити иницијална каписла за Амброзијеву жељу да по сваку цену дође до Антонијиног тела, па макар то значило да је девојка уснула или несвесна.
„Успела сам – рече Матилда – мада много теже него што сам очекивала. Луцифер, кога сам звала да ми помогне, није у почетку хтео да ми испуни жеље; те сам, да бих појачала снагу, користила најснажније магије. Оне су дале жељени ефекат, али никада га више не могу призвати теби у помоћ. Буди, дакле, опрезан, како да искористиш прилику коју нећеш више имати: у будућности се можеш једино ослонити на натприродну помоћ ако сам будеш призивао демоне и прихватио услове који ти дају“ (Луис 2011: 218).
Ђаволова изасланица показала је грешном монаху пут страсти који је за њега био и пут греха јер је, у његовом случају, процес склизнућа са пута врлине био пропраћен и родоскврнућем и убиствима. Ђаво се нескривено радује преобраћењу човека од цркве у грешника и његовом доласку у пакао. Амброзијев удес само је једна од многобројних нити приповедања које чине окосницу Луисовог Монаха, али на овој равни најбоље је осликан женски принцип у служби оностраног, који (и према многим дефиницијама шта подразумева пакт жене са ђаволом) потврђује њен задатак да чисту душу преведе на другу, мрачну страну.
- „ДА СЕ НИЈЕ ПЛАШИО, НЕ БИ МУ ВЕШТИЦА НИШТА МОГЛА“
Вештица упризорена у Гогољевој причи Виј (из збирке Миргород, 1835) има извесна преклапања са поимањем вештице на нашим просторима. Представљена је као старија жена, која након удараца нанесених за време активности које врши као вештица, подлеже повредама сутрадан. Тихомир Ђорђевић наводи да вештица може узети обличје животиње (најчешће лептирак, птица, кокош, жаба) за време наношења штете, па таквој појави треба спалити крила или обећати соли, и сасвим сигурно ће се сутрадан моћи распознати која се жена „премеће“ у вештицу – ако јој је рука повређена или ако је у потрази за сољу[1] (Види: Ђорђевић 1989: 11). Фолклорни наноси учинили су слику вештице живописнијом, а њен савез са „краљем духова“ не почива, како се чини, на њеној инфериорности у односу на ђавола, као код Луиса, већ је она та која зазива Вија како би преживела последњу ноћ читања молитви за упокојено тело које је запосела.
Млади филозоф Хома Брут успео је да се ослободи бабе која га је у сред ноћи узјахала и да јој пружи отпор: „Пред њим је лежала лепотица, рашчупане косе, трепавица дугачких као стрехе. Немоћно је забацила са обе стране своје наге беле руке и стењала дижући очи пуне суза“ (Гогољ 1939: 21), али његов слом ће уследити када добије позив да чита предсмртне и посмртне молитве умирућој кћери богатог сотника. „То је била баш она вештица што је он уби!“ (Гогољ 1939: 37). Већ по доласку у мајур, Хома сазнаје да није једини ког је госпођица покушала да омађија, али јесте једини који је успео да је надмудри. Управо због тога је њена последња жеља био он, истовремено и покушај да се освети. Три ноћи у цркви са мртвим телом морао је да проведе Хома Брут. Како не вештици не би оставио ни најмање простора да делује на њега, Хома комбинује хришћанске и паганске видове заштите: он оцртава круг око себе док говори молитве. У цркви коју описује Гогољ, нечисте силе имају апсолутну моћ, то је Grand Guignol целе приче. Према речима Миодрага Павловића, вештица заказује састанак у светињи јер је убеђена у надмоћ оностраног и своју победу. Бестијаријум у потпуности остаје заробљен унутра када певање првих петлова не допре до ушију наказа, и тиме црква постаје дефинитивно оскрнављена (Павловић 1990: 108).
Црква изгледа као да у њу дуго није крочила људска нога, сва је у тами и подложна појави нечастивог, а иконе су поцрнеле, те изгледају страшно и дотакнуто нечим злим, и то оскрнављење може значити да силе добра више нису у рамовима, и зато не могу да пруже помоћ Хоми. Млади филозоф као заштиту од језиве вештице и демона помагача користи моћ речи, односно – молитве које је раније научио од неког калуђера који је често долазио у додир са оностраним. Његови пријатељи ће касније, када буду пили за упокојење Хомине душе, коментарисати како је лако могао победити, само да се прекрстио и пљунуо вештици на реп и да је сузбио страх. Пре ће бити да га је отварање очију пред Вијем коштало живота. Пред последњим њеним адутом, зазваним краљем духова, Вијом, он губи не само борбу за њену душу, већ и сопствени живот. Отварање очију пред демоном, резултирало је Хомином смрћу.
Гогољ ће покушати да избегне свеопшту суморност приче завршним репликама које се смењују у разговору Хоминих пријатеља, који тврде да знају како се са вештицама може изаћи на крај јер „код нас у Кијеву све женске што пиљаре по улици, све саме овејане вештице“ (Гогољ 1939: 63). Овај мизогини коментар насмејаће читаоце, али ће Хомине пријатеље удаљити од помишљања на муке са каквима се морао срести онај у чије име пију.
- „ПОВУКАО БИХ ЗА УШИ ВЕЛИКОГ ЂАВОЛА ИЗ ПАКЛА“
Један од родоначелника модерне европске традиције фантастичне књижевности био је Жак Казот. Био је један од првих љубитеља езотеризма, а приклањање мартинизму и илуминизму ће га коштати главе. Као и Луис, и Казот је стварао у XVIII веку, али њихова дела у овом контексту морају бити узета у обзир јер су својим романима дали подстрек каснијим писцима да се баве темама које су сматране „бласфемичним“. Казот је роман Заљубљени ђаво објавио 1772. године, а српско издање се јавило 2011, баш као и Луисов Монах и Волполов Отранстки замак (а и студија Поетика хорора Дејана Огњановића, и што је занимљиво – ова четири дела објавиле су четири различите издавачке куће).
Радозналост, коју ће главни јунак романа Алваро, прогласити највећом страшћу у свом животу, довешће га право пред лице принца таме, заједно са разметљивошћу којом ће причати да би ђавола повукао за уши када би га видео. Привучен и изазван овим исказом, ђаво ће се појавити травестиран и замаскиран, у телу жене, како би се приближио Алвару. Такозвана Бјондета учиниће све да би удовољила свом новом господару, жртвоваће све како би њега служила, а он, обавезан мајчином заклетвом да ће увек штитити женски пол, допушта јој да остане са њим. Но та ће обавеза прерасти у нераскидив савез, који ће Бјондета пожелети да учврсти како би им и људи и природа били потчињени. У времену када је част значила више него голи живот, Бјондета ће вођена љубомором због пажње коју Алваро поклања другој, запретити да ће га раскринкати и свући са себе одећу пажа, којом се у друштву представља као мушкарац. Иако на самрти Бјондета признаје да је „звер и чудовиште“ (Казот 2011: 58), њене муке ће у Алвару пробудити друга осећања: „Видим само обожавану жену, жртву наопаке мржње и мог залудног и сувишног поверења, о коју сам се много огрешио“ (Казот 2011: 56).
Касније, Бјондета ће вољеном открити своју „праву“ природу: она је пореклом Силфида и робиња призивања кабалиста:
„Дозвољено ми је да се отелотворим и придружим мудром: ето га. Ако се прихватим да будем обична жена, ако ли том вољном променом изгубим природно право Силфида и помоћ својих друга, уживаћу у срећи да волим и будем вољена. Служићу свом победнику; поучићу га божанствености његовог бића, за чија преимућства он и не зна: потчиниће нам, са елементима чије царство напуштам, духове свих сфера. Он постоји да би био краљ света, а ја ћу бити краљица, и то краљица коју ће обожавати“ (Казот 2011: 63).
Демонстрацијом знања и вештина које поседује, а које су изван граница људског досезања, Бјондета ће покушати да приволи Алвара да је узме физички и начини женом, јер „није довољно обећати ми да сте моји, морате се предати без остатка и заувек“ (Казот 2011: 66), како би се сјединили на овоземаљском свету физички, а на другом плану и духовно. Своју навалетност Бјондета оправдава природом својственом за њен пол: „Јесмо ли увек љубезнице које се не супротстављају? Ја сам жена по свом избору, Алваро, али сам, на крају крајева, жена, и изложена чувствима; нисам од мермера“ (Казот 2011: 76).
Подлезање примитивном нагону коштало је Алвара аутономности душе. Она је сада у ђаволовом власништву, јер демон му је испуњавао све жеље да би је се коначно домогао. Алваро је само требало да му се „слободно препусти својом вољом“ (Казот 2011: 104). Пошто је то урадио, пакт је постао нераскидив и Алваро тек сада може да види ђавола онаквим какав заиста јесте.
Истина је да је Казот осликао најприснији однос ђавола оваплоћеног у лику жене и жртве која ће пасти у њену (не)милост, али однос између два (на почетку идеолошки сучељена) лика, сличан је у сваком од поменутих дела. Нови походитељи пакла пашће у руке свог новог господара брже или спорије, насилно или помирљиво, али то ће се десити. Нико неће бити поштеђен. Једино се у финалу Заљубљеног ђавола читава представа разрешава у једном готово просветитељско-рационалистичком кључу, али наглашено је да је Алваро спасен у првом издању (што наводи на закључак да у каснијим није), и то да би читаоци били поштеђени немира. Савез ђавола и мрачне жене представљен је као веза којој се нико не може одупрети и која је у стању да на другу страну преобрати чак и највеће вернике и посвећенике Богу.
Литература
Гогољ 1939: Н. Гогољ, Краљ духова: и друге страшне и фантастичне приче (прев. Павле Пољаков), Београд: Геца Кон.
Ђорђевић 1989: Т. Ђорђевић, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Београд: Народна библиотека Србије; Горњи Милановац: Дечје новине.
Казот 2011: Ж. Казот, Заљубљени ђаво (прев. Милош Константиновић), Београд: Моно и Мањана.
Луис 2011: М. Г. Луис, Монах (прев. Иван Бранковић), Београд: Отворена књига.
Павловић 1990: М. Павловић, „Ко је Виј“ у: Читање замишљеног: есеји из светске књижевности, Нови Сад: Братство-Јединство; Београд: Култура, 103–110.
[1] Маћеха из Гогољеве приче Мајска ноћ или утопљеница три дана након што је пасторка злој мачки сабљом одсекла шапу појавила се завијене руке, а вештици из Проклетог кама Стјепана Митрова Љубише појавиле су се опекотине након што је сељак лептирици испржио крила.
Остави коментар