Жене средњег века: српске земље; II део – Србија (Рашка) и Срби у Угарској

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Средњовековна Србија, односно Рашка, представља негде парадигму када је реч о српском средњем веку. Тако је и по питању жена у средњовековној Србији, о чему, како је већ раније сугерисано, има изузетно мало података. Готово без изузетка у питању су владарке и жене из највиших друштвених слојева.

У претходном разматрању положаја жена у средњовековним српским земљама циљано је изостављена Дукља. Она је била прва међу српским земљама која се уздигла на Балкану, а завладала је и Рашком. Први српски крунисани краљ био је Михаило Војислављевић (како се династија често назива са мање или више права) који је од папе добио круну од 1077. године. Његов син Бодин је био такође значајан политички чинилац тога доба и управо се за њега везује свакако најзначајнија дукљанска жена, иначе италијанска принцеза.

Њено је име била Јаквинта, пореклом из јужне Италије, ћерка Архириза из Барија, вође норманске странке у Апулији. То је било доба када су се Нормани, под вођством Роберта Гвискарда, сукобљавали са Византијским царством на Балкану, а због свог географског положаја Дукља ту није имала занемарљиву улогу. О Јаквинти, као и о већини жена онога времена, знамо јако мало, тек оно што нам доноси не увек поуздани Летопис попа Дукљанина. У овом се извору наводи да је Јаквинта имала велики утицај на свога мужа, краља Бодина, јер га је навела да убије свога брата Бранислава. Након смрти краља Бодина, карљица Јаквинта је постала удовица, а власт је наследио њихов најстарији син Михаило, познат и као Михаило II Војислављевић у делу литературе, који је убрзо збачен с престола. Разлог је била општа мржња која је пратила његову мајку, краљицу Јаквинту, а уместо Михаила на власт у Дукљи, према попу Дукљанину дошао је Бодинов брат Доброслав. Убрзо је и он изгубио власт, а за владара у Дукљи је потом дошао Владимир, који се оженио ћерком рашког жупана Вукана, али је касније отрован управо од стране краљице Јаквинте. Тада на власт долази Јаквинтин млађи син Ђорђе, али га је у том општем метежу Грубеша збацио, а Јаквинту је протерао у Цариград где је и умрла. Дакле, оно што се о овој жени зна јесте да је настојала да обезбеди престо својим синовима и да се веома активно мешала у политику.

Из преднемањићког доба, династије знане као Вукановић, постоје помени двају веома значајних жена, које су утицале пре свега на средњу Европу. Као што је Јаквинта, као странкиња, давала правац политици српске краљевине, тако су и Јелена и Марија из српске владарске куће чиниле у Угарској и Чешкој. Њихов отац био је српски велики жупан Урош I (1112–1145). Јелена је била удата за угарског владара Белу II Слепог, а њена сестра Марија за чешког кнеза Конрада II од Знојма. На минијатури из Илустроване хронике (бечки рукопис овог важног средњовековног угарског извора) представљена је краљица Јелена и поред ње краљ Бела II Слепи на државном сабору у Араду 1131. године. Том приликом погубљени су и непријатељи династије, који су по наређењу краља Коломана учинили да тадашњи принц Бела буде ослепљен, што се види на минијатури. Могући подстицај на ово осветничко погубљење великаша који су ослепели краља дала је сама краљица Јелена, која није била без утицаја у политици. Њен брат Белош био је угарски палатин, бан Хрватске и Славоније, и један од најугледнијих великаша. Предводио је низ похода, укључујући заједнички српско-угарски поход против Византије који је завршен поразом Угара и Срба на Тари 1150. године. Белошова једна ћерка се чак удала у Русију (тамошњи извори је називају бановна), и то су први српско-руски династички односи, а и сам Белош, као угарски палатин је и ратовао у Русији подржавајући једног од претендената на кијевски владарски трон.

Марија је, са друге стране, 1134. године удата за реченога кнеза Конрада од Знојма из династије Пшемисловића. Овај брак је чешком племићу био изузетно значајан јер женидбом са сестром угарске краљице подизао је свој углед у борби за престо чешких земаља. Поводом тог венчања осликана је фреска кнегиње Марије у ротонди свете Катарине у Знојму. Ктиторска композиција се налази око лучног улаза у апсиди, на којој су представљени супружници и ктитори кнез Конрад и кнегиња Марија, окренути једно ка другом. Портрет кнегиње Марије представља најстарији портрет и приказ неке Српкиње који је аутентичан, савремен (средњовековни) и који је сачуван до данас.

Немањићко доба подарило је низ славних и великих жена. О некима се зна врло мало или готово ништа. Такав је случај Анастасије, жене Стефана Немање, више архетипа и симбола побожне владарке и светитељке, него историјске личности о чијем се пореклу не зна ништа. Друге немањићке владарке и принцезе су биле готово по правилу из политичких бракова и династичких савеза и доносиле су Србији одређену спољнополитичку корист. Браком управо са Евдокијом Анђел Стефан Првовенчани је постао наследник српског трона. Тај брак је умногоме допринео да се подигне манастир Хиландар, а сам Стефан, будући царски зет уздигао се врло високо на хијерархијској лествици у Византији. За њега је створена и титула севастократора, која је по части и рангу одмах испод царске. Његов, пак други брак, са Аном Дандоло (чија су смрт и погреб осликани у Сопоћанима), донео је њему и српској држави краљевску круну, јер је Ана била унука моћног млетачког дужда и покретача освајања Цариграда. Међутим о њој не знамо готово ништа, а о њеној претходници тек толико да ју је Стефан отерао, а његов брат Вукан са којим је тад био у завади, срдачно дочекао у Зети. Касније се удала за краткотрајног византијског цара Алексија V Дуку Мурзуфла.

Краљица Јелена, прозвана касније Анжујска, а у новије време Анђео доиста представља свестрану жену, као и једну од најбитнијих средњовековних српских владарки. Жена краља Стефана Уроша I била је пореклом из Угарске, тј. Срема, а у њој је било и франачке (латинске), угарске, али и византијске крви. Политички је била веома активна, али и значајна због много чега. Образовање жена у средњовековној Србији можемо рећи да почиње са њом, јер је у манастиру Градац радила на сакупљању младих православних српских девојака, док је образовање девојака римокатоличке вере вршено у њеним задужбинама на приморју. Политички утицај краљице Јелене ишао је и ка Србији и ка папству. Донирала је једну икону Светих Петра и Павла која је и данас у Ватикану, преписке вршила са папом око оснивања нове бискупије на Приморју, подржавала фрањевце и бенедиктинце и њихову градитељску и мисионарску делатност у њеним земљама, али је и утицала на промену става Србије пре битке у Пелагонији 1259. године, подржавала Драгутинов брак са Кателином Угарском, а изгледа не и Милутинов брак са Симонидом.

Значајан за спољнополитичку оријентацију био је и однос са женама краљева Драгутина и Милутина. Драгутин је, као зет и вазал угарског краља, добио на управу Београд, Мачву и још неке области, јер је склопио брак са угарском принцезом Кателином, ћерком краља Стефана V. Овај му је брак донео речене територије, војну помоћ у борби против оца краља Уроша, а Кателини вечну славу у цркви Светог Ахилија у Ариљу где је портретисана на ктиторској композицији. О њој иначе говори само архиепископ Данило II и још неки извори посредно, док угарски извори ћуте.

Што се, пак Милутина тиче, његове жене су и данас предмет расправе у историографији. У суштини оне су биле све само краљевске супруге, без неког већег утицаја и редом су биле:

1. Јелена, прва краљева жена, вероватно Српкиња племенитог рода, осликана је у Ђурђевим Ступовима и највероватније је била мајка једно време престолонаследника Константина;
2. ћерка севастократора Јована Анђела, име јој није познато, а у писаним изворима остаје недоказана, те је њено постојање чак сасвим упитно и одбачено од дела историчара;
3. Ана Тертер, бугарска принцеза (1284–1299) и можда мајка Стефана Дечанског;
4. Јелисавета, угарска принцеза, Милутинова прија, тј. сестра његове снахе Кателине, жене краља Драгутина. Била је испрва римокатоличка редовница на Маргитином острву, када ју је, наводно, Милутин и отео. Постала је тако и српска краљица, али и мајка Царице и касније бугарске Ане (потоње удате Шишман), и то јој није био једини брак. Била је и жена моравског великаша Завише од Фалкенштајна. Јелисавета је чак и проглашена блаженом од Римокатоличке цркве у раном новом веку;
5. Осим Евдокије једна од знаменитих византијских принцеза била је Симонида. Дошла је 1299. године, као супруга краља Милутина и њен мираз су биле земље које је он освојио, а то је значајан и велики део византијских територија у Македонији. Долазак ове младе византијске принцезе и нове српске краљице убрзао је процес византинизације у самој Србији.

Царица Јелена је била бугарска принцеза која се 1331. године удала за тадашњег младог краља и каснијег цара Стефана Душана, а и сама је од 1346. године постала госпожда царица. Имала је активну политичку улогу, а после мужевљеве смрти управљала је једном области око кључног града Сера и то као потпуно самостална владарка. Интереси њене територије и државни интереси које је заступао и оличавао њен син цар Урош, нису се чак увек ни потпуно поклапали. Борила се за серску област са деспотом Јованом Угљешом Мрњавчевићем и водила проактивну политику.

После пропасти српског царства наступило је време најпре феудалне распарчаности, а затим и деспотовине, где се издвајају жене у династијама Лазаревић и Бранковић. Прва је свакако кнегиња Милица, коју стари српски летописи доводе у везу са Немањићима и линијом Немањиног најстаријег сина Вукана. Након смрти свога мужа кнеза Лазара Хребељановића на Косову 1389. године, све до пунолетства кнеза Стефана Лазаревића, Милица је управљала државом као регенткиња. Била је и дипломата, преговарала мир између Турске и Србије и оправдала кнеза Стефана пред Бајазитом, мирила и своје завађене синове, али је била и монахиња Евгенија и ктиторка. У њеној задужбини манастиру Љубостињи стварала је Јефимија, угледна, образована жена врло високог рода, ћерка кесара Воихне господара драме, доцније и деспотица, жена деспота Јована Угљеше. Након мужевљеве погибије на Марици 1371. године повукла се у манастир и почела да ствара. Њено најпознатије дело је златовез Похвала кнезу Лазару, али има и других дела.

Султанија Оливера је послата Бајазиту за жену након успостављања вазалских односа са Турском. Османски писац Ашикпашазаде ју је оптуживао да је свога мужа нагнала на алкохол и блуд, док је Византинац Лаоник Халкокондил писао како је гола плесала пред кавезом у ком је Тамерлан након битке код Ангоре 1402. године заробио султана Бајазита. У једном се моменту вратила у Србију и изгледа тесно сарађивала са братом деспотом Стефаном Лазаревићем. Њихова сестра Јелена Лазаревић Балшић Хранић била је и дипломата првог мужа Ђурађа II Страцимировића Балшића, а помагала је сину Балши III у вођењу политике. Јелена је била ктиторка Богородице Горичке, манастира који је подигнут око 1440. године. Дипломата је била и за свог другог мужа босанског властелина Сандаља Хранића, те његов извесни пратилац у Будиму 1412. године на великом састанку владара и витешких игара. Њена преписка са својим духовником Никоном Јерусалимцем је приређена и компилована у „Горичком зборникуˮ у ком се издваја Јеленино Отписаније богољубно. Занимљиво је да се заједно са Никоном Јерусалимцем чудила да постоје незнавени који не верују да је Земља округла, односно сферичног облика.

Кад су Бранковићи у питању, прва међу важним женама је византијска племкиња Ирина Кантакузина, која је дошла као супруга деспота Ђурђа Бранковића. Потицала је из једне од најугледнијих ромејских кућа, али је остала негативно упамћена у народној традицији као Проклета Јерина. Њени рођаци, пак, попут брата Томе, остали су у сећању по добром. Тома је у једном моменту освојио чак и Сребреницу за Деспотовину. Од деспотових кћери истиче се султанија Мара, која је постала утицајна жена османског двора у време Мурата II, а уживала је и одређено поверење и респект од стране Мехмеда II Освајача који ју је отпустио након очеве смрти. Мара није била валиде султанија, није подарила мушког наследника, али је била утицајна на двору, где се тада говорио и српски језик. Међутим, касније је имала сукоб са својим проугарским братом деспотом Лазаром (1457–1459), а водила је и борбу за своје синове. Њено својеврсно седиште је било у градићу Јежеву (Дафни), где су се окупљали српски и грчки племићи у егзилу. Рилском и светогорским манастирима непрестано је слала помоћ и била свестрана ктиторка, а наговорила је и Влада Цепеша да буде ктитор Хиландара. Њено мешање у политику илуструје и Битка код Васлуја (1475), коју је сама Мара окарактерисала као велики османски пораз.

Њена сестра Катарина Кантакузина, грофица Цељска била је и феудална властелинка, супруга Улриха Цељског, блиског рођака краљевске куће из времена краља Жигмунда Луксембуршког. Данас по њој име носи српска гимназија у Загребу, и то из много разлога. Вараждински апостол, најстарија српска књига са тла данашње Хрватске (1475) и митра београдских митрополита (данас у Музеју СПЦ) настали су по њеној наруџбини. Била је, по сведочењима извора, отмена и права лепотица и дама тадашњег високог друштва, па ју је хвалио и папа Пије II, а када је са мужем свечано дочекана у Загребу сви су били њоме очарани. Поред Загреба управљала је и Самобором и још неким поседима.

Од угледних племићких породица Срба у Угарској издвајају се Бранковићи и Јакшићи, тако да је, познавајући средњовековни начин размишљања било и логично да се ове две породице и ороде. Јелена, из куће Јакшића, постала је супруга деспота Јована Бранковића. Деспотица Јелена Јакшић издала је и једну повељу манастиру Хиландару, али после смрти првог мужа удала се за хрватског великаша Иваниша Бериславића који је постао српски деспот. Након смрти мужа, Јелена је остала угледна властелинка и са сином боравила највише у Бачу где је имала кастелане, међу којима је био и Јован Долић, потоњи емисар и значајна личност у покрету цара Јована Ненада. Чете деспотице Јелене 1514. године учествовале су у гушењу устанка Ђерђа Доже, а након турског освајања Беча 1529. године побегла је на север, где је убрзо и умрла.

На крају рецимо и неколико речи о жени чији се култ брзо раширио и која је добила чак и епитет свете мајке. У питању је свакако деспотица Ангелина Бранковић, ћерка Аријанита Комнина. Албанско-грчког порекла, постала је жена деспота Стефана Слепог Бранковића са којим је живела у Италији, а након његове смрти сарађивала је тесно са царем Фридрихом III Xaбзбургом. Потом је са синовима Јованом и Ђорђем, на позив угарског краља Матије Корвина, прешла у Угарску, у Срем. Осим рада у Срему и Угарској, била је везана за Влашку, али и Русију. У Влашкој је њен старији син Ђорђе (владика Максим) организовао цркву, а Бранковићи су преко Милице Деспине, доцније, имали још већи уплив на влашке владаре. То је време веома интензивних српско-влашких веза управо преко Угарске. Деспотица је имала и снажне везе са Русијом, московском великом кнезу слала је синовљево оружје, а Ангелина је била и заштитница светогорског руског манастира Светог Пантелејмона. Сремски Бранковићи заједно су даривали и Хиландар, где су се Ангелина и синови позивали и на немањићке традиције, а обдаривали су и манастир Светог Павла, значајну задужбину Бранковића.

У освит новог века, иако без државе, српско племство је, упркос чињеници да су били сасвим уклопљени у чврсту феудалну хијерархију Угарске, ипак имали јасну визију и свест порекла. У томе су значајну улогу имале и жене, где је било и странкиња, попут Ангелине. Жене су у средњовековној Србији и код Срба у Угарској имале значајну политичку, културну и династичку улогу.