Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Оснивање Цариграда 330. године означило је настанак нове византијске цивилизације, чији су главни елементи били хеленистичка култура (пре свега оличена у грчком језику и култури), хришћанска вера и римско државно уређење. У том византијском свету своје место имале су и жене. Дефинисањем византијског комонвелта и сфере утицаја на бројне земље које су долазиле у контакт са Источним римским царством постаје јасније и докле се простирало византијско схватање положаја жене. У те земље убрајају се Бугарска, Србија и Русија, а једно време и западнословенска Велика Моравска, затим на Кавказу Јерменија и Грузија (Иберија), као и земље и народи предњег и Блиског Истока.
Када је реч о женама, свакако је за византијски свет најважнија Богородица – култна заштитница Цариграда (касније и Свете Горе), која се сматра прасликом жене и чије су врлине (девственост, честитост и друге) сматране онима које би требало да имају све жене. Царице, принцезе, владарке, светитељке, монахиње представљају жене о којима је остало највише података у византијској историји. Грађански слој, односно, цариградска женска елита, такође је био веома значајан, посебно за крај Македонске династије и почетак владавине династије Комнина. Династички бракови, међутим, као и породица, васпитање деце, сматрани су, наравно, као и свугде у средњем веку основном улогом жене. Принцезе рођене у пурпуру (порфирородне или порфирогените) биле су неретко залог династичких и државних мировних уговора и биле су објекат спољне политике.
Образовање жена свих слојева је, међутим, један спецификум који можемо видети у Византији. Свакако, то не значи да је већинско становништво било образовано, али ситуација није тако суморна као када је у питању западноевропски (латински) свет. Наиме, иако је проценат писмених био изузетно мали, ситуација је била знатно повољнија него на Западу, а то се посебно односи на жене. Штавише, чак и жене на селу биле су у прилици да се делимично образују, макар да науче да читају и пишу. Шивење, рад са пређом и још неки други послови који су сматрани достојним жена такође су могли да се науче. Иако не знамо много о мрежи нижих (основних) школа у целом Византијском царству, може се закључити да је постојала могућност да се ипак и жене науче и описмене на основном нивоу. Опет, не смемо ниједног момента заборавити да се ради о крајње скромном проценту писменог становништва.
Византијско друштво имало је, као и свако средњовековно, и најниже слојеве. Робиње су биле међу њима и њихов положај јесте био нешто хуманији након велике Јустинијанове кодификације права, али ропство у Византији, па тако и положај робља (оба пола) био је прилично низак и робље, иако је имало мање-више заштићен живот, ипак је радило најтеже послове и било власништво господара. Након пада Цариграда 1204. године под латинску власт и заузимања неких кључних лука и острва Медитерана од стране италијанских поморских сила, а пре свега Венеције и Ђенове, процветала је и трговина робљем као на Западу, па су робиње разноликог порекла, али неретко и саме Гркиње, продаване у Венецију, Ђенову и друге делове Медитерана, а забележен је и случај једне српске робиње на Кипру.
Проститутке, глумице, циркуске играчице/јахачице, гостионичарке, крчмарице такође су биле најниже на лествици друштвене хијерархије. Штавише, неретко није ни прављена разлика између њих, а посебно су гостионичарке биле и проститутке, или су тако посматране. Једини куриозитет јесте што се неколико жена из ових слојева ромејског друштва уздигло до царске круне, што би негде можда сведочило о већој друштвеној покретљивости у различитим слојевима византијског света, али то су пре били изузеци него правило. Византијска цивилизација се по томе није разликовала од других средњовековних. Успињање на хијерархијској лествици било је јако тешко и најчешће ипак онемогућено.
Но, црква као установа давала је значајно обележје целом византијском друштву, начину живота и обликовала је светоназор византијског човека. Богородица је у томе имала огромну улогу као заштитница Цариграда, али и као неко ко је представљао образ за сваку жену. Одмах уз Богородицу биле су и светитељке, од којих су многе биле рођаке светитеља. Доста њих је потицало и из угледних, па и владарских кућа. Побожност, посвећеност породици и хришћанским врлинама, али и мучеништво и покајање били су право мерило светости. Жена је могла да нађе своје место у цркви, које је било некад и веома високо. Дихотомија односа цркве према женама, међутим, остала је присутна. Многи свети оци имали су прилично искључив став према месту жене у друштву, породици и цркви, али са друге стране светитељке и угледне жене биле су како поштоване од цркве, тако су биле и њене ктиторке и заштитнице. Монахиње су биле нарочито уважаване, јер су се одрекле овог света и имале су да живе аскетски. Монаштво у Византији, укључујући свакако и женско, било је веома образовано и манастири су постајали и центри ширења културе и писмености.
Света Нино Грузијска, затим, Света Нана Иберијска, у грузијској цркви, али и диљем хришћанства сматране су чак као равноапостолне и улога жене у ширењу хришћанства била је велика. Мајка цара Константина Великог, Јелена, такође је канонизована и много поштована у цркви. Ђаконије су служиле при црквама, иако нису могле да врше саме обреде светих тајни, оне су ипак имале значајну улогу у саслуживању и помагању како при обредима и ритуалима, тако и у свакодневном животу цркве. То не значи да су жене постајале свештенице, напротив, али ђаконије су дуго биле присутне. Ктиторке и жене које су штитиле цркву углавном су биле владарке и племкиње – заштитнице цркве биле су чак и у случају када је то било против самих царева или и науштрб црквеног јединства.
Царица Јелена и њен проналазак Часног Крста били су тренутак када је прва византијска жена ушла на велика врата у култ и поштовање целе Византије. Ова легенда казује како је управо она открила Часни Крст на којем је, према хришћанском учењу, био разапет Исус Христос. Са друге стране је стајала Хипатија (370–415), жена која је прва математичарка и жена астроном у историји, и са којом је кренуо и задњи велики узлет паганске науке, али и која је пострадала од руље фанатичних хришћана.
Жене су значајну улогу имале у време владавине цара Теодосија II: његова енергична сестра Пулхерија, а затим и супруга Атенаида–Евдокија, које су заслужне како за спољну политику тако и за Цариградски универзитет, настао око 425. године. Јединствена по много чему била је жена цара Јустинијана (527–565) Теодора, пореклом куртизана. Постала је царица, очигледно врло утицајна у време највећег успона Византије и била је чак и заштитница јеретика – монофизита, које је званична црква сурово прогањала.
Жене Ираклијевске династије махом су биле властољубиве владарке, са акцентом на Ираклијеву другу жену Мартину, али већ се касније ситуација променила. Жене и иконоборство представљају једну посебну причу. Царица Ирина – светица и злочинац у исто време, била је велики борац за цркву и још већи борац за што већу самосталну власт, што је укључивало и убиство сопственог сина и цара. Још једна света царица, Теодора, била је 843. године најзаслужнија за коначну обнову поштовања икона. На крају, за овај период посебно је битна и Теоктиста – грађанка по пореклу и, још битније, мајка Теодора Студите, великог теолога.
Касија је још једна фасцинантна жена овога доба, несуђена царица, која је постала врло плодна песникиња и чак теолог, канонизована као светица и поштована у целом православном свету. Она је увод у многобројне жене Македонске династије: љубавнице, царице, какве су биле Зоја Карбонопсина, те крчмарева кћи и жена трију царева Теофана, али и две последње владарке и истовремено два последња изданка Македонске династије царице Зоја и Теодора. Византија је своју мисионарску делатност на околне и удаљене народе вршиле у ово време и преко жена. Кнегиња Олга из Кијева се покрстила у Цариграду и добила има Јелена, по жени цара Константина Порфирогенита. Царица Теофана је била византијска принцеза удата у Немачку, где је имала значајну улогу, док је Ана Порфирогенита у Кијеву постала жена првог хришћанског руског владара Владимира.
Теодота, мајка Михаила Псела и човек у кући, како ју је назвао велики византолог Шарл Дил, представљала је побожну, али врло образовану жену која је имала одлучујући утицај на Михаила Псела, једног од најобразованијих људи које је Византија икада имала. Ана Даласина имала је огроман значај за оснивање династије Комнина и зацарење њеног сина Алексија 1081. године. Њена унука, која по њој носи име Ана Комнина, постала је списатељица, историчарка, а била је ренесансно образована жена. Царица Ирина Дука имала је немали утицај на збивања у Царству а угарска принцеза Пирошка/царица Ирина постала је задужбинарка подигавши манастир Пантократор. То су само неке жене династије Комнина, које су имале изузетно велики и важан утицај на збивања у земљи и иностранству.
Пад Византије 1204. године и латинска превласт није умањила значај жена, нарочито угледних принцеза, какве су биле оне из Епира. Истовремено је, надахнута византијским културним кругом, владала и Итамар Грузијска и њено доба је врхунац Грузије у средњем веку. Обнова и зацарење Палеолога (1262–1453) представља последњи период ромејске прошлости. Византијско царство тада је било више објекат него субјекат политике. Но, упркос томе, образоване, угледне и јаке жене биле су присутне. Оснивач династије цар Миахило VIII (1259–1282) и његова политика, посебно према цркви и сукоб са патријархом Арсенијем, ескалирали су до прогона цркве. Цару се супротставила његова омиљена сестра Ирина Евлогија (Комнина Палеологина) и Теодора Раулена, две енергичне, способне, угледне и образоване жене, заштитнице и ктиторке православне цркве у Византији. Византијске принцезе у иностранству су, пак, остале врло цењене, било Епирке, или трапезунтске жене, чувене по својој лепоти. Грузијске принцезе све су чешће одлазиле у хареме османских владара или других источних господара, показујући да долази нова епоха, где престаје снага Византије и земаља њеног комонвелта, а јача османска.
Странкиње на византијском трону које су обележиле ову последњу епоху јесу, у првом реду, царица Ана Савојска, у чије време је избио грађански рат са Јованом Кантакузином, али и исихастички спор у ком је царица имала велику улогу као Латинка, противећи се новим монашким тенденцијама које је предводио Григорија Палама. Друга је једна Српкиња, Јелена Драгаш, касније монахиња Ипономија, канонизована у грчкој цркви и поштована као светитељка, иначе једина византијска царица српског порекла, из угледне породице Драгаша–Дејановића, наследника Душановог севастократора Дејана.
Закључак је да су жене у Византији, домаћег или страног порекла, али и бројне Византинке на страним дворовима, оставиле значајан траг. Жене у Византијском царству и земљама византијске сфере утицаја (изузеци су можда Бугарска и донекле Русија) имале су значај у политици, цркви и култури. Упркос врло оскудним изворима види се да је ипак постојао немали број образованих и важних жена, чија се реч чула и остала до данас.
Остави коментар