Aутор: Проф. др Борис Стојковски

Ширење хришћанства по Европи, односно христијанизација до севера Европе и на југ све до Угарске донела је нови облик средњовековној Европи. Учвршћивање црквеног поретка на западу почело је клинијевском реформом, а можемо рећи завршено Четвртим лутеранским сабором 1215. године, што је довело до измена у доста црквених аспеката свакодневног религијског живота. За положај жена занимљиво је рећи да је након привременог опадање поновно уследило јачање двојних опатија које су биле све присутније у Европи.

Међу најугледније жене у римокатолицизму позног средњег века истиче Елоиза од Аргентеја, чији је духовни пар био Петар Абелар. Двоје великих хришћанских философа и мислилаца водили су живу преписку и њен утицај се ту не сме нимало занемарити. Велики хришћански философ и мистик била је и Хедвига Антверпенска, иза које је остало немало дело прожето контемплативним порукама заснованим на јаким хришћанским и монашким традицијама. Што се пак жена у римокатоличком монаштву тиче свакако најдубљи траг је оставила Света Клара из Асизија, која је била оснивач женске гране фрањевачкога реда. Иако је изворних података о њој мало, хагиографија без сумње доминира реконструкцијом Клариног живота, која је оставила велики траг до данас, пошто ред Клариса, који носи име по њој, постоји и у наше време.

Канонско брачно право добија коначне обрисе након 1215. године, а женама је од сада за брак неопходан пристанак мушких сродника. Династички бракови су и даље основа вођења брачне политике, како међу владарским, тако и великашким кућама, али и богатијег слоја грађанства, трговаца и занатлија на првом месту. Могућност власништва над земљом, управа над њом у одсуству мужа су и даље били допуштени женама, посебно онима из вишег слоја. У том контексту, треба рећи да су жене у Кастиљи у бољем положају током реконквисте, када је био велики број удовица, и када су мушкарци по правилу били често на фронту.

Жене нижих сталежа имале су, може се слободно рећи, само једну улогу коју у симбиози чине удаја, мајчинство, кућни послови, а са њима и недоступност и немогућност образовања. Жене нису могле бити у радном односу (сем удовица донекле), плаћане упола мање у надницама, чак и после црне смрти 1348. године, када је порасла потреба за радном снагом. Исто тако су жене кметови плаћале за удају и одлазак са имања. Жене су обављале све послове у кући и пољу, као и све друге пољопривредне послове, чак и оне везане за производњу пива, сирева, дакле све што је везано за кућу, башту, поље и наравно одгајање деце. Велика смртност деце и мајки при порођају била је присутна у свим слојевима друштва средњег века, бабице и дојиље помагале су при порођају и биле су значајне у породицама. Робиње и проститутке су свакако биле део најнижих слојева средњовековног друштва. Жене са Истока, посебно Черкескиње, али и Рускиње, Сара-ценке и доцније Татарке, Туркиње, па повремено и Гркиње, уз чест уплив балканског робља, посебно из Босне, чинило је гро робља на Медитерану и шире. Барселона, Марсеј, Напуљ, Ђенова, Венеција, све до Дубровника и латинског Леванта биле су луке у којима се робљем трговало на велико и мало. Било је и градова, као што је то био Тулуз, где је трговина робљем била забрањена. Таква су места служила за азил девојкама које би бежале од ропског статуса. Робиње су махом радиле у кући и пољу, али су биле и љубавнице својих господара.

Скромни изворни материјал не допушта да се каже много о средњој Европи, простору који је био под великим западним утицајем, а где су доминирале Угарска и Пољска. Владарке и краљичине канцеларије, издавање повеља и њихов уплив у вези са организацијом власти најистакнутији су облик женског деловања у Угарској. Шаролта, мајка Светог Стефана, првог угарског хришћанског краља била је крштена по византијском обреду и томе треба приписати заслугу што је Стефан као владар штедар био и према византијској цркви. Угарске краљице Гертруда, Јелисавета Куманка у изворима су означене криве због довођења сународника, Немаца, односно Кумана, што је имало реперкусије и на њихову власт, као и краљевање њихових синова.

Јадвига (1384–1399), позната и као супруга литванског војводе Јагела, била је угарска принцеза и краљица Пољске, жена која је водила живу спољнополитичку активност, али и свестрану унутрашњу политику у Пољској, на пољу културе, друштва и подизања угледа саме Пољске. Њена се делатност протеже од кореспонденције са Тевтонцима до утицаја на јачање Јагелонског универзитета, а била је и преводилац на пољски и оснивала болнице.

Мимо владарки истиче се дворска дама Хелена Котанер и Denkwürdigkeiten, прво женско мемоарско дело, узбудљива, напета и жива мемоарска прича о крађи круне 1440. године и крунисању Ладислава V за угарског краља. Друга жена угарског краља Матије Корвина Беатриса Арагонска имала је кључне заслуге за ширење ренесансе у Угарској, долазак великих хуманиста и стављање Угарске на мапу најкултурнијих земаља позног средњег века.

Хилдегард из Бингена (1098–1179)

Породица ове велике светитељке и једне жене полихистора повезана је била са Хоенштауфовцима. За Хилдегард се везује да је од малена имала визије, те да је тако имала негде и утабан пут ка Богу и монашком животу. Бенедиктинска монахиња и потом опатица Дизибоденберга је нешто по чему је Хилдегард била најпознатија. Управо тамо оставила је неизбрисив траг у историји. Велики конвент жена се сабрао око ње у том манастиру, постала magistra Дизибоденберга. Хилдегард је била прави енциклопедиста и полихистор, познавала и природне и друштвене науке, врстан философ и теолог. Записивала визије, а у том деловању знатно јој је помогао монах Колмар.

Њено највеће дело је волуминозни Scivias – описује теолошки и енигматски визије, као глас Живог Светла (настало 1142–1151). За Хилдегард, на пример, јаје је структура универзума, писала је о стварању света, о Адаму и Еви, а током целог живота ју је копкао однос Бога према људима. Liber Vitae Meritorum је дело које метафорички приказује сукоб врлине и греха, док у Liber Divinorum Operum описује десет космичких визија о односу Бога и човека. Ordo Virtutum је најстарија музичка драма, женско дело, у коме се Хилдегард показује као врхунски композитор. Све улоге су додељене женама, а само је мушкарац Ђаво који не пева, него говори и виче. У оригиналној изведби у Дизибоденбергу Хилдегард и монахиње су анђели, а монах Колмар, вероватно, ђаво. На крају женска Врлина искупљује свет, што је и порука коју Хилдегард, као врло самосвесна жена даје. О природним наукама пише у делима Physica (о својствима биљака), Causae et Curae (медицинско дело), а за њено дело се везује и први опис оргазма код жена:

…када жена води љубав са мушкарцем, у њеном мозгу се осећа топлина, која са собом носи чулно уживање, саопштава укус тог ужитка током чина и призива избацивање (ејакулацију) мушког семена. А када је семе пало на своје место, та жестока топлота која силази из њеног мозга привлачи семе к себи и држи га, и убрзо се жени полни органи скупљају, и сви делови који су спремни да се отворе за време менструације сада се затварају, на исти начин као што снажан човек може да држи нешто затворено у шаци.

Хилдегард је проглашена светицом и представља једну од најфасцинантнијих и најсвестранијих жена средњег века.

Елеонора (Алијенора, Алијенор) Аквитанска

Најстарије дете Виљема Х од Нормандије (рођена у раздобљу 1121–1124). Волела од малена јахање, соколарење, музику и књижевност, али била је и ванредно образована, читала је и писала латински. Војвоткиња од Аквитаније, најпожељнија невеста Запада од 1137. године када је постала и наследница ове богате области, након смрти њеног брата. Луј VI Дебели је удао за дофена Луја (потоњег краља Луја VII), а током ових догађаја десио се и њен веома битан сусрет са Бернаром од Клервоа. Други крсташки рат 1147. године у коме је узео учешће и Луј VII, довео је до тога да је Елеонора боравила у Цариграду где је називана Пентесилеја и хрисопуса (златних стопала), а Византинци, пословично неповерљиви према Латинима, нису остали имуни на Елеонорину грациозност и лепоту.

Катастрофа у рату, где је Елеонорин вазал наведен као кривац, почеле су да бивају истицане наводне њене грешке и неизбежан је био отворен сукоб са Лујем. Оптужбе за инцест са стрицем, сукоби са мужем и поништење брака 21. марта 1152. године су запечатили њену судбину као француске владарке, а већ 18. маја склопљен је брак са енглеским принцом Хенријем (каснијим Хенријем II Плантагенетом). Хенри млађи девет година, неверан, са бројним љубавницама и ванбрачном децом, а због неслагања Елеонора је од 1168. до 1173. године боравила у Поатјеу, где је наводно основала тзв. двор љубави. Боље и прецизније речено, сигурно је, као и њен отац, подржавала трубадуре, али је слика о двору љубави, те мало претерана романтизација витешких идеала у Поатјеу, ипак последица каснијих певача средњег века. Елеонора је била политички веома активна, осим што се бавила трубадурима на свом двору у Поатјеу, можда је подстицала побуну против Хенрија, те је из тог разлога била заточена до 1189. године. Потом, била је и регенткиња свог сина Ричарда Лавље Срце, а посредовала је и у браку са Бланком Кастиљском. За разлику од првог брака, где није подарила француском краљу мушког потомка, са енглеским владаром имала је више среће и подарила му синове и наследнике трона. Умрла је 1204. године и сахрањена је у опатији у Фонтенвроу.

Јованка Орлеанка

Joванка Орлеанка је свакако најпознатија ратница средњега века, а и један од најзнаменитијих женских ликова целокупне светске историје. Јованка је рођена 1412. године (сама на суђењу рекла је да има 19 година) у селу Домреми. Цео живот је остала неписмена, али и дубоко побожна. Прве визије у очевој башти је имала са 13 година, а нимало случајно рекло би се, појављивали су јој се Свети Архангел Михаило, Света Катарина, као и Света Маргарита. Помен Светог Арханђела Михаила је посебно занимљив, јер је он командант небеске војске, те има много веза са свим што је Јованка радила током своје кратке, али успешне каријере.

Сусрет са дофеном Шарлом, који је Јованка толико желела десио се коначно у Шинону 23. јануар 1429. године. Вероватно и тада су се питали, оно што можемо питати све до данас и промишљати када је Јованка у питању: да ли је она била Спаситељка очајног режима или Богом надахнута Девица Орлеанска? Није била ни прва, а ни последња која се појавила са визијама, нити причом како је Богом послата да спасе Француску. Доиста, средњи век јесте био пун сличних примера, али је само она доживела успех. Једино је она постала обележје епохе, симбол жене – ратнице можда већи него што су то и амазонке. Њена прва велика борба била је разбијање опсаде Орлеана, приликом чега је млада Јованка и рањена. То се збило 8. маја исте, 1429. године.

Битка код Жаржоа (11–12. јун) била је прва офанзивна битка у којој је Јованка узела учешће. Свега три дана касније дошло је до битке код Meung-sur-Loire (15. јун). Потом је уследио Божонси (16–17. јун), дводневни сукоб са Енглезима у којем су потпуно десетковани велшки стрелци – једно од најјачих оружја и једна од најелитнијих војних јединица коју је енглеска војска имала све до конца средњег века и појаве артиљерије. Дан потом, тачније 18. јуна 1429. године збила се велика и значајна Битка код Патеа која је представљала врхунац војне кампање у долини Лоаре. Коначно, у периоду 29. јун–16. јула исте године уследио је чувени Марш у Ремс чији је завршетак био тај да је у цркви Светог Ремигија у Ремсу тамошњи надбискуп обавио церемонију којом је дофен крунисан. Јованка Орлеанка је испунила део своје мисије. Орлеан је ослобођен опсаде, а дофен је сада постао легитимни француски краљ. Међутим, када је уследила опсада Компјења, током ове борбе десио се и Јованкин пад у заробљеништво.

Краљ јој није помогао, иако је толико учинила да од несигурног дофена постане легитимни краљ Француске. Жан Луксембуршки је продао Бургунђанима, иако се и сам чудио како то да је краљ није откупио из заробљеништва. Шарл VII је наводно послао људе да је спасу, али никаква помоћ није стигла. Суђено јој је за вештичарење, због ношења мушке одеће. Јованка је присилно натерана да потпише одрицање које није умела да прочита, а затим је 30. маја 1431. године спаљена везана за дрво. Касније је рехабилитована, а у ХХ веку и канонизована, поставши и небеска заштитница Француске. Јованка је до данас сигурно једна од најпознатијих средњовековних жена, инспирација многим уметницима широм света.

Кристина Пизанска или Кристина де Пизан (1364–1430)

Отац Томазо је био научник, астроном, лекар, алхемичар, живео и стварао на двору француског краља Шарла V. Кристина је од малена школована и образована на двору, а 1380. године била је удата за краљевог секретара, међутим већ са 25 година постала је удовица са троје мале деце. Кристина Пизанска је била прва жена која се издржавала од писања и у периоду од 1399. до 1429. године написала је 41 дело. Писала је по наруџбини краљевске породице – дворски писац, али је била и ауторка која је писала ремек-дела женске књижевности и говорила је о свету како би требало да изгледа очима једне жене. Le Livre des fais et bonnes meurs du sage roy Charles V (1404) представља апологетско дело у част краља, док је Livre de la paix (1413) писала на почетку избијања грађанског рата у Француској. Ditié de Jehanne d’Arc (1429) је панегирик Јованки Орлеанки, настао у време када је Девица Орлеанска била на врхунцу свог деловања и јунаштва и изазвала дивљење свих, па и једне угледне образоване жене каква је била Кристина Пизанска.

Le Livre de la Cité des Dames (1405) се често назива пионирско дело феминизма, али је свакако много више од тога, представља прави апогеј грацилног принципа у средњовековној књижевности. У њему су биографије скоро 130 жена из историје света, али и расправа о женским врлинама и превазилажењу предрасуде да жене чине јадним живот својих мужева. Град жена је дело у коме ауторка са три Даме (Разум, Исправност и Правда) ствара Град жена. Le tresor de la cité des dames de degré en degré – приручник за образовање жена свих сталежа је још једно битно, дидактичко дело, опет писано за жене, из женске перспективе, о женама и о свету очима једне жене.

Од њених дела вреди напоменути још нека:

Enseignements moraux (1395)
L’Épistre au Dieu d’amours (1399)
L’Épistre de Othéa a Hector (1399–1400)
Dit de la Rose (1402)
Cent Ballades d’Amant et de Dame, Virelays, Rondeaux (1402)
Le Chemin de long estude (1403)
Livre de la mutation de fortune (1403)
La Pastoure (1403)
Le Livre des fais et bonnes meurs du sage roy Charles V (1404)
Le Livre de la cité des dames (1405)
Le Livre des trois vertus (1405)
L’Avision de Christine (1405)
Livre du corps de policie (1407)
Livre des fais d’armes et de chevalerie (1410)
Livre de paix (1413)
Epistre de la prison de vie humaine (1418)
Les sept psaumes allégorisés
Ditié de Jehanne d’Arc (1429)

Ових неколико биографија има за циљ да допуни општу слику о положају жена у западној, а донекле средњој Европи у позном средњем веку и покаже разноврсност њихових биографија и живота. Средњи век је можда био више мушки свет, али угледне, паметне, образоване, јаке и неретко сасвим независне жене имале су своје место и у том свету.

Жене у средњем веку: Западна Европа до XVI века

Остави коментар