ЖИВОТ КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ СТЈУАРТ ФРАНЦУСКЕ ЗЛАТНЕ ГОДИНЕ

ЖИВОТ КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ СТЈУАРТ ФРАНЦУСКЕ ЗЛАТНЕ ГОДИНЕ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Љубазна и безбрижна девојчица, ускоро је стекла наклоност француског двора, али и највећег дела политичке, културне и интелектуалне елите земље у којој је рођена њена мајка, а где је она сама требала да постане краљица. Према наредби краља Анрија II на путу ка Сен-Жермену, где ће упознати свог вереника, трогодишњег Франсоа II, Марији су указиване све дужне почасти и пажња, каква се и указује суверену једне државе. У Сен-Жермену, млада краљица је упознала свог будућег мужа, болешљивог и слабашног престолонаследника француске круне. Заштиту и бригу о образовању и васпитању шкотске краљице су преузели чланови породице Гиз, у првом реду родитељи њене мајке краљице-регенткиње Марије, Клод и Антоанета, војвода и војвоткиња од Гиза. Током наредних година Марија Стјуарт је стекла изванредно образовање и манире, али и дивљење, односно пажњу највиших духовних и световних кругова из свих сфера и слојева друштвене делатности. Ипак, значај њене личности и уважавање које је добијала, у првом реду од чланова краљевске породице или најближих рођака, није било безусловно или ослобођено од свих облика притворности. С једне стране, њена најближа околина, укључујући најуже чланове француске краљевске породице, била је свесна значаја њеног високог положаја суверена Шкотске и у вези с њим великих политичких „добитака“ за Француско краљевство када Марија постане супруга владара Француске. С друге стране, знали су добро да је Шкотска једна сиромашна и у војно-политичком погледу релативно слаба земља у којој су владари, па и Марија можда и најсиромашнији феудалци и да евентуалне политичке користи за утицај француске државе у многоме зависе од карактера будућих енглеско-шкотских односа. Поред свега, године су пролазиле и Марија је одрастала у „заклону“ француског двора и под будним оком породице Гиз.[1]

Слично другим дамама високог порекла, посебно владарског и Марија Стјуарт је добила класично образовање и васпитање у духу ренесансних идеја и идеолoгије доба у коме је живела. Захваљујући свом бистром уму, таленту и грациозности женствених манира које је стекла, Марија је већ са тринаест година савршено владала класичним језицима, односно грчким и латинским, а до петнаесте је говорила енглески, шпански и италијански, а посебно француски који јој је постао својевсрни други матерњи језик. Рецитовала је еклоге и поеме на латинском језику и то текстове које је сама састављала. Показала је да има велики књижевни таленат у сфери песништва, слично Елизабети Тјудор, њеној потоњој великој супарници. Такође, у свим другим облицима уметности она је показивала изванредан укус и дар. Љупко је певала уз лиру, чаробно је плесала, њени везови постали су надалеко чувени по стилу и дизајну, а разне спортске дисциплине, јахање и лов биле су њене младалачке страсти. Личност Марије Стјуарт постала је предмет дивљења и завидног оговарања, али и велики извор мотивационог надахнућа за бројне песнике, попут Брантона, Ронсара или Ди Бела који су у част њеног имена писали бројне славопојке, уздижући на пиједестал њене разноврсне вештине и изнад свега лепоту. У том периоду краљица Марија одржава веома слабашну везу са земљом у којој је рођена и где је номинално била владар. Током боравка и одрастања у Француској мајку је видела само једном и показаће се последњи пут 1550. године када је Марија Гиз била у посети код својих рођака и пријатеља. Можемо слободно закључити да је период Маријиног живота, заправо одрастања у Француској, било последње доба у коме се шкотска краљица, уз све политичке заплете и интриге, ипак осећала сигурно, па и безбрижно. Међутим, дани дечје безбрижности ће ускоро бити окончани, а Маријино детињство ће на најгрубљи начин бити истргнуто из њених руку.[2]

Маријини ујаци, Гизови (Франсоа и Шарл) гледали су на болешљивог дечака, краљевића Франсоу са великим интересовањем и стално су вршили агитацију код француске краљевске породице у циљу финализовања уговора о браку између шкотске краљице и француског престолонаследника. Сматрали су да Франсоа неће дуго поживети и да пре него што умре Марија треба да постане краљица Француске, тако што ће се напокон реализовати брачни савез између дофена и шкотске суверенке. Катарина Медичи (1519-1589), супруга Анрија II и француска краљица, као интелигентна и мудра жена, видела је врло мало стварне користи од поменутог савеза, осим што би у руке Гизових прешло још више утицаја и политичке моћи. Такође, Франсоа је још био дечак од само четрнаест година, а његова љубав према вереници није била ништа другачија од љубави брата према сестри. Међутим, кардинал од Орлеана Шарл Гиз, надбискуп Ремса и Маријин ујак, желео је да учврсти савез између Шкотске и Француске како би могао да се окрене свом примарном циљу, а то је било сламање старог непријатеља – Енглеске и то у корист француских државних интереса. Поред тога, „плиме протестантске револуције у калвинистичком руху“, предвођене страшним Џоном Ноксом и Маријиним полубратом Џејмсом Стјуартом, већ су запљускивале обале Шкотске, а то је била ситуација коју католичка Француска, и сама у проблему због раста утицаја хугенота, није могла да допусти. У тој ситуацији Анри II је дао своју сагласност и уговор о браку је јавно потписан 19. априла 1558. године. После поменутих недоумица и извесног одлагања, заједно са изасланицима шкотског парламента, формализован је коначни брачни уговор. Према одредбама уговора, француски дофен је добио „matrimonial crown“, односно статус шкотског савладара. Неколико дана пре озваничења уговора о браку, сама Марија Стјуарт, вођена лукавством својих ујака које је безгранично поштовала, ставила је свој потпис на три тајна и контраверзна документа о којима шкотска јавност и њене политичке и клановске елите нису смеле да буду обавештене. Документима је на недвосмислен начин одређено, а Марија се унапред обавезала да у случају њене преране смрти, односно смрти без наследника престола, Шкотска као краљевски посед и наследна права која је полагала на Енглеску и Ирску, припадну француској круни. Обавезе које је преузела требало је да потврди својим тестаментом, односно да њена владарска права буду пренесена на француску круну путем тестаментарног завештања.[3] Потом је уследило помпезно церемонијално венчање дофена и краљице Марије у катедрали Нотр-Дам у Паризу, 24. априла 1558. године.[4]

Два столећа су прошла од када је последњи пут било приређено венчање за француског престолонаследника на тлу његове отаџбине. Грандиозан церемонијал и раскошне приредбе у вези са венчањем дофена Краљевине Француске и краљице Шкотске, осмислили су италијански уметници према упутствима краљице Катарине Медичи. На основу увида у архивску грађу која нам пружа драгоцене податке о појединостима у вези са церемонијом венчања између дофена Франсое и краљице Марије, можемо да закључимо да је маестрално организовано свадбено весеље и те како утицало да Париз тих дана буде место блештаве демонстрације моћи и раскоши. Пред катедралом Нотр-Дам био је подигнут отворен павиљон са краљевским балдахином од модре кипарске свиле извезен златним љиљанима. Испред павиљона налазио се један модри саг, такође извезен љиљанима. На почетку свадбене поворке налазили су се музиканти са различитим музичким инструментима који су давали посебну драж свадбеном весељу. Иза њих, улицама Париза достојанствено су корачали припадници краљевске породице Валоа. Френетичним клицањем и бурним одобравањем од стране становника француске престонице посебно су поздрављени младенци, сувоњави и већ видно оболели Франсоа и његова вереница, потом супруга, насмешена и на очиглед свих задивљена Марија Стјуарт. У друштву високих званица и наочиглед окупљених грађана Париза, обављен је и чин венчања. Током вечери, тог свадбеног дана, у палати је приређена свечана гозба с бројним пратећим манифестацијама. Касније су дворски песници, попут Брантона, глорификовали лепоту и грациозност Марије Стјуарт уздижући њену лепоту „изнад савршености небеских богиња“[5]. Поред тога што данас немамо увид у лична размишљања, осећања и сећања невесте француског дофена и шкотске краљице на тај дан, на основу казивања савременика, сведока тог помпезног догађаја, па и на основу поетски китњастих ласкања поменутих дворских песника и приповедача, можемо да закључимо да су ово били дани „позлаћеног“ осећаја среће код Марије Стјуарт, што много говори и о карактеру њене личности. Заиста, тај чудесно дражесни девојчурак са естетски пријатном, витком фигуром и висином[6] о коме су с толико хвалоспева „брујали“ чувени уметници, књижевници и европски дворови, као да није био свестан свог значаја на политичкој позорници људи и догађаја свога времена. Нисмо у прилици да на било који начин протумачимо, о чему је размишљала млада Марија када је стављала свој потпис на, од стране бескрупулозних ујака „потурени“ документ о наследству краљевске круне Шкотске и других поседа, а на које је династија Стјуарт полагала право. Да ли је већ тада могла да претпостави колико лешева увелог цвета шкотске будућности ће крвавим мастилом исписивати нама данас познате странице историје Шкотске и њених вечно компликованих односа са „јужним суседом“?[7]

Уколико желимо на најбољи начин да разумемо положај шеснаестогодишње Марије Стјуарт на француском двору или односа истог с њеном „завичајном домовином“ средином XVI века, можда би било најцелисходније да анализу наведених историјских стања и процеса започнемо одговором на једно круцијално питање. Са становишта савременика Марије Стјуарт, али и с аспекта историјске науке, упитајмо се колика је могућност да ментална свест шеснаестогодишње девојке на исправан начин доноси одлуке од изузетне важности по интересе једне земље или у њеном случају династије и државе, па и сопственог живота. Посматрајући с аспекта историјске науке, одговор, вероватно, не би могао да се креће у одређеном позитивном правцу. Међутим, са становишта краљициних савременика поставља се и друго питање; да ли је њена младалачка занесеност и апсолутно политичко неискуство у закулисним међудржавним пословима ослобађају било које етичке, односно историјско-етичке одговорности за потоње догађаје и процесе. Свакако, не! Сложићемо се да се већина „лирски надахнутих“ дивљења и израза најлепших емоција према краљици Марији од стране чувених европских књижевника, углавном односила на њене телесне, физичке естетске предности. Без обзира на сјајно класично образовање које је усвојила, Марија Стјуарт је ипак била васпитавана у духу ренесансне католичко-филозофске доктрине, што је најважније црте њеног карактера трајно обликовало у „портрет“ једне изузетне француске даме филигрански истанчаних вештина и укуса. Остаје непобитна чињеница да класично образовање за даме из доба ренесансе у Француској (као уосталом и за жене из високих аристократских слојева друштава у било којој другој хришћанској, посебно католичкој земљи у Европи), свакако није подразумевало и студије из области политичких вештина, где спадају и процеси упознавања са бројним метафизичким политичким и државничким доктринама. Узмемо ли у обзир наведена сазнања, није тешко да закључимо да се Марија Стјуарт у наредним политичким закулисним дешавањима у најмању руку није сналазила.[8] Један наизглед безазлен детаљ који се одиграо након Маријине блештавилом „окупане“ свадбе заувек ће одредити даљи ток њеног живота, али и живота поданика шкотске круне. Сасвим несвесна последица и готово сигурно без сопствене иницијативе, а можда и воље, краљица Шкота је крајем 1558. године упутила свој наивни „поглед“ према упражњеном престолу Енглеског краљевства. Није спорно да је њен „поглед“ био наиван, али је потпуно извесно да је „поглед“ њеног свекра, краља Француске Анрија II био и те како чезнутљив.[9]

Наиме, владајуће династије Тјудора у Енглеској и Стјуарта у Шкотској биле су у вишевековним родбинским односима. У критично време средине XVI века поменута веза имала је знатно очигледнији, односно чвршћи карактер. Отац Марије Стјуарт, претходни шкотски владар, Џејмс V био је син краља Џејмса IV Стјуарта (1473-1513) и краљице Маргарете (1489-1541), кћерке енглеског краља Хенрија VII (1457-1509) и старије сестре краља Хенрија VIII (1491-1547), несуђеног свекра младе краљице Шкотске. Након смрти Хенрија VIII, енглески престо је наследио његов једини законити син Едвард VI (1537-1553), а после Едвардове ране смрти трон је припао његовој најстаријој сестри Марији I Тјудор (1516-1558), коју је енглеска, па и светска историографија упамтила по неславном надимку „Bloody Mary (Крвава Марија)“.[10] Марија I рођена је у браку Хенрија VIII и краљице Катарине Арагонске из куће Трастамара (1485-1536). Био је то први брак Хенрија VIII чија легитимност и легалност није довођенa у питање од стране ниједне династије или државе у Европи (посебно не од стране Свете столицe). Међутим, Хенријев други брак био је оспорован у Европи и на крају оспорен у самој Енглеској, као што није била признавана законитост јединог детета које је „остало“ иза њега – кћерке Елизабете Тјудор (1534-1603), потоње енглеске краљице. Мајка Елизабете Тјудор, Ана Болејн била је осуђена за издају и погубљена, а њена кћерка проглашена копилетом. После смрти краљице Марије I Тјудор за новог суверена Енглеске крунисана је и миропомазана њена полусестра Елизабета, једино преживело дете краља Хенрија VIII.[11] Без обзира на чињеницу да је Елизабету (као уосталом и њену полусестру Марију) неколико година пре смрти Хенрија VIII енглески парламент прогласио законитом и увео је у ред за наслеђивање престола, бројни европски дворови, у првом реду католички, нису признавали ову краљицу за законито дете енглеског суверена, нити су јој признавали легитимитет владара државе.[12] Сходно тим уверењима, француски дворски и политички кругови сматрали су да је једини законити наследник енглеског престола краљица Марија Стјуарт, праунука Хенрија VIII и најближи рођак династије коју је овај монарх засновао. Несумњиво, круна Краљевине Шкотске коју је француска reine dauphine (престолонаследница) својом удајом за roi dauphin (престолонаследника) Франсоу „завештала“ династији Валоа није ни приближно била велики добитак за Анрија II, као што је то био трон богатије и у сваком погледу, а посебно у политичком моћније и значајније Енглеске.[13]

Без много промишљања, а по налогу оца и свекра, од момента сазнања за смрт Марије I Тјудор, престолонаследнички пар Француске у свој грб уноси и званични државни и династички хералдички симбол Енглеске. Такође, од јула наредне 1559. године Марија Стјуарт доследно се придржавала новог краљевског наслова који је гласио: „…Regina Franciae, Stotiae, Angliae et Hiberiae“[14]. Није никада лако измаћи изазовима, а у овом случају то је било далеко теже, чак и за државнике или владаре са много већим и садржајнијим политичким и животним искуством. Свакако, раздрагана и на први поглед лакомислена Марија Стјуарт није поседовала ни једно од њих. Међутим, „вечито непредвидљива друга мојра Лахеса“ ускоро је у „Маријино лице бацила“ нови изазов. Од смртоносне ране коју је задобио на витешком турниру краљ Анри II је умро 10. јула 1559. године. Краљица Шкота сада је постала и краљица Француске. Браком Франсое II и Марије Стјуарт будућност Шкотске посматрана је у чврстој вези са Француским краљевством. Наведена претпоставка никако није била по вољи шкотском племству протестантске провенијенције. Услед све очигледнијег француског уплитања у унутрашње интересе Краљевства, протестантска Конгрегација шкотских лордова организовала је оружани устанак, што је приморало регенткињу Марију Гиз и њене француске саветнике да у мају 1559. године напусте Единбург и потраже уточиште у тврђави Данбар. Ускоро, Марија Гиз је затражила помоћ од Француске, а њена кћерка и зет су изашли у сусрет тим захтевима и убрзо послали војне снаге ради заустављања устанка и повратка државног поретка пре избијања истог. Крајем 1559. године, заједно са француским трупама, Марија Гиз је вратила контролу над Шкотском. На тренутак је изгледало да више ништа не представља „камен спотицања“ на путу остварења замисли политичких елита Француске у смислу контроле над завичајном земљом њихове краљице Марије Стјуарт. Међутим, не задуго. Краљица Елизабета I схвативши Маријино полагање права на енглески престо веома озбиљно, а које је краљица Шкотске и Француске изразила својим новим краљевским насловом и уношењем енглеског грба у свој, у јануару 1560. године послала је своју флоту у блокаду луке Лит, што је француске трупе приморало на повлачење у тврђаву и предузимање фортификацијских одбрамбених мера. Опсада Лита ускоро је била помогнута од стране 6000 припадника пешадије и 3000 коњаника које је послала краљица Елизабета. Лоша финансијска ситуација и немири изазвани сукобима католика и протестаната у самој земљи, допринело одсуству појачања из Француске. Смрћу регенткиње Марије Гиз јуна 1560. године, положај француских трупа је доспео у још теже стање. Даљи војни ангажман француских војна снага постао је неодржив и двор Франсое II и Марије Стјуарт се одлучио на мировне преговоре. Споразум је и склопљен 6. јула 1560. године у Единбургу и према његовим одредбама Француска је морала да повуче своје трупе из Шкотске, а такође Марија Стјуарт и њен супруг били су обавезани да више не приказују енглеске хералдичке симболе у свом грбу.[15] Неколико недеља после потписивања уговора, парламент Шкотске ратификовао је Единбуршки споразум и установио (признао) протестантизам као званичну државну религију. Када је споразум био представљен на француском двору, краљ Франсоа II и краљица Марија Стјуарт огорчено су одбили да потпишу уговор, што је свакако представљало и оспоравање већ донесене одлуке о његовој ратификацији од стране шкотског парламента.[16]

Невоље које су у дато време задесиле Марију Стјуарт нису биле само политичке природе. Одувек нестабилно здравствено стање Маријиног младог супруга непрестано се погоршавало. Упркос одсуству непосредних извора о свакодневним односима и међусобном понашању супружника, не постоји ниједан разлог због кога краљица Марија не би била забринута за здравље краља Франсое II. Потпуно је сигурно да њхов брак није био конзумиран у интимном смислу речи, али је непобитна чињеница да је између њих постојало искрено пријатељство и један однос који је историјска наука окарактерисала као рођачку везу брата и сестре. Здравље француског краља нагло се погоршало у новембру 1560. године, а експерти из области историје медицине ни до данашњег времена нису са потпуном сигурношћу успели да утврде карактер младићеве болести.[17] Шеснаестогодишњи Франсоа II, умро је годину дана и шест месеци после оца, тачније 5. децембра 1560. године. Пре него што је у деветнаестој години постала удовица, низ догађаја је означио крај Маријиних „француских златних година“ и потпуно неспремну је суочио са стварношћу позорнице политичких интрига и владарских обавеза. У јуну 1560. године, лорд Џејмс Хепберн, четврти ерл од Ботвела, човек који ће касније постати трећи муж Марије Стјуарт, донео је краљици тужну вест из Шкотске. Њена мајка регенткиња Марија Гиз је умрла након дуже болести. Марија је била опхрвана болом и то у тренутку док се здравствено стање њеног мужа Франсое II рапидно погоршавало. Уз губитак супруга, Марија је изгубила и статус краљице, а њена свекрва, хладнокрвна Катарина Медичи, побринула се да Гизови изгубе неприкосновени статус у краљевском дому који су до тада држали. Такође, осујетила је и све планове браће Шарла и Франсое Гиза који су намеравали да поново удају своју нећаку и то за новог француског краља Шарла IX (1550-1574) или Дон Карлоса од Шпаније. Ускоро, добила нове неповољне вести из Шкотске од свог полубрата Џејмса Стјуарта, каснијег ерла од Мареа. Њен полубрат обавестио је краљицу да је конфликт између протестаната и католика узео великог маха те да је Маријин повратак у Шкотску у циљу смиривања сукоба апсолутно неопходан. Вољом Катарине Медичи, потпуно потиснута с француског двора и изопштена из јавног живота, Марији није много преостало осим да се врати у отаџбину. Поред чињенице да се невољно одлучила на тај чин и дуго га одлагала, с тугом у срцу се опростила од Француске и 14. августа 1561. године из луке Кале је запловила према отаџбини.[18]

[1] Џорџ Маколи Тревељан, Повијест Енглеске, Култура, Загреб, 1956, стр. 351.

[2] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 24-28. Упореди и: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, <http://www.marie-stuart.co.uk/> (9. III 2013).

[3] Исто, стр. 25-26. Упореди и: Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots у: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2013).

[4] Исто, стр. 25-28. Упореди и:  Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, <http://www.marie-stuart.co.uk/> (18. III 2013).

[5] Стефан Цвајг, нав. дело, str. 27.

[6] За тадашње антрополошке критеријуме, Марија Стјуарт је већ у шеснаестој години живота, дакле у време склапања брака са француским дофеном, имала импозантну (изнад просека) телесну висину у вредности од 180,34 цм или према мерном систему који се и данас користи у англосаксонском говорном подручју пет стопа и једанаест инча, види: Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots у: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2013).

[7] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 26-28.

[8] Jenny Wormald, Mary, Queen of Scots: Politics, Passion and a Kingdom Lost, Revised edition by Tauris Parke Paperbacks an imprint of I. B. Tauris and Co Ltd, London, New York, 2001, 86-91.

[9] Исто, стр. 92-95.

[10] Година у којој је дошло до историјске смене на енглеском престолу означила је и крај покушаја рестаурације римокатоличке доктрине у Енглеској, које је ревносно спроводила ватрена католкиња Марија Тјудор. На престо је дошла бриљантна и оштроумна владарка, краљица Елизабета I Тјудор (1533-1603), чији период владавине је остао упамћен као „елизабетанска епоха“, а она сама по титули Глориана, види: Џорџ Маколи Тревељан, нав. дело, стр. 354-355.

[11] Џорџ Маколи Тревељан, нав. дело, стр. 340-346. Нико од владара Енглеске из династије Тјудор после смрти Хенрија VIII није имао деце.

[12] Џорџ Маколи Тревељан, нав. дело, стр. 340-346. Поред поменутих, додатне тешкоће у признавању легитимитета Елизабете I Тјудор потицале су из околности да је она била протестанткиња, кћерка протестанткиње, као и од чињенице да се почетак реформације у Енглеској и те како доводио у везу са склапањем брака између њених родитеља Хенрија VIII и Ане Болејн.

[13] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 28-29.

[14] „Краљица Француске, Шкотске, Енглеске и Иберије“, види: Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 29-30.

[15] Џорџ Маколи Тревељан, нав. дело, стр. 352. Представници Француске на преговорима били су Жан де Монлак, бискуп Валенса и Шарла де Рандан, док су енглеску страну представљали Вилијам Сесил и дипломата Николас Вотон. Представници Шкотске конгрегације били су надбискуп од Сент Ендруза сер Џон Белендон од Акнола и Бротона и Вилијам Мејтланд. Француски представници на преговорима у Единбургу третирани су готово као заточеници, па иако су имали сасвим друга упутства, притиснути неподношљивом и по њихов живот опасном ситуацијом, пристали су на потписивање споразума. Единбуршким споразумом окончана је француска окупација Шкотске, а Марија Стјуарт и Франсоа II престали су да приказују енглеске симболе у свом грбу. Међутим, део споразума склопљеног на штету француских политичких интереса, који се односио на признавање Елизабете I за легитимног монарха Енглеске, Марија Стјуарт није никада ратификовала нити признала. Споразум из Единбурга биће прихваћен од стране Шкотске тек 1583. године. Упореди и: Life in Elizabethan England, 9. III 2010, <http://www.elizabethan.org/compendium/82.html> (7. I 2013).

[16] Џорџ Маколи Тревељан, нав. дело, стр. 352.

[17] Џорџ Маколи Тревељан, нав. дело, стр. 352. Лекари који су лечили Франсоу II нису били сигурни у исправну дијагнозу. Још тада су предлагали неколико оболења као разлог краљевог незавидног здравственог стања, као што су: мастоидитис (упала дела слепоочне кости лобање непосредно иза ува), што је био водећи разлог смрти код деце у прошлости, затим менингитис и отитис (инфекција ува). Вероватно, упала ува проузроковала је даље здравствене компликације и довела до масивног запаљења мождане овојнице. Остало је забележено да је краљ Франсоа II доживео синкопу (губитак свести) 16. новембра 1560. године.

[18] Џорџ Маколи Тревељан, нав. дело, стр. 351-352.