Живот краљице Наталије Обреновић у Француској

Аутор: др Александра Колаковић

Док је француска штампа писала да је краљица Наталија од Србије – Наталија Обреновић (1959–1941),једна од најлепших владарки у Европи, њен живот су пратили бројни лични проблеми. Прогнана са српског двора, значајан део живота је провела у Француској, где је преминула и где је сахрањена. Oсветлити живот краљице Наталије Обреновић ван граница земље чија је краљица била, са посебним освртом на прелазак у католичанство, као и намера да се укаже на њену улогу у француско-српским односима, комплексан је задатак овог кратког огледа, који се ограничава на то да пре свега подстакне будућа истраживања ове теме.

Наталија Петровна Кешко рођена је 14. маја 1859. године у Фиренци. Отац јој је по пореклу био из Русије, а мајка из Молдавије. Без оца је остала са шест година, а мајка јој је умрла када је Наталија имала петнаест година. Након губитка родитеља  мајора Кешко и кнегиње Стурдзе, будућа српска краљица је са братом и две сестреодрасла код тетке кнегиње Муруси у Одеси. Наталијин круг обухватао је образоване и угледне људе Одесе. Једна од њених пријатељица била је кћер управника Одесе, ичесто је на дружења са собом водила своју младу, „духовиту и свестрано образовану“  васпитачицу из Париза. Поред ових почетних додира са француском културом преко књига и виших слојева друштва коме је припадала, Наталија је завршила девојачку школу у интернату за ћерке аристократа у Паризу. Овим се трајно везала за француску културу. Наталија је поред наставе музике, време проводила на породичним путовањима, која су обухватала и монденска места Европе, при чему су посете  Француској биле незаобилазне. Формалним и неформалним образовањем није само стекла одлично знање француског језика већ је усвојила и навике француског друштва, што ће покушати да пренесе у Србију, чија ће прво кнегиња, а потом краљица постати удајом за Милана Обреновића 1875. године. Такође, Наталијин живот је увек био судбински везан за Француску – у Паризу се и упознала са својим супругом, коме је родила два сина: Сергија (преминуо непосредно након рођења) и Александра (последњег владара династије Обреновић на српском престолу).

По доласку у Србију, а посебно од када је Србија постала Краљевина, краљица Наталија Обреновић је настојала да унесе дух модернизације у српско друштво. Остало је забележено да је Србију прихватила као своју нову домовину и словенску земљу. Себе је видела као српску краљицу  – „прва после Косова“, и „српску мајку“. Такође, сачувана документа говоре и о њеном мешању у политички живот земље, при чему се одлучно супротстављала аустријским утицајима. Аустроугарски посланик је за њу говорио да мисли као великосрпкиња. Слободан Јовановић је посебно истицао њену храброст и присебност током Српско-бугарског рата.

Краљица Наталија је имала и веома истакнуту улогу у друштвеном животу земље, посебно Београда. Подржавала је тада актуелне европске обрасце о улози жене у друштву. Одмах по доласку наставила је хуманитарне акције које је започела још у Русији и два пута недељно окупљала је у двору „београдске госпође и госпођице, и са њима заједно из кончаног платна чупала шарпију за завоје“. Исте године када се удала, у Београду је основано Женско друштво, а четири године касније покренут је први женски лист Домаћица – она им је била заштитница. Виша девојачка школа такође је била под њеним покровитељством. Опонашала је у манирима и моди француско друштво, организовала балове суботом. Учасопису Женски свет, који је помагала, писало се о измењеној улози жене у Француској: „Француски народпрви је између свију народа почео више пажње указиватиженскињу. Због тога је женскиње у Француској ималонајвише прилике, да се може у јавности изаћи, и тиме семоже разјаснити и то, што је женскиње у новије доба башна властито у Француској играло важну политичку идруштвену улогу“; краљица Наталија Обреновић јепомагала преношење француских културних образаца у српско друштво.

Брачна срећа краљевског пара Обреновић није дуго трајала. Од пролећа 1887. године, краљ Милан и краљица Наталија започели су процес раздвајања, а званичан развод уследио је октобра 1888. године. Краљица Наталија је након овога живела у иностранству, а најдуже се задржала у Бијарицу, малом француском граду у региону Атлантски Пиринеји, где је купила вилу Сашино (Villa de Sachino / Palais de Sachino / Château Sachino). Са сином се виђала ретко, а чак је након нагодбе краља Милана с радикалима да напусти земљу уз значајну новчану надокнаду 1889. године, по краљевој жељи била и протерана из Србије, 1891. године. Од тада Француска постаје њена нова домовина.

Прогнана краљица настоји да се школовање њеног сина настави у Француској или на француским узорима, чему се краљ Милан Обреновић, такође француских ђак, иако политички везан за Аустроугарску, није противио. На основу споразума између краља Милана и краљице Наталије, било је предвиђено да се принц Александар школује у Немачкој (1887–1888), а да више образовање настави у Француској. Када је требало да се одлучује о школовању Александра Обреновића, краљица Наталија пише: „Ја сам изабрала Немачку због својих предрасуда о антирелигијским идејама у Француској, али и из материјалних разлога: живот у Паризу је био исувише скуп за наше могућности“. Будући српски краљ ће ипак добити професоре из Париза – Алфонса Магруа и Албера Малеа.

Увређена након протеривања, Наталија се није вратила у Србију да живи чак ни када се њен син Александар Обреновић прогласио за краља 1893. године и када је престала да важи забрана њеног доласка. Александар Обреновић је у зиму 1895. године посетио своју мајку краљицу Наталију у Бијарицу, након чега је она са дужим прекидима неколико пута долазила у Србију, све док се није сукобила са сином око његове љубавне везе са својом дворском дамом Драгом Машин. Стога можемо сматрати да је од 1891. године Наталијин живот дефинитивно везан за Француску.

Иначе, теча краљице Наталије био је француски генерал гроф Де Бује, што је, по речима српске краљице,„стално одржавало и потхрањивало наше симпатије за ту земљу, Француску“. У време Француско-пруског рата 1870. године гроф Де Бује био је војни аташе у француској амбасади у Бечу. Стога су вести из Француске „природно, биле тема свих разговора“ у Баумгартену, где је проводила лето код тетке. О томе је краљица Наталија Обреновић записала: „Тада сам први пут видела шта значи гледати један народ како пати и како национална несрећа може разжалостити исто као и лична катастрофа“. У својим Успоменама, Наталија чак пише: „Себе сам увек сматрала као помало Францускињу – срцем, а после Русије, коју сам волела с некаквим фанатизмом, како то само Руси и Турци знају, сматрала сам Француску другом отаџбином током ране младости и никад у односу на њу нисам била странкиња; њена слава, њене наде, злопаћења су увек били помало и моји“. Стога и не чуди што је Наталијин избор за живот ван Краљевине Србије била управо Француска.

Убрзо по доласку у Француску, краљица Наталија се у Бијарицу и Паризу повезала са угледним личностима. Ипак, вести о брачном разлазу на српском двору и скандалима који су се догодили обележили су прве године њеног живота у Француској. Поред гласина које су се шириле у салонима високог друштва, појавила се и једна књига у којој су описани догађаји на двору Обреновића. Иза псеудонима аутора књиге Le Roi Stаnko et la Reine Xenia (Краљ Станко и Краљица Ксенија), која је публикована у Паризу 1891. године, недуго након изгнанства краљице Наталије, крио се добар зналац прилика у Србији Свет. Дим. Нешић. Краљица Наталија је исте године у Паризу објавила писма и документа о свом разводу и прогонству на француском језику под називом Mémoires de Nathalie Reine de Serbie. Publiés avec l’autorisation de sa Majesté. Документа су у преводу на српски језик објављена и у Београду, под називом Споменица Њ. В. Краљице Наталије. Изворна грађа за историју краљевскога брачног спора. Информације о Србији, које су у француској штампи биле ретке, у овом периоду већином су се односиле на бродолом краљевске породице.

Дане у Француској краљица је проводила окружена родбином, дворским дамама и новим пријатељима који су радо долазили у њен дом. Драга Машин је као дворска дама прводила време са краљицом Наталијом од 1891. до 1897. године, а захваљујући помоћи српске краљице школовала је и своју сестру у једном од тамошњих интерната. Управо у Бијарицу, приликом једне посете краља Александра, дошло је до зближавања дворске даме Драге Машин и српског владара. Поред боравка Драге Машин, до краја живота краљицу Наталију су пратиле и њене верне пријатељице сестре Орешковић – Мица (Цукић) и Ружица. Живот на обали океана у „малом замку“, који је по забелешкама савременика имао „диван положај“ и поред „једноставне градње“, омогућио је бившој краљици мир, као и контакте са угледним личностима, а одржавала је везе и са француским и руским дипломатама. Вероватно је због краја у коме се налазио, природе и белог камена овај замак привлачио пажњу и дивљење савременика, као што је и данас, када је у власништу угледне породице Латекер.

Након протеривања из Србије, краљица Наталија је везала свој живот за  Бијариц. Постоје сазнања да је њена венчана бурма положена у темеље Hotel du Palais у Бијарицу, где сећања на Наталију Обреновић и данас живе. У њену част су назване терме у Бијарицу, на зиду урбане четврти исписано је њено име, а у градском музеју Бијарица чувају се њени лични предмети и фотографије.

Викторијен Сарду, аутор позоришних комада који су радо приказивани на сценама српских позоришта, написао је комад Spiritisme (Спиритизам), у коме доминира лик једног Србина из Београда. У поменутом комаду изведеном први пут 8. фебруара 1897. године у париском Théâtre de la Renaissance, постоје елементи који би указивали на то да је бивши краљ Милан био инспирација и модел чувеног француског аутора. Србин, главна личност романа, Микаел Стуца, нека је врста поседника без одређене позиције. Потиче из отменог друштва, надарен је за музику, успешан љубавник, привремено настањен у једној вили у близини Бијарица. Све наведено указује на сличност са личностима и догађајима везаним за краљевску породицу Обреновић. Није познато шта је надахнуло Сардуа, али је могуће да су биле значајне и информације које је публиковала краљица Наталија Обреновић, која је након развода са српским владарем живела у Француској и објављивала своје мемоаре. Поред далеке српске историје и традиције, актуелни скандалознидогађаји српске краљевске породице утицали су да и Обреновићи постану инспирација француских уметника.

У Француској је краљица Наталија, поред удаје, донела и једну од најважнијих животних одлука. Религија је одувек имала веома битну улогу у њеном животу, а несреће које је доживела учврстиле су њену религиозност. Места повремених боравака било ради одмора или упринуди када је већ отишла из Србије, Наталија је бирала и на основу црквених садржаја. Тако једном приликомпише краљу Милану да је Ница једино место на југу, осимРусије, а за коју Милан неће ни да чује, које има цркву ида иако је финансијски скупо, једино ту има услове заборавак. Руска црква у Бијарицу, а потом и катедрала,биле су места која је походила. Крајем марта 1902. године прешла је у католичку веру у скромној болничкој цркви у малом месту Берк сир Мер. Тада су у католичанство са њом прешле и одане јој пријатељице Орешковић. Краљица Наталија није само променила веру већ се и замонашила.

Нису још довољно истражене све околности под којима је српска краљица прешла у католичанство. Чини се да је главни узрок лежао у породичним проблемима, мада су велики утицај имали и нови пријатељи које је упознала у Француској, а који су били угледни ирелигиозни католици. Сматра се да су на Наталијину одлуку утицај имале породица шпанског маркиза Де Кастиља и снажна католичка пропаганда, поред њене неоспорне жеље да након женидбе свог сина симболично прекине духовну везу са православљем, Русијом (од које није добила подршку) и са Србијом. Изгнана краљицаНаталија је све више губила утицај па није могла да добијени подршку неке стране силе, а пре свега Русије од које јеподршку и очекивала, и била је веома разочарана.Историчарка Сузана Јовановић, истражујући односе и везекраљице Наталије са Русијом, пише да је вест о преласку укатоличанство бивше српске краљице Наталије самократко и узгред поменута у руској дипломатској преписци. Руски дипломата у Риму Губастов известио је да јекраљица у пратњи Орешковића, Кастиља и рођакаВладимира Гике била на петнаестоминутном разговорукод папе у Риму 11. маја 1902. године; писао је и да јењена сестра Маријета Гика, која је такође прешла укатоличанство, као узрок преласка своје сестре навелапородичне потресе и немогућност да утеху пронађе управослављу. Међутим, додао је и коментар да је упитању прекомерна женска сујета. Касније, њена одлука се учврстила. Није присуствовала ни опелу које је одржано у Паризу после убиства њеног сина. Њен дом је постао мали павиљон у манастиру Богородице Марије у Паризу. Некадашња српска краљица живела је у простору који је имао салон и трпезарију, заједно са Мицом Орешковић (до 1907. године), а потом и са Ружом Орешковић (до 1941. године).

Краљ Александар Обреновић је тешко поднео вести о преласку мајке у католичанство и настојао је да сазна што више информација о овом чину и разлозима. Ангажовао је француског новинара Малказунија, блиског католичким круговима, да прикупи што више података. Реч је о слависти, историчару и новинару Ивану Малказунију,аутору књиге Le Panslavisme et la question d’Orient (Панславизам и Источно питање), који је користио ипсеудоним Иван Коријак. Малказуни је имао одличне контакте у француском друштву, а посебно у католичким круговима, и уз одређену финансијску надокнаду био је спреман да изврши услуге српском посланству. Савременици су писали: „Краљица Наталија је овим својим отпадањем од вере, баш је зацрнила! Он [Александар] ћути, ником ништа не казује, али му је тугаоко срца! Сиромах човек! Макар и Краљ да је!“ Није сачуван Малказунијев извештај, али би се из докумената могло разумети да је било речи о сплету разлога, од којих је неслагање са избором сина превагнуло.

Некадашња српска краљица је утеху након убиства сина пронашла у вери и хуманитарном раду, а живела је скромно и повучено у поменутом манастиру Сионске Богородице у Француској. Ипак, њено понашање и интересовање у време Анексионе кризе, балканских ратова (1912–1913) и посебно Великог рата (1914–1918) показују колико је и током живота у Француској била везана за српски народ. У време Великог рата учествовала је у добротворним акцијама за помоћ српском народу, а забележено је и да је посредовала у успостављању дипломатских контаката. Дискретно је посредовала и преко Ватикана у ослобађању и помиловању Срба ухапшених 1915. и 1916. у такозваном Бањалучком велеиздајничком процесу. Писана сведочанства указују на то да је помагала српске ђаке и студенте који су се након слома Србије нашли на школовању у Француској. Тада се сусретала и са Јованом Жујовићем, са чијом супругом Станом је била пријатељица. Јован Жујовић је у свом Дневнику и писмима писао о емпатији краљице Наталије према српском народу, њеним настојањима да својим контактима и везама помогне, као и да се молила за Србе и Србију у чувеној базилици Сакр Кер у нади да ће се одупрети непријатељу.

Информације о последњим годинама њеног живота у Паризу су оскудне и контрадикторне. Извесно је како су њене последње две деценије живота протекле скромно, у разговору са калуђерицама и шетњама Луксембуршким парком. Савременици су писали да је приликом шетњи делила поклоне деци, обилазила знаменитости Париза. Новине су писале и да некадашња српска краљица живи у беди, да проси по улицама Париза. Ипак, чини се да су ово биле само гласине, а да је сама Наталија одабрала да крај живота проведе поклањајући оно што је поседовала.  Преминула је 5. маја 1941. године у Паризу. Сахрањена је у присуству најближе родбине, часних сестара и неколико пријатеља на старом гробљу Ларди код Париза. Њен гроб био је готово заборављен, као и њен живот. У Србији је вео заборава прекрио и значајан податак да је сав иметак оставила Универзитету у Београду. Тек се последњих неколико година оживљава сећање на прву српску нововековну краљицу, а удружења Срба из Француске почела су да посећују њен гроб у Лардију. Данас, 160 година од рођења краљице Наталије, српски народ би могао да јој се одужи рестаурацијом њеног гроба и упознавањем са овом снажном женом, која је и поред трагедије, која је обележила њен живот, помагала Србију и српски народ.