Значај духовног капитала Византије за савременог човека

Значај духовног капитала Византије за савременог човека

Аутор: Милован Балабан, историчар

Духовни капитал и културно зрачење Византије је снажније него што се обично осећа и примећује. Оно је кроз менталитетски склоп присутно у свим државама византијске духовне сфере, односно код оних народа који су били у византијском цивилизацијском кругу. Међу њима је и српски народ. Хтели не хтели ми не можемо да направимо отклон од византијске културне и духовне баштине, а и не треба то да чинимо. Но, оно што би требали да чинимо је управо удубљивања у византијску историју, у оно са чим се она сретала на свом историјском путу, јер искуство Ромеја може бити немерљиво, чак и у овим турбулентним глобалистичким временима. Искуство Византије може бити драгоцено и читавом свету, па тако и онима који данас креирају глобални поредак јер и сама Византија је била империја са идеологијом распростирања по читавом цивилизованом, али оном мање развијеном свету. Но да би дошли до одговора на које начине треба гледати Византију и како примењивати искуство ромејске империје морамо се вратити на саму егзистенцијалну суштину Византије.

Византија је била држава строго централизована, бирократска и баш услед тога јака, стабилна и просперитетна. Када су у држави почели да јачају крупни велепоседници она је ушла у процес слабљења који се завршио падом Цариграда. Кроз читаву историју приметна је борба империје са магнатима и моћним појединцима. Но, та борба је била мање више успешна све до Василија II Македонца, који је конфисковао многа имања великих предузетника и оставио јак стабилизациони фонд у царству. После Василија тај фонд је просто проћердан, а самовоља крупних земљопоседника била је све снажнија што је непоправљиво слабило државу. Овај процес се завршио неславном предајом ресурса империје у руке странцима што је овима препустило контролу над државом, а Византију увело у дуготрајан процес пропадања.

Исто тако Византија је наследила, односно она представља континуитет римског империјалног универзализма. Када је империја примила Хришћанство постојећи универзализам је добио православну духовну основу, што је одредило идентитет Ромеја у држави и пре свега одредило суштину и правац империје. Наиме, Ромеј је био свако ко је био православан и ко је делио мишљење о изабраној и непоновљивој империји као јединој легитимној у свету. Смисао Ромеја је био да ширењем православља проширују саборни дух, да сабирају народе духовно их христијанизујућу, те да исти буду или део царства или део византијског цивилизацијског и духовног круга на челу са Цариградом као највишим у хијерархији.

Ово подсећање је потребно када покушавамо да објаснимо евентуални утицај Византије на савременог човека и савремени свет. Данашњи глобални поредак, иако суштински има континуитет, оголио је много тога и све више се приказује у свом правом лицу. Филозофија успеха, који се базира на материјалном успеху, проглашавањем похлепе за суштинску и позитивну природу човека овај свет као да је ушао у модерно варварско доба. Скромност је презрена, гордост истакнута за врлину, а поседовање (среброљубље) стављено на пиједестал вредности. Речју дејаметрално у односу на Византију чија је идеолигија (иако је било одступања која су на крају и преовладала и довела до пада империје) била хришћанска, односно подређена крајњем духовном преображају друштва и појединца. Византија, за разлику од модерног империјалног запада, била је конципирана као прелазна фаза заједнице између световног и духовног, између неба и земље.

Са друге стране на Западу (упркос друштвеним променама и превирањима које је пролазио у дугом историјском периоду) углавном већ вековима владају исте елите (само обогаћене новим члановима), које променама система и друштвених уређења преживљавају (најчешће и саме бивајући генератори и инспиратори промена) знајући формулу константности и одрживости постојећег капитала, а самим тим и перманетности на власти. Ове елите имају исти концепт креирања локалних и глобалних светских токова. Креација Запада, најпре западних елита, базира се на историјској хоризонтали (овладавању ресурсима и идеологијом која не види узвишенији свет те тако не тежи никаквом преображају). Богатство Запада се и формирало на основу похлепе и среброљубља, као и жеље за владањем која је есенција схватања света од стране елита Запада – финасијских, војних, политичких, академских. Ово се најбоље види кроз историју махом насилног овладавања светом које је и почело Крсташким ратовима и освајањем Цариграда 1204. године.

Ово је утицало, као уосталом и период колонизације, на нагли развитак запада, али и схватање света западних народа, где је временом идеал постала држава материјалног благостања. Она није увек била остварена али је остала и данас предмет свих стремљења водећих западних народа. За остварење ових циљева средства нису бирана. Но, упркос концентрисању богатства на Западу данас је присутно снажно раслојавање становника германо-романског, али и читавог света све више зависног од евро-америчке цивилизације. Процес снажнијег раслојавања је почео падом за светски поредак алтернативне Совјетске империје. Ако наведемо да 1% људи данас у свету контролише богатство и ресурсе равне онима које има 99% осталих, можемо видети сразмере неправедности глобалног поретка.

Читав свет је конципиран тако да је омогућено бујање људских грехова и мана. Док са једне стране елите бивају све среброљубивије, умишљајући услед богатства и контроле планете да су изабрани и посебни, дотле већина обичног света, одвојена од духовне матрице, постаје завидна и спремна на противљење из којих произилазе бунтови (бунтовима су нарочито склоне сиромашније земље у којима су разне врсте криза, поготово материјална, израженије). Отуда је велика већина обичног света склона манипулацији што глобални центри моћи користе конфронтирајући разна друштва и државе, што им опет омогућује њихову контролу и владање над истима. Глобални свет, глобална империја, за разлику од Византије у њеном позитивном смислу, може да се окарактерише као пут (за разлику од Византије која је на путу између неба и земље) између земље и пропасти.

Модеран свет је, тешко да ћемо погрешити ако кажемо потпуно скренуо са пута, са пута духовног преображаја који је био елементарни мотив егзистенције Византије док је блистала у пуном сјају и док није и сама кренула у правцу световног поимања империје лишеног духовне перспективе. Модерни свет је у сличном положају и духовном стању у каквом је била оронула римска империја пред свој пад. Савршена организација римске империје се временом урушавла услед моралног урушавања самих Римљана, али и недостатка смисла и безнадежности која је пре свега овладала империјалном елитом. Из тог стања, урушености свих дотадашњих вредности, свет је тек појавом хришћанства поново видео могућност спасења и ухватио се нове религије као последње сламке спаса. Оно је дало нови подстрек за постојање посрнулом и онемоћалом римском свету и из таквог стања пропадања, али и вапаја за смислом, настала је оправослављена империја Ромеје.

Као да је данашњи свет у сличној ситуацији (или незадрживо иде ка том стању) те отуда Византија може да стоји као алтернатива модерном свету. Византија чува искуство које може бити драгоцено модерном свету иако се овај за сада не осврће на наслеђе Ромеја. Штавише, није ни упознат на правилан начин са вредностима и смислом ове православне империје.

Искуство Византије световно, али поготово духовно, може да, фигуративно говорећи, отвори очи Западу као што је некада отворило очи духовно ослепелом римском свету и извело (макар један његов део) из лавиринта моралне странпутице и свеопштег, духовног и световног пропадања. Како се чини за тако нешто у овом тренутку не постоје услови јер данашњи глобални свет не показује жељу за нечим вишим, испуњеним смислом. Пре свега мислимо на елите модерног света које на неки начин и заклањају тај видик обичном народу жељном (услед измучености материјалног и духовног сиромаштва) осећаја испуњености и надасве духовне пуноће. Но, још увек народ у највећем делу света не зна где да је тражи.

У том смислу Византија у будућности може бити откриће као сакривено благо које откривено може потпуно да промени световну и духовну визуру човечанства. Да ли ће до тога икада доћи тешко је рећи. Чак и ако су шансе мале остаје истина православне Византије (оне која је стремила духовној пуноћи, а не оне која је услед одступања од тог пута пропала) која може бити покретач обновљеном човечанству чија су стремљења у модерно време готово потпуно посветовњачена и лишена духовног смисла.

Став Ромеја, који нису Грци (него управо преображени и христијанизовани становници Источног Римског царства чију основу су чинили Грци и хеленистички исток), је осећање и доживљај да овај свет није крајњи. Овај свет је динамичан и стреми ка преображају. Усмерен је ка крајњем, оном есхатолошком, када ће човек и сва природа бити одуховљени и отуд, као да кажу Ромеји, наше царство има мисију да води свет у том правцу. Ка крајњој реализацији човека и овог палог света. Отуд је империјална политика Византије (уз територијално ширење и логику коју имају све империје) била неодвојиво повезана са мисионарством. Духовни преображај околних народа, у крајњем циљу целог света, и придобијање различитих заједница за православље и духовни пут и логику Ромеја били су учитани у византијски смисао деловања и поимања света.

Империјална логика Ромеја (колико год у неким сегментима видимо сличности са свим историјским империјама) је у главним цртама неретко била потпуно различита од логике савременог глобалног креирања света. Ако и савремени глобални империјализам тежи да културолошки и духовно преобрази и измени свест људи оно што је карактеристично за Ромеје је да су они то чинили у име православља, односно ортодоксног и аутентичног хришћанства. Из овог произилази главна разлика схватања империје. Код Ромеја, у православном поимању света, културна а поготово духовна основа је приоритет. Из таквог јединства произилази и јединство – економско, трговачко, народно и државно. Јасно је прецизирано да је духовно прво и најбитније а световно периферно (не небитно) које се даје као прилог оном првом. У модерном глобалном поретку је обрнуто. Световно је модерним елитама прво и најбитније, из чега духовно не произилази. Или добија једну димензију где се митологизује земаљско и диже на ниво апсолутног и јединог вредног циља ком треба да тежи човечанство.

Можемо на крају рећи да је Византија увек савремена и актуелна, без обзира што је на западу као идеолошки противник вековима кроз историографију и генерално науку сатанизована. Сатанизација савремених православних народа има исте корене као и сатанизација Ромеја у средњем веку. Но, упркос томе ако би православни народи у већој мери баштинили позитивна искуства Византије могли би постати глас ове цивилизације и глас њених вредности у савременом човечанству. А вредности и дубоки духовни смисао ромејске империје, у тренутку када глобална империја дотакне дно, могли би постати основ преображаја света који би се рађао (као некада и свет Рима) из посрнућа изазваног хаосом неуспелог глобалног обликовања планете. Мале су шансе да се глобални свет икада окрене Византији али она стоји као увек могућа алтернатива савременим безбожним концепцијама уређења васељене.