Аутор: др Дуња Демировић
Туризам је грана привреде која има значајну социјалну и економску функцију одређеног простора и као такав доприноси истицању и бољем вредновању аграрне средине у којој је храна важан ресурс (Henderson, 2004; Quan, Wang, 2004). Узимајући у обзир основне карактеристике гастрономског туризма као све масовнијег облика кретања туриста, фокус интересовања поред разноврсних понуда од стране великих метропола су села и сеоска домаћинства одакле храна потиче. Нови трендови полако преусмеравају пажњу са масовног туризма на алтернативне облике и тако храна и пиће који су саставни део свих облика туризма, постају примарни мотив за долазак на одређену дестинацију (Kalenjuk et al., 2014). Преко гастрономије очуване у селима туристи упознају културу и обичаје посећеног краја, али и карактеристичне укусе и мирисе који носе са собом аутентичан доживљај. Бројне туристичке организације су препознале потенцијале гастрономије у којима послују и уврстиле су их у своју понуду руралних подручја, развијајући селективни облик туризма, у свету познат као туризам хране (Boniface, 2003) или гастрономски (Hjalanger, Richards, 2002), кулинарски (Wolf, 2006), дегустациони (Boniface, 2003) и гурмански туризам.
Кретања гастрономских туриста се реализује посећивањем и дегустацијама код примарних или секундарних произвођача хране и пића, присуством фестивалима хране и пића и конзумацијом аутентичних специјалитета у различитим угоститељским објектима, а све популарнији облик гастрономског туризма је активност туриста у припреми јела кроз различите школе аутентичног регионалног кувања. Агротуризам је подскуп сеоског туризма, али и гастрономског туризма, а гастрономски туризам се разликује од агротуризма јер представља подскуп културног туризма (кухиња је део културе). Али, свакако да су гастрономски туризам и агротуризам нераскидиво повезани. Слично томе, поједини аутори вински и пивски туризам сматрају подскуповима гастрономског туризма јер ова врста туризма укључује и конзумирање пића и напитака (Wolf, 2006).
Популарност туризма ради хране и вина је у свету позната неколико деценија (Santich, 2004), али у Војводини тек од скоро, са још увек недовољном свешћу код запослених у туризму о његовим предностима за развој региона (Kalenjuk et al., 2013a; Kalenjuk et al., 2013b). У досадашњим развојним политикама и концептима који су се односили на развој туризма, гастрономији, тј. храни домаћег становништва и туриста, није давана одговарајућа развојна улога, насупрот њеној основној улози.
Припрема и потрошња хране у туризму је специфична јер она представља физичке и материјалне производе, који имају дефинисан облик, боју, структуру, укус и мирис, које се могу складиштити и чувати, за разлику од услуга које немају физичке атрибуте, неухватљиве су и неопипљиве и које туриста не може да понесе са собом што је чини вишефункционалном атракцијом. Дакле, храна представља опипљиву материјалну компоненту туристичког производа. Кван и Ванг дају четири препоруке у циљу развоја хране као атракције руралне средине (Quan, Wang, 2004):
Локална кухиња Војводине развијала се углавномподутицајем Немачке, Аустрије, Словачке и Мађарске. Током низа година, војвођански народи су међусобнопреносили своје обичаје и прехрамбене навике и такостворили јединствену војвођанску кухињу. Долазак Немацанајвише је утицао на храну и припрему хране. Они су донели јела, обичаје, припрему зимске хране, вино, воће и узгој вина, тако да је српско становништво прихватило пуноњихових јела и начин припремања хране. Такође, постојибогато кулинарско знање и интеракција с мађарском, црногорском, русинском или словачком кухињом, а многајела се праве уз помоћ хрватске или неке друге кухиње изокружења. Међутим, присутан је и утицај оријенталнекухиње који доминира у Београду, тј. у другим деловимаСрбије. Различити утицаји чине војвођанску кухињуспецифичном и тако привлачном за туристе, штавише, прехрамбене навике најмање су се промениле у свимоблицима који одражавају промене у културном животусела.
У Војводини, која представља значајан туристички простор у Србији, живи око тридесет нација, што је захваљујући динамичним историјским дешавањима утицало на постојање различитих облика специфичности (традиције живљења, обичаја, вероисповести, начина привређивања и слично), које су у комбинацији са плодном равницом утицале на формирање богате и разнолике гастрономије. Најзаступљенија војвођанска јела која се нуде у ресторанима и на сеоским имањима су: варива од паприке (перкелт, гулаш и паприкаш); ђувеч, пилаф, подварак (кувани киселикупус са свињским месом) и мусака (ова јела показујуутицај јужне Србије); затим остала јела попут ринфлајша, месо са роштиља (попут ћевапа, пљескавица, уштипака), ћуретина са „млинцима“ (домаћа тестенина), печенателетина, сач, Карађорђева шницла и познати десертипопут: куглофа, добош торте, линзер торте, кнедли са шљивама, штрудле и шненокли.
Лонг је дефинисао гастрономски туризам као активност истраживања и откривања културе и историје преко хране (Long, 2004), што се у Војводини може постићи посећивањем музеја, салаша, етно-кућа и домаћинства у селима која својом сачуваном аутентичношћу могу заинтересовати стране посетиоце. Међу музејима који могу бити занимљиви гастрономским туристима у селима се налази: Музеј хлеба и Музеј пива. Српски музеј хлеба у Пећинцима обавља делатност сакупљања, заштите, чувања и презентације предмета који су се некада користили у Србији у процесу производње хлеба. Основна концепција поставке има за циљ да покаже пут зрна пшенице од земље до хлеба. Музеј пива у Челареву има задатак да исприча свој историјат, од 116 година од оснивања саме пиваре, када је отворила мали посетилачки центар. Музеј је посвећен управо самом оснивачу пиваре познатом велепоседнику Лазару Дунђерском. Овакав јединствени мини-центар који је спој традиционалног и модерног, посетиоце уводи у причу које је прво пиво настало из ове фабрике, како су се и на који начин допремали састојци који су потребни за прављење пива, а затим и како се складиштило и чувало пиво. Историја пиваре може се видети кроз старе слике и писма оснивача, као и како су се и на који начин увесељавали радници приликом прослава. Веома ретке старине, које чак нису успели да прикупе ни оближњи музеји, тражене су на локацијама око Челарева, тако да се у музеју може видети и угоститељски инвентар који се користио пре 100 година.
У Војводини се налази 11 специјалних резервата природе. Од њих се истиче Специјални резерват природе Засавица, који се налази у близини Сремске Митровице, познат по узгајању посебне расе свиња мангулица, чије месо има квалитетан нутритивни састав, као и месо магараца, од чијег млека се производи можда и најскупљи сир на свету (1 кг = 1 000 евра). Економске могућности се отварају кроз узгајање мангулица, односно производњу традиционално произведених ферментисаних кобасица (Zekić et al., 2012) идругих производа од меса, као и кроз производњу сира од млека магараца узгајаних у овом резервату, што резерват чини значајном дестинацијом у развоју гастрономског туризма.
Аутентичне природне области за развој гастрономског туризма представљају и вински рејони и виногорја, по којима је Војводина позната. Бројне реке и језера која се налазе на територији Војводине утицали су на формирање навика у потрошњи јела од риба. Специјалитети се припремају од различитих врста риба које настањују ове воде: шарана, смуђа, сома, кечиге, штуке, деверике, бабушке, мрене, толстолобика, терпана и др. На речном току Дунава од Бездана до Бешке налази више од тридесет чарди, које својим посетиоцима дају могућност уживања у војвођанским рибљим специјалитетима. Ловишта са својим ресторатерским објектима и аутентичном ловачком понудом могу бити искоришћени у развоју туризма Војводине. Захваљујући очуваној природи, у Војводини се налази око 115 ловишта у чијем саставу су угоститељски објекти који поред смештаја нуде могућност уживања у ловачким специјалитетима од ситне и крупне дивљачи, припремљена на традиционалан начин.
Правна заштита ознака географског порекла представљаразвојну шансу привредез емље, имајући у виду да јеВојводина пољопривредни регион (Kalenjuk, et al., 2014). У Заводу за интелектуалну својину Р. Србије, ознакугеографског порекла на територији Војводине поседује 13 производа: сремски кулен, сремска домаћа кобасица, сремска салама, банатски ризлинг, апатинско јелен пиво, вршачко шампион пиво, футошки свежи и кисели купус, друшкогорски липов мед, карловачки ризлинг, бисерноострво, мускаткрокан, петровска клобаса, берметФрушкогорског виногорја и сомборски сир. Број оваквихпроизвода би могао бити већи, као и могућности њиховекуповине. Међу производима нема оних који су заштићенина нивоу ЕУ, а као такви би имали много већу продајнувредност и препознатљивост у свету.
Број гастрономских манифестација у свету стално растезаједно са растоми нтересовања за гастрономски туризам, као занимљивог облика рекреације и туристичке атракције. Укупан број манифестација које су посвећене искључивохрани или пићу и манифестација у којима су храна и пићеједан од сегмената догађаја у 2017. години износи 224, у селима се одржава 135. Највећи број манифестација је заснован првенствено на храни (51%), док је 41% манифестација у којима су храна или пиће саставни деоорганизације која има различит тематски карактер, најчешћесу то етно-фестивали.
На основу свега горе наведеног, може се закључити да:
–Војводина поседује атрактивне културно-историјске и природне дестинације које могу привућитуристе у своја села;
–понуда хране у Војводини је аутентична, ализахтева допуну са акцентом на домаћа јела из сеоскихдомаћинстава;
–заштићени производи имају својепецифичности које их разликују од њима сличних производакоје треба употребити у туризму;
–туристичке манифестаце јесу најбољи начинпривлачења туриста у села и промоције различитихпољопривредних, прехрамбених и гастрономскихпроизвода;
–како Војводина представља туристички кластерСрбије и важан привредни регион, већа афирмацијааутентичне, препознатљиве, регионалне хране и пића у туризму допринеће повећању привредних потенцијалаунутар руралних подручја, чиме ће се допринети развојулокалне заједнице.
Коришћена литература:
Остави коментар