Аутор: Ђорђо Сладоје
Културна сaрадња, прожимање и повезивање у цјеловит и дјелотворан систем тежак је, дуг и противрјечан процес и у стабилним и уређеним земљама са дугом традицијом. Тај процес је додатно отежан и искомпликован у малим државама, чији је идентитет перманентно угрожен, а посебно оним које су настале бруталном разградњом Југославије. Та држава је, без обзира на бројне мане и недостатке који јој се накнадно приписују, имала озбиљну и одговорну културну политику која је водила рачуна о историјским, националним и културним особеностима појединих народа (тако, рецимо, никада није постојала југословенска књижевност, већ југословенске књижевности) и успијевала да разуђени културни простор држи у динамичној и уравнотеженој цјелини, додуше у заштитној идеолошкој опни. Неко је у шали рекао да су, у читавој историји, за културу највише давали Немањићи и комунисти, а Живојин Павловић је озбиљно тврдио да је социјализам Периклово доба културе. Ако занемаримо оваква претјеривања и разблажимо југоносталгију многих који су у то вријеме били млади и успјешни, остаје чињеница да је култура у Југославији третирана као важан друштвени сегмент. Данас је, примјера ради, готово незамислив приказ пјесничке књиге у ударном телевизијском Дневнику. И поред изразитог идеолошког и политичког утицаја на умјетничко и културно стваралаштво, неспорна је чињеница да су многи ствараоци, снагом талента, надилазили те унапријед задате или подразумијеване мјере и оквире, и у том периоду створили изузетно вриједна дјела.
Распадом Југославије, промјеном граница, промјеном економског и политичког система и повратком у првобитни капитализам, новоформиране државе, и након завршетка грађанског рата, настављају борбу за југословенско насљеђе, односно за остатке оних вриједности за које су увјерени како баш њима, по вишој историјској правди, припадају. Као на бувљаку историје, у току је права јагма око културних и умјетничких вриједности, најчешће српских, које су до јуче сматране заједничким, а које би сада требало посвојити, обрадити и њима закрпити идентитетске рупе.
Већ је речено да је грађански рат у Југославији, поред осталог, вођен и за успостављање пуног идентитета сваког од појединачних народа којима је било тијесно у заједничкој држави. У својеврсној борби за прошлост и сопствену истину о прошлости, нарочито најновијој, треба по сваку цијену продубити и увећати оне „мале разлике“ које су ионако овдје донијеле много несреће. Та грозничава производња разлика, чак и антрополошких, између у суштини врло сличних народа, треба да потврди тезу о немогућности било каквог заједништва и да заједничку државу, која је трајала скоро седам деценија, прикаже као изнуђен и трагичан историјски случај. На основу те постистине најлакше је другога и другачијег представити као непријатеља, а сопствене поданике држати у перманентном страху.
У новоствореним државама Срби су остали у изразитој мањини, али и као такви доживљавају се као реметилачки фактор и ноћна мора у тисућљетним снима. Њихов статус је, истини за вољу, законски регулисан, а људска, мањинска и културна права формално загарантована. У стварности је то сасвим другачије, понекад и буквално неподношљиво.
Југословенска држава је у два наврата сурово растурена у крвавим братоубилачким ратовима, па је обнова те трагичне творевине у било каквом облику данас незамислива колико и бесмислена, али није искључена ако то буде у интересу великих сила које су је заправо и стварале и разграђивале. Али би нормализација односа међу завађеним постјугословенским државама, прије свих Србије и Хрватске, умногоме олакшао живот њихових грађана, а посебно мањинских заједница, поред осталих и српске, разбацане и уситњене и доведене до границе опстанка.
Свођење крвавих историјских рачуна на Балкану предуго траје. Ни четврт вијека након завршетка посљедњег рата, није извјесно да се процес помирења неће извргнути у нови сукоб, као што је бивало и бива међу народима који најчешће не знају друго осим да насиље чине или да га трпе, како каже Иво Андрић. У међувремену, Србима расијаним по Балкану, остаје да се повезују и сарађују у борби за голу егзистенцију и минимум културне самобитности.
Кључна улога у сарадњи и повезивању у јединствен културни простор ипак припада Србији, иако се на ту улогу, као и увијек, гледа као на великосрпски хегемонизам и мијешање у унутрашње ствари других земаља. Као и свака суверена држава, Србија има право (и дужност) да се брине о Србима који су вољом историје остали изван њених граница, барем онолико колико се, с много добрих разлога, брине о правима националних мањина које овдје живе. А та су права, као што је познато, изнад европских стандарда, што представља вриједност по себи.
Основа заједничког културног простора требало би да, прије свега, буду јединствени уџбеници књижевности и језика, хуманистичких наука и историје, посебно културне, како би се нови нараштаји на вријеме упознали и усвојили кључне духовне вриједности народа коме припадају, али и других народа са којима долазимо у културне дотицаје.
Важан сегмент представља свакако и културна сарадња на свим нивоима и у свим областима, што се дјелимично већ остварује – кроз филмске и позоришне копродукције, књижевне програме, издавачке пројекте, библиотечке везе, музичке фестивале, ликовне колоније и слично.
Има и лијепих примјера културне сарадње са сусједним државама (филм, позориште, музика, нарочито она популарна), што је свакако корисно и љековито, кад знамо шта су све једни другима учинили.
Од овдашњих институција треба, још једном, истаћи улогу Матице српске која, у складу са својим начелима, брине о културном животу Срба, без обзира на то гдје су се, након сеоба, станили. У Бањалуци постоји Друштво чланова Матице српске, у Подгорици такође, а недавно је основан и Одбор за Косово и Метохију. У Енциклопедији и Српском биографском речнику које Матица објављује заступљени су српски ствараоци, без обзира на мјесто боравка. Матица је штампала и ијекавску верзију свог Речника…
На многе начине, често недовољно видљиве, ова значајна институција ради на културном повезивању Срба у „региону“. Матица је, поред осталог, учествовала у изради Декларације о заједничком културном простору, у конципирању Културне стратегије Србије, у нацрту Закона о службеној употреби језика и писма и других за културу Србије изузетно важних докумената, који недопустиво дуго чекају на усвајање. „Дух самопорицања“, оснажен споља и изнутра, и даље је жив и присутан у свијести и пракси знатног дијела наше културне и политичке елите.
Знало је у историји бити да се културна жаришта из великих центара селе на периферију. Један такав примјер је Мостар на почетку прошлог вијека, а данас су то, свакако Андрићград и Мећавник. Захваљујући интернационалном угледу и слави, инвентивности и стваралачкој енергији чувеног редитеља Емира Кустурице, ова су мјеста постала свијетле тачке сусретања најбољих стваралаца – наших и свјетских. А култура и јесте то – размјена врхунских вриједности, или дарова, како каже професор Славко Гордић. Потребно је истаћи да овај јединствени подухват подржавају заједнички Србија и Република Српска.
И на крају оно најважније – положај културе и културно-историјског насљеђа на Косову и Метохији. Познато је, али није згорег поновити да су најмоћније државе свијета, предвођене Америком, окупирале Косово и Метохију и силом га одвојиле од Србије, кршећи све норме међународног права и конвенције УН. Сад тамо праве другу албанску државу на темељној српској земљи, а у ствари на голој ледини, јер историја не познаје ниједан облик албанске државности на Косову и Метохији, а археологија још није пронашла неки значајан албански споменик, осим порушених и спаљених српских цркава и манастира. Али, тој квазидржави треба по сваку цијену накнадно прибавити атрибуте државности. Отуда упорно настојање да се Косово укључи у значајне међународне организације, прије свих у УНЕСКО, чиме би српско културно-историјско насљеђе, заправо оно што је од њега остало, било дато на „чување“ онима који су га дивљачки уништавали. Тако би непорециво српско културно и историјско благо, које је дијелом под заштитом УНЕСКА, било декретом проглашено за културне споменике тзв. Косова. Тај процес поништавања и брисања српских вишевјековних трагова увелико траје, уз прећутну сагласност међународне заједнице. Руше се православна гробља и друге светиње, бришу и преиначују српски топоними и ћирилични натписи, на темељима старих православних цркава граде се катедрале и већ држе мисе… У току је десакрализација овог освештаног, жртвеног простора, што се види и по изостављању Метохије из назива ове квазидржаве која се приказује као жртва „великосрпске агресије“.
Примјера овакве бруталне и перфидне пљачке културно-историјског насљеђа има напретек и овдје и у Хрватској, а нажалост и у Црној Гори.
И ово није нека велика новина – та пракса има дугу традицију и у континуитету траје све тамо од крсташке похаре Цариграда.
Очување културног насљеђа на Косову и Метохији од животне је важности за Србију и Србе – све и свуда. Јер, то је језгро нашег идентитета и она дубинска тачка повезивања – са собом и сопственим духовним бићем.
Остави коментар