Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар
Пре пар векова жена је у друштву била готово невидљива. У патријархалној средини, као што је била наша, оне нису имале право гласа, право на образовање и право на рад. Остало им је једино да играју улогу домаћице и мајке. Како то обично бива у животу, за свако правило постоји изузетак. Управо ти изузеци су отворили пут борби жена за читав корпус људских права и улазак у све сфере друштвеног живота. Напредак се пре свега огледа у преласку жена из уског, породичног круга у сферу јавног.
Добро су позната имена попут Марије Трандафил, Савке Суботић, Милице Томић, Милеве Марић Ајнштајн. Поред њих, постојало је још много значајних жена које је изнедрио Нови Сад, али је, нажалост, интересовање за њих остало негде на маргинама српске историографије. У овом раду биће речи управо о таквим женским хероинама.
ЈЕЛЕНА КОН
Јелена Кон је једна од великих новосадских добротворки између два светска рата. Рођена је Аустријанка, а у Нови Сад се доселила након удаје за трговца Јулија Кона, активног члана новосадске Јеврејске општине. Њена животна идеја водиља је била да је човек дужан да чини добро када год може, не обазирући се на нечију веру и нацију. Јелена је 1925. године основала хуманитарни фонд „Кора хлеба и Дечије обданиште”, чији је задатак била брига о деци без родитеља и деци самохраних мајки. Да би обезбедила сигурно финансирање ових удружења, поред личног свакодневног ангажовања, Јелена је организовала и хуманитарне концерте. Тако је у Нови Сад довела Бронислава Хубермана 1928, Артура Рубинштајна 1929, Паула Хиндемита 1929, па чак и Жозефину Бекер.
Оно што је овај фонд издвајало од других хуманитарних организација јесте његова отвореност за сву децу и мајке, без обзира на верску и етничку припадност. Захваљујући донацијама, „Кора хлеба” је 1933. добила своју зграду, која се налазила у данашњој улици Соње Маринковић у којој се сада налази градско обданиште. Фасаду зграде краси скулптура „Мајка и дете”, коју је по Јелениној замисли израдио чувени израелски вајар Михајло Кара. Убијена је јануара 1942. године у Новосадској рацији, заједно са својим мужем, зато што је била Јеврејка.
ЈУДИТА ХОРОВИЦ
Јудита Хоровиц је била жена која је направила преседан у пословном свету XIX века, града Новог Сада. Подаци о Јудитином животу су веома штури. Чак нема ниједне фотографије лика ове жене. Зна се да је рођена 1787. у Новом Саду, у угледној јеврејској трговачкој породици Хоровиц. Јудита се школовала у време када је то женама било забрањено и била је упућена у трговачке послове своје породице. Одлично је водила пословање породичне трговине Хоровиц, коју је наследила и чија је делатност била продаја прехрамбене робе. Јудита је изградила име и имиџ жене која је постала прва предузетница у, до тада, мушком послу у правом смислу те речи.
Свесна општег положаја жена у друштву, она се борила за њихову самосталност и равноправност, за женска права онда када она нису постојала. У марту 1848. године, са групом истомишљеница, предаје захтев Магистрату за оснивање прве женске организације у граду. Јудитина идеја је била да се та организације брине о сиромашним и болесним људима, пре свега из јеврејске етничке заједнице. У то време било је уобичајено да се свака етничка заједница у граду стара о својим члановима. Међутим, оно што није било уобичајено је да се у ту сврху оснива женска организација. Магистрат није удовољио захтеву и он бива одбијен. Јудитина замисао се ипак остварила, али након њене смрти. Новосадске Јеврејке су 1876. године основале „Новосадско израелитско добротворно женско друштво”, које је у континуитету радило до Другог светског рата.
Јудита Хоровиц живела је у данашњој улици Пап Павла. Преминула је 1857. године и сахрањена на Јеврејском гробљу у Новом Саду. Јудита Хоровиц била је жена на врхунцу задатка, онда када је бити жена у друштвеном и пословном животу града Новог Сада био изазов.
ДРАГИЊА РУЖИЋ
Драгиња Ружић била је прва српска професионална глумица, чланица ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду. Рођена је у Врањеву (данашњи Нови Бечеј) 2. октобра 1834. године, као ћерка свештеника Луке Поповића и његове жене Милице, домаћице. Драгиња је прва отишла од куће и у Српском Чанаду (Румунија) ступила у тамошњу дилетантску дружину. Први пут је наступила на сцени 17. јула 1860. у улози Видосаве (Јован Стерија Поповић, Ајдуци). Драгиња је била жена необичне лепоте, снажног темперамента, високе интелигенције, одличне дикције и звонког гласа, свестрана и са широким и разноврсним дијапазоном улога које је одиграла. У сваком жанру постигла је висок уметнички ниво. Колико је одскакала од осталих глумаца илуструје чињеница да је од почетка имала највећу плату. У Српском народном позоришту у Новом Саду радила је од 1861. до краја своје глумачке каријере, са две краће паузе. Играла је најразличитије улоге од сентименталних до карактерних, комичних, озбиљних, с певањем. Сматра се да је одиграла око 350 улога, а у сваку је унела много реализма и природности, оживљавајући ликове које представља. Њена амбиција и брижљив рад довели су до тога да је савремени критичари оцењују као велику уметницу највишег европског ранга. Неочекивано се повукла са сцене 1898. године, у својој 64. години живота, а после 38 година проведених на сцени. То је било изненађење јер се сматрало да је у пуној уметничкој снази. Она је, међутим, желела да остане у сећању публике из најбољих дана.
Драгиња је била удата за глумца Димитрија Ружића и много је допринела његовом уметничком усавршавању. Њихов брак био је изузетно складан. Димитрије Ружић и Пера Добриновић (иначе, Драгињин зет) били су најбољи глумци које је Српско народно позориште имало.
Драгиња Ружић умрла је 6. септембра 1905. године у Вуковару у својој 71. години живота. Њени посмртни остаци касније су пренети у Нови Сад и сахрањени на Алмашком гробљу, у истој костурници са њеним мужем Димитријем и сестричином (по најмлађој сестри Софији) Милком Марковић. Њихов надгробни споменик је 1999. проглашен за споменик културе.
Породица свештеника Луке Поповића и његове жене Милице даровала је српском позоришту славна имена, чувену уметничку династију попа Луке. Свих пет кћери и двојица синова били су талентовани за глуму, а уз то вредни и амбициозни – Драгиња Ружић, Љубица Коларовић, Катица Поповић, Јелисавета Јеца Добриновић, Софија Вујић, Лаза и Паја Поповић. Њима су се придружили зетови и снаје – Димитрије Ружић, Димитрије Коларовић, Пера Добриновић и Лазина жена Марија Аделсхајм Поповић. Они су сачињавали скоро половину ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду. Чак су и унуци попа Луке наставили глумачку традицију – Зорка Тодосић (прва Коштана), Емилија Поповић (једна од првих српских филмских глумица), Милка Марковић (прва српска редитељка) и Лука Поповић (оснивач српског позоришта за исељенике у Америци). Милкин син Димитрије Митица Марковић, праунук попа Луке, био је одличан карактерни глумац и оперски певач.
МИЛКА (МИЛИЦА) МАРКОВИЋ
Милка Марковић била је глумица, мецосопран, преводилац и прва српска редитељка. Била је то једна од најмаркантнијих и најобразованијих уметница свог доба. Глумила је и певала у преко 225 представа, режирала 16 комада и бавила се превођењем драмских дела за потребе Српског народног позоришта у Новом Саду. Била је једна од малобројних музички школованих драмских уметника. Школовала је свој снажан мецосопран и свирала клавир.
Потицала је из глумачке династије попа Луке из Врањева. Рођена је 1869. године у Панчеву, у уметничкој породици. Њена мајка Софија Максимовић (касније Вујић), била је чувена глумица у СНП-у, а отац Аксентије Максимовић, композитор и капелник у СНП-у. Врло рано остаје без оца који је умро у Прагу. Основно образовање стицала је у различитим местима у којима је њена мајка имала глумачке ангажмане, а вишу девојачку школу завршила је у Сомбору. Прву улогу одиграла је са само пет година, а са 14 година постала је приправница у Народном позоришту у Београду, где је одиграла 20-ак улога за 2 године. Године 1885. ступа у Српско народно позориште у Новом Саду. Углавном је тумачила трагичне улоге, а међу најуспешније се убрајају Шекспирова Јулија, Офелија и Корделија, потом Марија Стјуарт (Шилер), Тоска (Сарду), Анђелија (Смрт мајке Југовића), Хасанагиница (Алекса Шантић).
Ради професионалног усавршавања почетком XX века посећивала је позоришне центре Европе – Беч, Праг, Берлин, Минхен, Дрезден, Париз, Рим, Ђенову, Венецију. Свестрано образовање Милке Марковић обухватало је одлично познавање књижевности, као и мађарског, немачког и француског језика, са којих је преводила драмске комаде. Међу преведеним драмама које је видела новосадска публика налазе се Чергарски живот Баријера и Миржеа, Госпођица Жозета, моја жена Гаваоа и Шервеја, Фернанда Сардуа, Мале руке Лабиша и Мартена, Јеврејин из Пољске Шатријана. Током своје каријере режирала је укупно 16 комада и сви су приказани на новосадској сцени. Прва драма коју је режирала била је Љубав И. Н. Потапенка 1911. године. Уследиле су Авети Х. Ибзена, Крадљивац А. Берстена, О туђем хлебу И. С. Тургењева, Сеоска лола Е. Тота, Смрт мајке Југовића И. Војновића, Хасанагиница А. Шантића.
Приватни живот Милке Марковић обележиле су две трагедија. Прва је смрт сина Стевана непосредно пред Први светски рат, а друга је самоубиство њеног супруга Михаила у Женеви, где су живели за време рата. По повратку у Краљевину СХС, приредила је низ концерата широм земље са сином Димитријем, такође глумцем, певачем и редитељем. Вратила се на сцену Српског народног позоришта у Новом Саду, где је званично пензионисана 1925. године, али је наставила са ангажманима услед лоших материјалних прилика. Преминула је маја 1930. у Новом Саду и сахрањена на Алмашком гробљу. Милка је одликована Орденом Светог Саве V реда. Једна улица у Новом Саду и Панчеву данас носе њено име.
ЗОРКА ЛАЗИЋ
Зорка Лазић је била прва новинарка у Војводини. Рођена је око 1878. године у војвођанском месту Нештин, као ћерка богатог трговца и поседника, синовца Светозара Милетића. Родитељи су много улагали у њено образовање. Завршила је Вишу школу у Славонској Пожеги и припремала се за озбиљан књижевни рад. Од раних дана писала је за „Заставу”, скривајући се иза псеудонима. Једино штампано дело јој је Химна мом деди Светозару Милетићу.
Са 20 година се удала за књижевника и новинара Симу Лукина Лазића, уредника сатиричног листа „Врач погађач”, који је покренуо у Загребу 1896. године, а потом пренео у Нови Сад. Био је то сатирични лист који се бавио актуелним политичким темама. Један од познатих афоризама објављених у овом шаљивом листу, који опстаје кроз време, гласи: Нема плаћених новина. То и јесте зло, јер постоје само потплаћене.
Са само 24 године остала је удовица са четворо деце. Судбина се поиграла њеним животом, па је од безбрижне, имућне и срећне жене постала незбринута и без средстава за живот. Пре тога су финансијски крах доживели и њени родитељи, па је Зорка тада преузела бригу о њима и сестри. Желела је да сачува часопис „Врач погађач”, који јој је муж оставио, али претплате су постајале све нередовније, а издаци су се нагомилавали. Често се одрицала и сна и хране да би сачувала „Врач” који је њен муж толико волео, а она веровала да значи српском народу. После 8 година, колико је радила као уредница, администратор, аутор текстова, решила је да обустави излажење листа. Последњи „Врач погађач” изашао је 14. јула 1914. године.
Зорка Лазић се тада преоријентисала на добротворни рад. Са великим успехом бавила се смештајем и исхраном деце, за шта је од Краља Александра добила орден Светог Саве. После Првог светског рата вратила се новинарству и покренула „Дечији лист”. Сарађивала је са загребачким месечником „Женски свет” и београдским недељником „Југословенска жена”. Била је једна од оснивача Југословенске новинарске секције у Новом Саду. Ангажовала се за социјално побољшање новинарског сталежа. Када су листови у којима је радила престали да излазе, Зорка Лазић се потпуно повукла из јавног живота. Умрла је 1948. године.
АНА ЛАЗУКИЋ
Ана Лазукић је прва жена професионални фото-репортер у некадашњој Југославији. Рођена је као Аnnа Hеmm 1937. године у Новом Саду. Кројачки занат је изучила у Кули, а потом школу за васпитаче у Новом Саду. У школи се заразила фотографијом, па се по савету наставника учланила у Фото-кино клуб „Бранко Бајић”, у којем је стекла основна знања и почела да учествује на изложбама широм земље и осваја награде. Студирала је мађарски језик и књижевност и, мада до дипломе никада није стигла, стекла је одлично познавање матерњег језика.
Убрзо је почела да ради као новинар у редакцији дневног листа „Magyar Szó”, једном од водећих војвођанских листова на мађарском језику. Своје текстове желела је да илуструје властитим фотографијама, али уредник јој није дозволио прилаз лабораторији, говорећи како док је он шеф, жена неће бити фото-репортер у „Magyar Szó”. Након удаје за фотографа Стевана Лазукића и рођења ћерке Катарине, прешла је за лектора у редакцију омладинског листа „Képes Ifjúság” и ту је остала од 1970. до 1974. Нови уредник „Magyar Szó” позвао је да се врати у овај лист и то на радно место фото-репортера, што је она радо прихватила. Остала је на овом радном месту скоро 30 година, све до пензионисања 1990. године.
Ана Лазукић бавила се новинском и уметничком фотографијом. Поред политичких и културних дешавања и њихових учесника, она је фотографисала и различите животне теме. Углавном су то сцене и ситуације из савременог живота, уз присуство одређеног симболизма, хумора и метафорике. Међу њене најупечатљивије радове у том широком опусу су прикази демонстрација и окупљене масе, студената, бескућника, заљубљених парова, занесених читача, спавача, концерата и модних догађаја, живот људи са периферије. Серије радова настале су у Америци, Енглеској, Шпанији, Француској, Италији, Данској… Била је једна од првих фото-репортерки које су пратиле, како седнице Скупштине Војводине, тако и фудбалске утакмице на стадиону Војводине. Учествовала ја на више од 300 групних изложби у земљи и иностранству, а имала је и 19 самосталних изложби. Освојила је бројне награде у Новом Саду, Београду, Сплиту, Дубровнику, Скопљу, Токију и Монтевидеу.
Ана Лазукић умрла је у 83. години живота, 2020. године од последица корона вируса и сахрањена на Новом гробљу у Петроварадину. Како је једном приликом рекла, живела је за фотографију и фотографисала живот.
КАТАРИНА ЛЕНГОЛД МАРИНКОВИЋ
Катарина Ленголд Маринковић је прва жена којој је признато звање адвоката и која је уписана у именик Адвокатске коморе Војводине, 2 септембра 1933. године. У то време жене још нису имале право гласа, добиле су га тек 1945.
Пола века раније у Београду је живела Марија Милутиновић Пунктаторка, која се сматра првом женом адвокатом или, боље речено, правозаступником. Она јесте завршила правни факултет у Пешти, али се повремено бавила адвокатуром. Формално никада није била члан коморе, нити јој је министарство признало право да себе назива правозаступником. Стога, Катарину Ленголд Маринковић сматрамо првом признатом женом адвокатом у савременом систему.
Катарина је рођена 1904. год. у Петроварадину. Рано је остала без родитеља, па је у Потпуној женској гимназији у Новом Саду добила старатеља. Године 1927. дипломирала је на Правном факултету у Суботици. Њена оригинална диплома изложена је у холу Адвокатске коморе Војводине. Током студија упознала је Лава Ленголда, који је у Србију дошао из Русије 1918. године и који је касније био судија. Брак између Катарине и Лава није дуго трајао. Окончан је разводом, након чега се Катарина није више удавала и није имала деце. Положила је адвокатски испит 1932. и стекла услов за упис у именик адвоката, што је и урадила 1933. године. У свом раду Катарина се највише бавила грађанским, односно породичним правом. Већина њених клијената су биле жене. Била је веома активна у женским покретима и била је члан Међународног друштва жена интелектуалаца.
У току окупације за време Другог светског рата, Катарини Ленголд Маринковић био је забрањен рад у адвокатури, не зато што је била жена, већ зато што је била политички и етнички неподобна. Након окупације, две године је вршила функцију старатељке Адвокатске коморе Војводине. Заслужна је за очување комплетне архиве, која датира још из 1875. Године 1949. исписала се из именика адвоката, дубоко разочарана држањем нове управе у Адвокатској комори Војводине која је била под утицајем Комунистичке партије. Катарина Ленголд је отишла у пензију 1956. године. Живела је повучено у Сремским Карловцима до трагичне смрти 1974. Погинула је у Загребу, у једној од највећих железничких саобраћајних несрећа.
Катарина Ленголд Маринковић била је прва жена адвокат која се развела и имала економску самосталност, била је учесница и лидер многих женских покрета, цењен и поштован адвокат. Упркос блиставој каријери и доживотном залагању за равноправност жена, остала је заборављена.
Академик проф. др ОЛГА ХАЏИЋ
Олга Хаџић била је српска математичарка, академик САНУ и прва жена ректор у Србији (1996–1998). Рођена је у Новом Саду 1946. године од оца Лазара и мајке Радмиле. Отац јој је био адвокат, а његов деда по мајци био је књижевник и лекар Илија Огњановић. Након завршетка основне школе, уписала је Гимназију „Јован Јовановић Змај”, као и инструментални одсек Средње музичке школе „Исидор Бајић” у Новом Саду, смер клавир. Дипломирала је математику на Филозофском факултету 1968. године, а исте године изабрана и за асистента на Катедри за математику, на новоформираном Природно-математичком факултету (ПМФ) у Новом Саду. Магистарски рад под насловом „Диференцијалне једначине у локално-конвексним просторима” из математике, одбранила је на Природно-математичком факултету у Београду 1970. Две године касније, марта 1972. докторирала је на ПМФ-у у Новом Саду. Наслов њене докторске дисертације био је „Неки проблеми диференцијалног рачуна у локално-конвексним просторима”. На ПМФ-у у Новом Саду завршила је и магистарске студије из области туризма 2005, а годину дана касније 2006. године одбранила је и другу докторску дисертацију из области стратегијског менаџмента у туризму. Наслов њене друге докторске дисертације гласио је „Стејкхолдерски приступ управљању одрживим развојем културног туризма”.
Олга Хаџић је на Природно-математичком факултету у Новом Саду стекла сва наставна звања. У звање доцента бирана је 1973, у звање ванредног професора 1977, за редовног професора изабрана је 1981. године. Дописни члан Војвођанске академија наука и уметности постала је 1984, а редовни члан 1990. Редовни члан Српске академије наука и уметности постаје 1991. У оквиру САНУ била је члан Одељења за математику, физику и геонауке.
Области њеног научног рада су нумеричка математика, метода функционалне анализе, топологија и теорија вероватноће. Као аутор и коаутор објавила је више од 200 научних радова и 21 књигу. За ректора Универзитета у Новом Саду изабрана је 1996. године и тако постала прва жена ректор у Србији. Била је главни уредник часописа Зборник радова Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, серија за математику, од његовог оснивања 1971. до 1995. Олга Хаџић била је врхунски научник, професор, ерудита, велики хуманиста, добротвор и добитник великог броја награда и повеља. Умрла је у 73. години живота, 23. јануара 2019. године и сахрањена на Градском гробљу у Новом Саду.
Остави коментар