Александар Зограф, прослављени стрип-цртач, открива необичан стрип из периода Другог светског рата. Главни јунак тог стрипа је Кактус Бата – мали кактус заробљен у својој саксији. Заинтригиран, Зограф креће да истражује живот творца Кактус Бате – мало познатог уметника, Вељка Коцкара. Он убрзо открива да је Коцкар био ухапшен непосредно након ослобођења Београда 1944. године. Отпужен је да је био агент Гестапа и потом погубљен. Зографова истрага, међутим, открива далеко сложенију причу: Коцкаров идентитет и уметничка дела су били украдени, могуће да је био у љубавној вези са девојком извесног герилца и да је цртао антикомунистичку пропаганду за нацисте. Овај филм доноси причу о људима. Премда откривамо чињенице и сазнајемо о истинитим догађајима, сврху овог филма ипак представљају сама прича и ликови, а не информације које ова прича преноси. Приступ је хуман и отворен, усредсређен на појединце, па чак и онда када се бави вивисекцијом друштва. Коришћени су различти архивски материјали, интервјуи, као и играни и анимирани елементи. Иако се овде ради о употреби разноразних филмских техника, филм задржава чист и разазнатљив стил. Прича о Вељку Коцкару је путовање кроз време, али и кроз различите нивое значења. Када почне своју потрагу, у данашњем времену, Зограф себи поставља питање да ли је могуће реконструисати личност уметника кроз његова дела и то колико можемо да сазнамо о аутору на основу његових јунака. Када Кактус Бата оживи, ми кроз њега покушавамо да закључимо нешто више о човеку који га је нацртао. Ми се њему приближавамо као лику, а истовремено не можемо да заборавимо да нас занима ко га је нацртао. Када се вратимо у време окупације и откријемо све противречности окупираног Београда, од позоришних представа, кокаинских журева и стрип сцене, до масовних егзекуција и терора који је заводио Гестапо, постављамо врло важно етичко питање уметности у времену окупације, Да ли је морално цртати стрипове док људи умиру у концентрационим логорима и висе обешени на градским трговима? На ово питање нема јасног одговора, то је увек лична ствар и питање личног односа према уметности. Уколико је пекару дозвољено да пече хлеб у окупираној земљи, како онда глумцима, сликарима или цртачима стрипова и карикатуристима забранити да раде свој посао. Питање да ли карикатура може и сме да буде повод за насиље, зато што вређа нечија осећања или доживљај стварности данас је веома важно. Напад на Шарли Ебдо, убиства цртача и карикатуриста, претње данском листу Jyllands- Posten због карикатура пророка Мухамеда, чине га поново актуелним. Уместо да дајемо дидактички одговор и сакријемо се иза њега, пуштамо гледаоце да сами закључе и пронађу своје одговоре. Тоталитаризам не разуме уметност, ако не може да је искористи, труди се да је искорени. Какви год да су разлози за његову смрт, Вељко Коцкар је жртва времена у коме је живео, а његово поновно откривање кроз овај филм, покушај да се учињена неправда бар мало исправи.