Bazdulj: Jako je licemerno iz perspektive današnjeg Kosova govoriti o multietničnosti

Izvore: kosovo-online

Srpski pisac rođen i odrastao u BiH koji se uz književnost bavi i novinarstvom, te književnim prevođenjem Muharem Bazdulj smatra da su izjave albanskih političkih lidera o uzornoj multietničnosti na Kosovu u najmanju ruku licemerne, jer oni zapravo ne pokazuju želju da prihvate Srbe kao ravnopravne građane.
Bazdulj je u intervjuu za Kosovo onlajn ocenio da se prištinski prvaci služe jednom vrstom, kako se to u engleskom jeziku kaže, „lip servisa“, to jest da ponavljaju fraze koje dobro zvuče njihovim zapadnim mentorima, ali da iskrena težnja ka multietničnosti ne postoji.

„Činjenica je, svi smo svedoci, prošle su 23 godine otkad je praktično vlast na Kosovu u rukama albanskih političkih elita, a način na koje se pokazuje njihova spremnost, od onog pogroma, pa do nekih manjih incidenata, da žive sa Srbima i da prihvate Srbe kao svoje sugrađane sa kojima žive u harmoniji je, eufemistično rečeno, jako manjkav. To se možda najbolje vidi u tom strašno upornom, intenzivnom izbegavanju da se odredbe Briselskog sporazuma koje se tiču Zajednice srpskih opština sprovedu“, kaže Bazdulj.

Šta je razlog činjenici da ni 23 godine posle ratova na prostoru biše SFRJ još nisu stale tenzije i da opet se govori o mogućem ratu?

Verovatno taj da praktično nijedna od zaraćenih strana nije do kraja zadovoljna rezultatima rata. U najkraćem smislu, možda bi hrvatska strana, takozvana, trebao da bude najzadovoljnija jer je dobila nezavisnu Hrvatsku u avnojevskim granicama i praktično etnički očišćenu, što nikad u novijoj istoriji nije bila. Međutim oni su nezadovoljni statusom Hrvata u BiH, gde i ako su formalno konstututivni narod, u mnogo su nezavidnijem položaju od Bošnjaka i Srba.

Kad je reč o Bošnjacima, njihovo nezadovoljstvo je možda najbolje objasnio zagrebački politikolog Dejan Jović, rekavši da Srbi imaju državu i pola države, da Hrvati imaju trećinu, misleći na tu neformalnu Herceg-Bosnu, a da Bošnjaci ukupno imaju trećinu.

Kad je reč o Srbima, reč je naravno o toj situaciji da je najveći deo Zapada priznao nezavisnost Kosova i ako već najmanje 50-ak godina se svi kunu u nepovredivost i svetinju granica, što vidimo i sad u slučaju Ukrajine.

Kad je reč o kosovskim Albancima, činjenica da i pored toga što ih je priznao najveći deo zapada, na nivou sveta kao celine, više od pola sveta njih nije priznalo, nisu članica UN, nisu članica najvećeg dela važnijih međunarodnih organizacija, tako da mi imakmo zapravo rezultate rata kojima niko nije potpuno zadovoljan, i u tom smislu je ta tenzija, mislim, posledica toga.

Koliko je rat u Ukrajini ponovo aktuelizovao tu priču na Balkanu? Albanci sa Kosova činjenicu da Srbija nije uvela sankcije Rusiji, koriste da ubede Zapad da Priština zaslužuje brži put u Evropu i  NATO, zbog opasnosti od Srbije, koju zovu „mala Rusija“. Kako vidite poziciju Srbije u regionu u narednom vremenu?

Rat u Ukrajini je podsetio po mnogo čemu na ratove koji su pratili raspad Jugoslavije, između ostalog i što je postojala ta analogija između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Vi se sećate da su mnogi govorili da su se Čehoslovačka i Sovjetski Savez raspali otprilike uz šampanjac i u miru, dok je raspad Jugoslavije bio krvav. I sada ovo što se dešava u Ukrajini je jedan zakasneli odjek tog raspada Sovjetskog Saveza, koji se desio po liniji administrativnih granica, ali očito to nije značilo da su neki drugi istorijski konflikti nužno završeni. Tako da se sada naravnio povlače i neke analogije koje nemaju preterano smisla, ali su verovatno korisne u nekom propagandnom kontekstu.

Položaj Srbije je nezahvalan u mnogo čemu, zato što postoji taj konflikt između očitog emotivnog i sentimentalnog stava najvećeg dela stanovništva u odnosu na Rusiju i realnih interesa Srbije kao države, jer u ekonomskom smislu i čak političkom, kao što je u jednom od intervjua predsednik Vučić rekao da je Srbija vojno neutralna, a politički nije, ta evropska orijentacija Srbije, koja je zvanična i oficijelna, bi navodila da Srbija prihvati politiku koju u tom smislu vodi cela Evropska unija.

To je nezahvalna situacija. Meni se čini da Srbija još uvek uspeva da pliva između tih struja, da se pomalo igra na dobitak vremena oi na nadu da će konflikt da se završi pa da zauzimanje nedvojbeno jedne strane neće biti nužno. Ali jako će biti da se izbegne zauzimanje jasnog stava i kakva god bila ta odluka, biće traumatična.

Priština se pre nekoliko dana kandidovala i za članstvo u Savetu Evrope. Pored svih proceduralnih prepreka i činjenice da Kosovo nije članica UN, svakako jedan od uslova za prjem biće i poštovanje ljudskih prava. Iz Prištine se na sva usta hvale da je Kosovo multinacionalno i multikonfesionalno društvo, gde manjine uživaju sva prava. Bili ste na Kosovu, kako vi kao neko koje rođen u BiH, u nekadašnjoj SFRJ, a sada živi u Beogradu u Srbiji, vidite život Srba na Kosovu?

Zaista mi se čini da je jako licemerno iz perspektive današnjeg Kosova govoriti o nekoj uzornoj multietničnosti. Činjenica je, svi smo svedoci, prošle su 23 godine otkad je praktično vlast na Kosovu u rukama albanskih političkih elita, a način na koje se pokazuje njihova spremnost, od onog pogroma, pa do nekih manjih incidenata, da žive sa Srbima i da prihvate Srbe kao svoje sugrađane sa kojima žive u harmoniji je, eufemistično rečeno, jako manjkav. Čini mi se da je insistiranje na multietničnosti jedna vrsta onoga što se na engleskom kaže „lip servis“, odnosno ponavljanje nekih fraza koje dobro zvuče tim zapadnim mentorima, al’ da iskrenost u toj težnji ka multietničnosti u suštini ne postoji. To se možda najbolje vidi u tom strašno upornom, intenzivnom izbegavanju da se odredbe Briselskog sporazuma koje se tiču Zajednice srpskih opština sprovedu.

Dakle ono što ticalo srpske strane, prihvatanja tablica, administrativnih prelaza itd, Srbija je svoje ispunila, a albanska strana ili prištinska sve vreme izbegava da svoje obaveze ispuni. Ako se već igramo tih analogija, to je pomalo na tragu onoga, kao što je i Sporazum iz Minska ukrajinska strana ignorisala, pa se onda desilo šta se desilo. Da me neko pogrešno ne shvati, ja nipošto ne mislim da bi strategija Srbije u tom smislu trebalo da bude analogna Putinovoj strategiji, jer Srbija nema nikakav interes da sukob prenosi, ali isto tako Srbija mora da ima neku crvenu liniju ispod koje neće ići, a ta crvena linija je najelementarnije poštovanje nacionalnih i građanskih prava Srba tamo, bilo da žive na severu, bilo da žive u takozvanim enklavama.

U međuvremenu otkad je počeo Briselski dijalog, nekoliko albanskih političkih partija se promenilo na čelu prištinske vlasti i koliko ja vidim nijedna nije bila spremna da srpske interese na Kosovu, autentično ispoljene od ljudi koji tamo žive, prihvati kao stvarne.

Poslednjih decenija, na Kosovu se susrećemo sa svojevrsnom revizijom istorije i to ne samo kad govorimo o novijoj istoriji, o SFRJ ili Srbiji, već i o onoj dalekoj. Tako su Srpski pravposlavni manastiri na Kosovu u javnom diskursu Albanaca zapravo kosovski, Srbi nisu starosedeoci, već uzurpatori, a Albanci od pamtiveka tu, bez obzira što tragovi i materijalne i nematerijalne kulture govore drugačije. Kako tumačite tu pojavu?

Za svaku sredinu, prvenstveno za nju samu, dobro je da unutar nje postoje različiti glasovi. Dakle mislim da je to što mi u Beogradu imamo na jednoj strani Miloša Kovića i Slobodana Antonića, a na drugoj strani Nikolu Samardžića i Dubravku Stojanović, za Beograd dobro prvenstveno. Uopšte ne ulazim tu to šta to zaista znači za regionalne odnose. Koliko ja vidim, jedan od problema srpskih elita je što vrlo malo ljudi govori albanski, pa smo mi pomalo osuđeni na jedan posredovani kontakt sa tom sredinom, ali koliko možemo da vidimo da, kod njih uopšte ne postoje disonantni tonovi. Mislim da je to prvenstveno šteta za njih, a onda se ta šteta prenosi i u regionalne odnose.

Međutim ako gledamo na malo širem nivou, ima jedan detalj na koji vredi ukazati iz ove, opet naše, beogradske i srpske perspektive. Dopustite mi da budem anegdotalan, stvar je vrlo sveža. Prošli vikend sam bio u Parizu i između ostalog šetajući se po gradu i prolazeći onim delom koji se zove Bobur, kojim dominira centar Pompidu, preko puta koga je bivši Jugoslovenski kulturni centar, koji je sad Kulturni centar Srbije, pa vi u tom jednom amblematskom delu pariza imate Belog anđela koji tu stoji, bukvalno 20 koraka od Srpskog kulturnog centra, nalazi se knjižara u koju sam ušao kao čovek od knjigem koji generalno ulazi u knjižare. U toj knjižari, jedina knjiga, koju sam uspeo da vidim pregledajući police, a koja ima neku vezu sa Balkanom je knjiga Škeljzena Gašija na engleskom jeziku, biografija Adema Demaćija.

Ta knjiga je izašla u Prištini, štampana je u Prištini na engleskom jeziku u vrlo dobrom prevodu neke amerikanke i očito je postojao trud kosovskih institucija ili autora, da se ta knjiga distribuiše po velikim evrospkim knjižarama i da se prodaje i da osim mene bilo ko, ko uđe u tu knjižaru, može da nađe biografiju Adema Demaćija u kojoj se on odmah u uvodu predstavlja kao amblematski politički zatvorenik, koji je robijao duže od Nelsona Mendele. Ne ulazeći u sve detalje, knjigu sam pročitao u međuvremenu i to je jedna ispovest koja je verovatno dominantno istinita, ali to je jedan ugao priče o srpsko-albanskim odnosima, koji je nužno subjektivan. Između ostalog i zbog ličnih trauma čoveka koji svoju životnu priču priča.

Paradoksalno je, čini mi se da prosečan Francuz, a naročito ako imamo u vidu franucsko-srpsku istoriju, ne samo od Franše d’ Eperea pa nadalje, ima mnogo veći problem da uopšte dođe do srpskog pogleda na tu stvar. I onda ona čuvena stvar koja je doživljena kao poniženje kada je Hašim Tači na stogodišnjici pobede i Prvom svetskom ratu sedeo mnogo bliže i Makronu i drugim pobednicima od predsednika Vučića, možda to ima veze zaista s savremenom srpskom kulturnom politikom.

Dopustite mi da budem još ličniji, recimo moj francuski izdavač je od Ministarstva kulture Srbije tražio ove godine neku malu pomoć da se neka moja knjiga pojavi na francuskom jeziku i onda je dobio odbijenicu, otprilike uz neko obrazloženje da ta knjiga nije dovoljno reprezentativna. Sve je to transparentno, na internetu možete videti koje knjige i koji autori se smatraju reprezezntativnim, ako sam ja, i moja knjiga, nereprezentativan. I opet me nemojte shvatiti pogrešno, moj izdavač će tu knjigu svakako objaviti, ali ako iz perpektive ministarstava Republike Srbije, ljudi poput mene ne dobijaju pomoć da isposreduju jednu vrstu narativa, onda ćete se stalno susretati, sudarati sa nerazumevanjem onih ljudi koji jednostavno ne znaju, ne mogu da čuju glas ljudi koji našu istinu i naš narativ iznose u svet.

Manojlo Vukotić je pre dve tri nedelje objavio dnevnike Milovana Đilasa iz kraja 80-tih i početka 90-tih. Imajući u vidu Đilasovu reputaciju na zapadu, očekivao sam da to bude zaista evropski događaj. Preko svojih veza sam pokušao plasiram u „NJujork rivjuv of buks“ i „London rivjuv of buks“ neku priču o toj knjizi i još uvek ne znam šta će od toga da bude, ali mi da imamo ozbiljnu kulturnu politiku, ti Đilasovi dnevnici bi bilo na velikim jezicima predstavljeni kroz jednu promišljenu kulturnu politiku, a ne kroz individualne napore pojedinaca. Tu mislim da imamo problem, što je pomalo paradoksalno, koji smo mnogo bolje kao narod i kao kultura i kao zemlja, rešavali pre 120 i 130 godina, nego što ga rešavamo sad.

Revizija istorije je zahvatila i šire region u kome živimo, svedoci smo na primer dekonstektualizacije ili nove kontekstualizacije Andrićevog dela od određenih krugova u BiH ili NJegoševog dela u Crnoj Gori, pa čak i od nekih u Srbiji. U Hrvatskoj se neskriveno slave tekovine NDH. Svaki od tih diskursa ima u opisu Srbe kao smetnju. Vidite li to kao tipično „balkanska posla“ ili deo šireg narativa? Ni Evropu nisu zaobišle te pojave, čini se.

Napad na Andrića je bio mnogo širi nego balkanski. NJegovi lokalni protagonisti od Rusmira Mahmutćehajića, do pokojnog Ive Banca jesu vezani poreklom i mestom boravka ovde, međutim ti narativi su imali logističku podršku najvažnijih slavističkih i istorijskih američkih časopisa, ti tekstovi su objavljivani tamo, itd.

I opet imate bukvalo ono što sam pre rekao: Čovek koji se suprotstavio tome je naš čovek koji živi u Londonu i predavač je na „Univerziti koledž of London“ Zoran Milutinović, objavio je dve knjige, druga je Fantom u biblioteci izašla u Geopoetici bukvalno pre nedelju ili dve, dvojezično, gde se on o svom „ruvu i kruvu“ obračunava s tim. I vrlo suvereno pokazuje naučno, argumentima koji su upravo toj anglosaksonskoj publici prijemčivi, koliko je ta perspektiva pogrešna. Objektivan posmatrač, suočen sa jedne strane sa Milutinovićem, a sa druge sa Mahmutćehajićem i Bancom, staje na Milutinovićevu stranu, jer su argumenti na njegovoj strani.

Međutim ako na suprotnoj strani imate razne državne organizacije i NGO logistiku pitanje je kolko se mi objektivno možemo osloniti isključivo na objektivne posmatrače. Paradoksalno, mislim, kao što se dešavalo i devedesetih, ova vrsta, što bi rekao Milo Lompar „srpskog stanovišta“, sve vreme je zavisna isključivo o naporima pojedinaca, dok suprotnu sranu organizacijski i logistički podržavaju čitave korporacije.

Da se vratim na kraj vašeg pitanja, uvek sam protiv potenciranja teorije zavere, ali te lokalne javnosti, lokalne države, one nisu dovoljno jake da neku ozbiljnu priču globalno proguraju. Priča koju oni pokušavaju i o Andrići i o NJegošu i, što je možda bilo najvažnije u jednom momentu, o Mladoj Bosni i Gavrilu Principu i uzrocima i počecima Prvog svetskog rata ne može da dobije pravo prisustva u velikim zapadnim medijima, bez interesa nekog većeg, nego što su ovi lokalni igrač.

Situacija u BiH, gde ste rođeni, se trenutno čini jako komplikovanom. Da li smo bliže razrešenju bosanskog ili kosovskog čvora ili to vidite kao deo istog paketa?

Mislim da je „bosanski čvor“ razrešen Dejtonskim sporazumom. Dejtonski sporazum je bio, jer se pojavio u tako kritičnom istorijskom trenutku, zapravo jedna vrsta savršenog kompromisa. Ove godine baveći se stogodišnjicom rođenja Borislava Mihajlovća – Mihiza, čitao sam neke njegove politikološke tekstove i Mihiz otprilike ’90. ili ’91. i NIN-u kaže, šta god Srbi o tome mislili, istorijske okolnosti u Evropi traže od nas da priznamo Avnojevske granice i naš interes je da priznamo Avnojevske granice zbog Kosova i zbog Sandžaka i zbog Vojvodine itd, ali mi moramo da tražimo prava za Srbe u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i ako Srbi dobiju prava u Hrvatskoj i BiH, mi nemamo nikakav problem sa Avnojevskim granicama.

U BiH je nažalost rat bio jako krvav i sa puno žrtava, ali kad se pogleda posledica, BiH je nezavisna i postoji Republika Srpska kao neka vrsta garancije za srpske interese unutar BiH. I taj Dejton u svojoj suštiji, dakle nezavisnost i suverenost BiH kao celine i autonomija određena unutar Bosne za Srbe, to je formula koja funkcioniše. Ta formula od Dejtona imala svoje sinusoide. U nekim trenucima je Republika Srpska više težila da iskorači iz autonomije, u nekim trenucima su druge strane u BiH težile da Republiku Srpsku svedu na praznu ljušturu, ali neka vrsta balansa se održala.

Treba biti pošten, kada Milorad Dodik i današnja politička elita Republike Srpske govori o vraćanju otetih nadležnosti, i to bi bilo mnogo uverljivije, kada bi oni priznali da veliki deo tih nadležnosti, možda čak i najvažnije, nisu otete, nego je u normalnoj parlamentarnoj proceduri, u kojoj su učestvovali i predstavnci Republike Srpske, jednostavno doneta promena Ustava. Vojsku Republike Srpske, to je važno zbog javnosti, veliki broj ljudi jednostavno to ne stiže da prati, nije ukinuo visoki predstavnik, ni međunarodna zajednica, vać je inkorporirana u zajedničke oružane snage praktično jednoglasnom odlukom svih tada političkih činilaca u Republici Srpskoj i SDS-a i SNSD-a i PDP-a itd. Dakle ne možete danas da, boreći se protiv samovolje međunarodne zajednice, odustajete od vlastitih političkih odluka. Mislim da je to važno.

Kad govorimo o bošnjačkoj i hrvatskoj strani, oni isto tako ne mogu da insistiraju na onome što je njima najvažnije, a to je kontinuitet u odnosu na predejtonski period, nezavisnost itd, bez toga da shvate da je ta nezavisnost overena Dejtinskim i Pariskim sporazumom u kojem postoji Republika Srpska kao entitet. Zato kažem da su sve zainteresovane strane priznale Dejton kao okvir i da je „bosanski čvor“, kako ste ga vi nazvali, u suštini rešen. Mislim da je nemoguće da u ovim okolnostima ijedna strana prizna nešto što nije temeljno Dejton.

Kumanovo nije kao Dejton. Dejton je pravljen kao mirovni sporazum, a Kumanovo kao jedna vrsta primirja. Kumanovo je, što bi rekao Umberto Eko, kao neko otvoreno delo, mogu razni ljudi da ga tumače na razne načine, a Dejton je ipak u tom smislu mnogo jednoznačniji. I tu ste u pravu, čini mi se da bi za rešenje kosovsko, koje bi bilo uporedivo sa rešenjem bosanskog, bila verovatno potrebna nova međunarodna konferencija.

„Otvoreni Balkan“ je inicijativa koja, čini se, pokazuje da je moguća nadasve efikasna saradnja između Srba i Albanaca. Kako gledate na budućnost te inicijative, kao i na suživot ta dva naroda na Balkanu, ako se ima u vidu da među njima postoji i taj „teret Kosova“?

Što se tiče „Otvorenog Balkana“, čini mi se da je najveći strah prištinskih političkih elita dogovor Beograda i Tirane. NJihova nervoza koja se pojavila, nakon što se učinilo da između predsednika Vučića i premijera (Edija) Rame postoji jedna vrsta razumevanja, jeste posledica toga. Vi se sećate kad je nedavno u Albaniji Goran Bregović držao koncert, pa su stigle neke pretnje. Ispostavilo se da su stizale sa Kosova i smo bili svedoci opet neke anegdotalne stvari.

Srbi u poslednje dve tri godine relativno masovno letuju u Albaniji i iskustva su, gotovo bez izuzetka, pozitivna. Dakle između Srba i Albanaca u Albaniji kao da ne postoji nikakav kamen spoticanja. U tom smisli, čini mi se, unutar albanske nacije postoji jedna vrsta rivaliteta između Prištine i Tirane možda na neki način još od Prizrenske lige. Mislim da je taj „Otvoreni Balkan“ jako dobra inicijativa, ali na koju bez nekog snažnog pritiska i Tirane i međunarodne zajednica, Priština neće da pristane.

Videli smo da su Tirana, Beograd i Skoplje odmah pristali, a da su određene nedoumice bile u Sarajevu, Podgorici i Prištini. U se Podgorici već pre nekoliko dana Dritan Abazović eksplicitno pozitivno izjasnio o „Otvorenom Balkanu“. Što se Sarajeva tiče, koliko god Bakir Izetbegović govorio protiv toga, u velikom delu bošnjačke političke elite, od Fahrudina Radončića do Zlatka Lagumdžije, izrazito pozitivan stav o „Otvorenom Balkanu“.

Čini mi se da u prištinskoj javnosti vlada potpuno jednoumlje i da skoro nema inokosnih i disidentskih stavova. Od svih tih gradova koji bi trebalo da budu središta „Open Balkana“ jedino u Prištini postoji otvoren i praktično nedvosmislen animozitet prema tome, a to je, paradoksalno, mislim više posledica njihovih odnosa sa Tiranom, nego sa Beogradom.

Balkan balkanskim narodima, ideja je koja je nekoliko puta pokretana od lidera u regionu, posebno u prethodnom veku. Međutim, svaki put se neslavno završila, pa čak na način da su inicijatori gubili glave. Da li je moguće jedinstvo naroda Balkana? Zašto jedan jedinstveni kulturni prostor ne može da postigne konsenzus o zajedničkim interesima, o mirnom zajedničkom životu?

U optimalnim istorijskim uslovima, bez zlonamernog petljanja velikih sila, to bi posve prirodno došlo. Možda danas najveći živi balkanski pisac Ismail Kadare, koji se verovatno sam ne bi bunio da se nazove albanskim nacionalistom, rekao je u jednom intervjuu za francuske novine, da je pitanje Balkana jednostavno. Da na Balkanu postoje tri, kako on kaže, jednako važne grupe, Grci, Albanci i Sloveni. I ako svi uzmu interese ovih drugih dogovor se lako uspostavlja. I onda dolazimo do toga da su Grci Grci, Albanci isto tako Albanci, a među Slovenima izrazito su dominantni Srbi.

U Kraljevini Jugoslaviji, ne tako davno, i današnji Crnogorci i današnji Makedonci i današnji Bošnjaci su se u velikom procentu, neću reći svi, deo elita je imao i tada drukčije stavove, potpuno prirodno osećali kao Srbi. Danas smo došli u situaciju da u tom slovenskom elementu na Balkanu postoji potpuna razjedinjenost. I ta razjedinjenost, paradoksalno, vremenom čak raste, umesto da se smanjuje.

Ako su se od 1945, kad su izašli Beli psalmi Koče Racina i kad je Makedonski jezik ponovo uveden kao zvanični, Makedonci postepeno rasrbljivali, ako su od ’61. do ’64, pa zaključno sa ’71. i priznavanjem muslimanske nacije, muslimani, današnji Bošnjaci izdvojeni iz srpskog nacionalnog korpusa, a u prethodnim decenijama svedočimo da se ista stvar desila i sa Crnogorcima, unutar te balkanske priče najveća razjedninjenost vlada na ovom našem delu i nažalost ništa ne govori da će toga biti manje.

Naprotiv, ne bih hteo da iko shvati da pravim neku teoretsku hiperbolu, mi nažalost živimo u vremenu kad je lakše zamisliti uspostavljanje vojvođanske ili šumadinske nacije, nego da se doskora bratski narodi ponovo nađu pod istim krovom. Ako se ne pojavi neka vrsta nove paradigme, bojim se da smo u toj formuli Balkan balkanskim narodima, nažalost, mi ovde više deo problema, nego deo rešenja.