Неки политичари из опозиције и њихови суфлери из „културног ешалона” очигледно не разумеју појам демократије, њену вредност, сврху и функционисање, па већ годинама упорно своје активности заснивају на вербалном и физичком насиљу. Да се само подсетимо упадања у РТС са моторном тестером, пребијања и пљувања новинарки испред телевизије Пинк, насилних протеста испред Народне скупштине у којима су полицајци одвожени у ургентни центар, позива на обрачун са сваким чланом Српске напредне странке, недавног уништавања просторија СНС-а у Новом Саду, паљења српске заставе, посмртног вређања Ивана Тасовца, и бројних претњи и увреда на рачун председника Вучића, његове деце, његовог брата и његових родитеља.
Занимљиво је да су у сваком од ових случајева протагонисти људи који се позивају на приврженост демократији и контексту савремене Европе. Важно је уочити и да су поменути облици насиља готово једини садржај политике овог дела опозиције уз, природно, изјаве да желе смену власти. На другој страни треба подсетити да је СНС 2012. године дошао на власт на апсолутно демократски начин, изборном вољом народа, без иједног случаја насиља или претње и упркос невиђеној медијској блокади. Победили су темељни политички аргументи. Остваривање планиране политике, па и њено значајно пребацивање у економским и инфраструктурним параметрима, или успешно суочавање са појавом пандемије короне, додатно је продубило разлике у рејтингу владајуће и опозиционих странака. Скандал са псовањем председника државе и његове мајке и изостанак осуде таквог понашања из редова опозиције оголили су прави проблем наше опозиције, његову недемократску и, у суштини, неполитичку природу.
Политика је од хеленске антике била бављење општим добром, добром заједнице. Освајање власти ради власти не може бити легитимни циљ учесника у политичкој утакмици. Власт у демократском политичком друштву заслужују они који успеју да заједницу, модерним језиком говорећи – грађане, убеде у своју визију будућности и способност да је остваре.
Опозиција је конституенс демократског политичког система. Али она мора да буде свесна да је демократија већ сама по себи добробит једног друштва а не само средство за стицање политичке моћи. Без ње се заправо не може ако је циљ да живимо у цивилизованој форми, у друштву моралног и материјалног напретка, речју, у „вечном миру” који је као крајњи циљ постулирао још Кант, или у елементу слободе, како су проповедали његови следбеници. У њој се стичу и кроз историју иду руку под руку, у развијеном облику или само у клици, велика идеје владавине права и, оно што је Цицерон називао идеалом врлине која омогућава да са другим људима живимо у „савршеној заједници која је утемељена на помагању”. Постоји, међутим, нешто што представља предуслов за успостављање и трајање демократског поретка и цивилизације уопште, што, како би то рекли теоретичари природног права, омогућава да људско биће пређе из природног стања у коме је „човек човеку вук” и свако од сваког зазире, у модус уређеног друштва. То је воља да у хармонији живимо са другим људима са свим међусобним разликама, да поштујемо правила као право или као обичаје, а изнад свега то је пристојност. Непристојног човека не обавезују ни морал ни закони. Непристојност је његов однос према другом човеку и према друштву у целини. Управо говорећи у духу Кантовог другог категоричког императива: онај ко пљуне једног човека пљунуо је човечанство. Ако некога и не пљуне због хијерархијске надмоћи, због неког личног интереса или простог страха од санкције, то не значи да није само срачунати егоиста који, као такав, више приличи природном стању него нашем времену.
Опозиција која вређа, позива на насиље и спроводи га, концепцијски не припада демократском поретку. Штавише, Попер би рекао да су то његови непријатељи. Није довољно бити марионета иностраних моћника да би се добио легитимитет за освајање власти у Србији. Модерна демократија почива на уверењу да већина грађана поседује политичку рационалност и да, без обзира на повремене историјске меандре, доноси изборне одлуке које су у њеном суштинском интересу. Политичке структуре опозиције, било да су странке, невладин сектор или соло играчи, које немају програме али имају агресивну вољу за власт и напретек недостојних облика понашања, нису препознале да грађани Србије имају чврсту одлучност да заштите демократију са свим стратегијским атрибутима које она подразумева: унутрашњу стабилност, аутономни међународни положај, развој и безбедност. У демократској Србији псовачи и табаџије су инцидент.
Ако ипак има неке користи од скандала опозиције која је проистекла из петооктобарског преврата, онда је то дефинитивно увиђање због чега је Србија са њима просула дванаест драгоцених година. С безидејним лидерима без политичке стратегије и методологије, који не знају да пристојност представља инфраструктуру демократије, да је део универзалне грађанске културе и српског културног наслеђа, другачије није могло нити може бити. Ако нису имали вољу да од беспризорног Видојковићевог псовања заштите грађанку Ангелину Вучић, да од твитерашког паљења заштите националну заставу, или критикују позиве на линч политичких неистомишљеника, због чега би сутра штитили вас?
Можда катарза или васпитавање опозиције може да почне из српске Атине у којој Светозар Милетић, са Трга слободе, за сва времена подсећа свој народ: „Ми смо Срби, али и грађани”.
Драгољуб Којчић, политички филозоф
Остави коментар