Едиција АНТИЋЕВИ ДАНИ

 

 

Djordje D. SibinovicО аутору – Ђорђе Д. Сибиновић родио се 1964. године у Шапцу. Написао је књиге поезије: Престо (1994), Плодови (1998), Нешто поверљиво (2004), Насеље белих кућа (2012), Хиљaду карактера (2013) и Речник Поезије (2013). За књигу Насеље белих кућа добио је награду „Мирослав Антић“ (2013), за Речник поезије Награду Вукове задужбине за уметност, а за Хиљаду карактера награду „Мајевички вијенац“ у Републици Српској. Живи у Београду.

О књизи – Сибиновић је у свом (нашем) добу у којем је новац егзистенцијално мерило, технологија естетичко мерило, игра парадигма херојског а критика стварање топ-листе (не)књижевних квалитета и друштвених утицаја своје песништво сачувао од тих пречица и богаза, терора патернализације, атрибута јефтине сентименталности и митолошке матрице створене од пачворака националних прича, испричаних поетиком медијског упрошћавања и банализације. Зато је књижевна биографија песника Ђорђа Д. Сибиновића више дефинисана поетском одисејом и идентитетом вере у поезију него идеологијом стварности и друштвених норми, овдашњих. Или, једноставније речено, најближа је дефиницији Јосифа Бродског који каже да су „биографије песника као биографије птица“. Њихови основни подаци се препознају у њиховом звуку, метру, рими… Акустичност метафоре оцртава  путању песникову прецизније од овоземаљских показатеља. ( Петар В. Арбутина)

Tomislav MarinkovicО писцу – Томислав Маринковић рођен је 1949. године у Липолисту, код Шапца. Објавио је књиге песама: Двојник (1983), Извесно време (1986), Стихови (1991), Сумња у огледало (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007) и Обичан живот (2011). Добитник је награда „Бранко Миљковић“, „Мирослав Антић“ и „Васко Попа“, као и награде „Заплањски Орфеј“. Песме су му превођене на руски, јапански, шпански и македонски језик. Члан је Српског књижевног друштва и Удружења књижевника Србије. Као самостални уметник, живи и ради у Липолисту.

О књизи – Описујући неки стварносни контекст у коме се обликује лирско виђење одређених животних садржаја, Томислав Маринковић не жели да остане у равни чисте дескрипције и зато се тако често служи поређењима и сликама које његовом песничком говору омогућавају да лакше прелази пут од описа до лирске метафизике. А то је још један доказ да је његова поезија, мада је у себе „упила“ много елемената једног особеног вида нарације, успела да стигне и до врло сложених видова представљања оних сфера људског постојања које су одувек привлачиле песнике. Отуда нам се и чини да се Томислав Маринковић, истовремено, труди и да нас подсети на класичне облике и обрасце лирског говора и да нам покаже како се  могу стварати нови видови лирског говора, а то је знак да је реч о песнику који кроз личну оптику пропушта оне видове традиције који му омогућавају продор у нове и другачије обрасце лирског говора. (Радивоје Микић)

Nikola Vujcic - Dokle pogled dopire i nove pesmeО писцу – Никола Вујчић рођен је 1956. године у Великој Градуси, на Банији (Хрватска). Основну школу завршио је у Великој и Малој Градуси, гимназију у Петрињи. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, група за југословенске књижевности и српскохрватски језик. Објавио је књиге песама: Тајанствени стрелац (1980), Нови прилози за аутобиографију (1983), Дисање (1988), Чистилиште (1994), Кад сам био мали (1995), Препознавање (2002), Звук тишине (2008), Нови прилози за аутобиографију, друго, допуњено издање (2008), Расути звук (2009), Докле поглед допире (2010). Приредио је за штампу необјављени роман Меше Селимовића Круг (1983) и Антологију народне књижевности за децу (1997), друго и треће издање под насловом Српска народна књижевност за децу (2006, 2008). Преводи са руског. Добитник је награда: Браћа Мицић, Змајеве награде Матице српске, Дисове награде, Мирослав Антић, Ђура Јакшић и Бранко Миљковић. У издању Матице српске, у библиотеци Змајева награда, објављен је зборник радова посвећен његовој поезији под насловом Поезија Николе Вујчића (2008). Објављене су му књиге изабраних песама на румунском Nopþile ºi alte poete (Ноћи и друге песме, Темишвар, 2011) и македонском језику Do kaj što potedot dopira (Докле поглед допире, Скопље, 2011). Члан је Српског књижевног друштва и Српског PEN центра. Живи у Београду.

О књизи – Докле поглед допире Николе Вујчића пример је како у савременом песничком тренутку интерес за природу може бити и оживљен и убедљив захваљујући зрелој стваралачкој концентрацији. Узбудљивим преплитањем наклоности према природи са свешћу о песничкој сликовитости, сећања на детињство са поступком имагинације, смисла за детаљ са тежњом ка обухватнијој представи, уметничким нервом за хаику сензације са интроспективним вибрацијама, јасног усхита над спољашњом лепотом са повременом драмом на унутрашњем плану, најпосле и парадоксалним преплитањем сумње у песнички језик са високим естетским дометима и оствареношћу на нивоу семантичких и емоционалних импликација датих стихова, нова књига Николе Вујчића аутентично сведочи о чисто лирском доживљају света, потврђујући да се изворна вредност поезије и даље може темељити на универзалним и надвременским човековим оријентирима. (Ђорђе Деспић, из Поговора)

Stevan TonticО писцу – Стеван Тонтић је рођен 30.12.1946. године у Грдановцима код Санског Моста. Завршио је студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Након вишегодишњег егзила у Немачкој (1993-2001), поново се настанио у Сарајеву као самостални књижевник. Песник, прозаист, есејист, антологичар, преводилац са немачког.

Песничке збирке: Наука о друштву и друге веселе приче (Сарајево 1970), Наше горе вук (Нови Сад 1976), Тајна преписка (Сарајево 1976), Хулим и посвећујем (Београд 1977), Црна је мати недјеља (Београд 1983), Праг (Сарајево 1986), Ринг (Београд 1987), Сарајевски рукопис (Београд 1993, 1998), Мој псалм/Меин Псалм (Берлин 1997), Благослов изгнанства (Бања Лука 2001) и Свето и проклето (Нови Сад 2009).
Изабране песме објављене су му више пута.
Аутор је романа Твоје срце, зеко (Београд 1998).
Саставио је антологије Новије пјесништво Босне и Херцеговине (Сарајево 1990) и Модерно српско пјесништво – велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данас (Сарајево 1991).
Тонтићева Изабрана дјела у 4 књиге изашла су у Сарајеву 2009. године.
Дела су му преведена на више језика, добитник је домаћих и међународних награда.

О књизи – Поезија Стевана Тонтића је готово од својих почетака прожета темељном драмом људског бића у једном (пред)апокалиптичном стању у коме се налазимо не само данас, већ ту подразумевајући и дубљу историјску перспективу. Дубоко песимистична, заснована на «горком талогу искуства» и нихилистичком смислу историје, она оставља врло мало простора за нешто што би имало извјестан катарзичан или искупитељски квалитет. Но, овај аутор посједује риједак дар да непатвореном, ванредном пјесничком реториком и завидним степеном имагинативности ипак посвједочи и унесе трачак смислености и дивинизације у то ишчашено вријеме. Иако већином проговара о архетипским ситуацијама и темама језиком понорних визија, његова поезија је недвосмислено лична, актуелна и самосвојна, а повремено у њој пробљесну и ријетки, утолико драгоценији, тренуци епифанијског препознавања симболичких потенцијала у свакодневном, чулне пуноће и суште лиричности.
(Ален Бешић)
          

Оto HorvatО писцу – Ото Хорват – рођен у Новом Саду. Студирао у Новом Саду, Ерлангену и Берлину. Пише и преводи поезију са мађарског, немачког и италијанског језика. Живи и ради у Фиренци.
Објављене књиге: Путовати у Олмо (2008  – награда „Мирослав Антић“), Дозвола за боравак (2002), Канада. Гедицхте (1999), Фотографије (1996), Горки листови (1990), Згрушавање (1990), Где нестаје шума (1987. – „Бранкова награда“).
Песме у антологијама (избор): Звезде су лепе, али немам кад да их гледам (Антологија српске урбане поезије, 2009), Die neuen Mieter. Fremde Blicke aufein vertrautes Land (Hrsg. I. Mickiewicz. 2004), Цртеж који капље (Алманах нове војвођанске поезије, 1988).
Преводи (књиге): Ханс Магнус Енценсбергер: Последњи поздрав астронаутима (у припреми, 2010), Ото Фењвеши: Анђео хаоса (2009), Јанош Пилински: Кратер (1992. – Награда Друштва књижевника Војводине „Превод године“).
Добитник је Награде „Мирослав Антић“ за 2009. годину.

О књизи – Хорват је дете Новог Сада, дете Ујвидека. Ту се родио, ту је одрастао. На улицама овог града, у кућама у којима је живео, настајало је пресудно најдубље искуство које га је формирало као песника, та егзистенција, најдубље постојање и данас траје у његовим песмама, иако је тај град, тај урбани простор, већ давно нестао у времену, потонуо је као кулиса на црвеном небу иза Телепа. (…) могло би се рећи да је Ото Хорват од оне врсте поета, који смишљено граде свој енвиронмент, обделавају свој врт, култивишу га, макар да је то нека врста илузионизма, што би могла бити замерка оних који претпостављају да песништво пре свега трага за истином, за истином у једном телу и једној души. А истина је та да је Ото Хорват баштиник ватре, и то оне њене угодније стране, светлости и топлоте, која је мера људског у природи, он је чувар сјаја, «злата времена»… (Слободан Тишма)