Edicija Anagram
Život lirskog subjekta Anušićevog rukopisa Živ si, kažeš može da se odredi kao nemrtvi, ili neusmrtiv – kako ističe nemački filozof korejskog porekla, Bjung-Čul Han, koji u svom delu Premoreno društvo daje izveštaj o patologiji savremenog društva. Umoran od napora samopotvrđivanja i prevazilaženja obeleženosti bezdomnika da bude ono što jeste i pripada samom sebi, Anušićev subjekt prinuđen je da živi nedostajanje i lišenost kao svoju neposrednu istinu, s obzirom da je suočen sa nedostatkom vezivanja i rastućom fragmentacijom socijalnog segmenta – koja se dâ sagledati i na formalnom planu pesama. Tako nemrtav, lirski subjekt čini jedino što još može – čeka. U međuvremenu, denarativizacija sveta naglašava osećaj strepnje i prolaznosti, kao drugu važnu pesnikovu tematsku preokupaciju koja zauzima središnji deo rukopisa. (Branislav Živanović) O AUTORU Anđelko Anušić (1953, Gradina, Suva međa, BiH), pesnik, prozni pisac, esejista, književni kritičar, antologičar, publicista. Objavio dvadeset devet…
Neoromantičarske tendencije i štimung u poeziji Dragoslava Dedovića možda nikada nisu bile izraženije no u novom odabiru pesama, pod naslovom Usijanje. Čežnja i melanholija, strast i svest o smrti, sa nezaobilaznim odjekivanjem stihova i ključnih reči Crnjanskovih ciklusa „Nove senke“ i „Stihovi ulice“, u ovoj zbirci dominiraju nad Dedovićevim promišljanjem života nakon rata, egzila, pamćenja, specifičnih hronotopa. Manje narativna, manje diskurzivna, jednostavnija po izrazu, ova se poezija ipak i dalje gradi na polarizacijama karakterističnim za Dedovića: ja i ti, muško i žensko, Sever i Jug, prisustvo i odsustvo… Pesnik nastoji da prenese upravo to pouzdanje koje obostrana želja donosi muškarcu i ženi, te iščezavanje, bledilo svega ostalog pred moći čulnosti. Taktilni svet vlada ovom knjigom, a njenim jezikom metafore dodira. (Sonja Veselinović) Dragoslav Dedović (1963, Zemun), nakon studija žurnalistike u Sarajevu radio je kao novinar za različite medije i pohađao postdiplomske studije sociologije kulture u Beogradu. Od 1992. živi u…
U ovoj knjizi reč je o pesnikovom izboru pesama koje je pisao i koje je napisao davno, posle, i umalo sad, imaginirajući ili pohodeći Srem svog detinjstva i Srem svog zrelog doba kao neogledalski izoštrenu sliku prirode, mladosti, brutalne punoće sveta i svega što tu sliku zamagljuje, potire, svodi na trošnu konačnost koja se kroz ovo pisanje i otklanja i sve jasnije pomalja. Reč je tu i o pesnikovom primerno disciplinovanom nastojanju da to i takvo poetsko štivo nadogradi, koliko i podrije, dvostruko ispita, opipa, umalo analoški pisanim proznim zapisima istovrsnog, topografski sremačkog utemeljenja, u kojima se stiču logike razdešenih lokalnih hronika, revitalizacijski opiti na telu istorijskih zapisa, prespajanja i kopuliranja komšijsko-salašarskih usmenih zaveštanja s govorom presnog dokumenta. U kojima se spajaju putopis i opis, željeno i doživljeno, napisano i prepisano, sve u istom tematsko-energetskom polju i tonu nedvosmisleno prečanske, ravne, tihe elegije koju tek pokatkad vrsno naruši…
Kako preneti muziku što se sve vreme čuje iz poezije koja ujedno piše kratku istoriju rock’n’roll-a, pri tom se kroz vlastitu diskurzivnost probija melodijom, energičnom voljom da sebe peva? U njenoj akustičkoj pozadini odzvanja ceo stadion, koji se utiša tek ponekad, na klavirske deonice Nika Kejva, njeni tonaliteti osvajaju različite nivoe teksta koji želi punk i mora da svira rock’n’roll. A to sve vreme slušamo dok prelazimo iz grada u grad, iz elegije u odu, sa koncerta na molitvu, redom dužine od dve hiljade žena Lemija Kilmistera od kojih je svaka, čak i u ovoj „bruto“ reminiscenciji, našla mesto u poeziji Dragana Boškovića. Bolje je dakle, vratiti pitanje nego dati glup odgovor. Bolje je možda, i pogrešiti, pa reći jednostavno: Bogorodica, grad, rock’n’roll, bol i ništa više. The Clash je zapravo, nemoguće saopštiti: ova poezija je napisana kao migrena, krajnje anonimni bol, a toliko poznat, toliko stvaran i…
Novom knjigom Bundalo je dodao još odlučnije akcente svojoj paraboli o stvaranju, odajući, na svoj pozadinski, naoko nehajan način, gotovo boemski bučnim prekorom i brujem, koji prikriva eruditske naboje njegove poetičke vizije, poštu beskrajnoj supstanci koja čini nevidljivo tkanje naše vidljive, i kolebljive trajašnosti, što je svakom novom tačkom iskušenja u već novoj etapi gradnje efemerija. Ako je Orfej drevnosti izgubio najvoljenije, zadobivši saznanje krajnjih drugosti, pa i suštine vlastitog sveta, osvrnuv se u podzemlju, Orfej iz Sitnina gubi sve, jer njegov pogled izvan ugodnih loža prizemlja ne dotiče ništa. On ne dospeva do poruka gornjih i donjih svetova, niti čuje zadnje tvoračke impulse svoje zarđale kreativne mašinerije koju spremno odlaže među modne preživelosti, otpad i starež. (Tanja Kragujević) Zoran M. Bundalo (1947, Sarajevo), obrazovanje je sticao u Valjevu, Zemunu i na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Dobitnik je „Brankove nagrade“ za 1974. godinu. Protomajstor je Hrama…
U protivurečnoj želji za ostvarivanjem stvaralačkog ideala nedorečenosti i nejasnosti, pokazaće se u kojoj su meri u ovom pesništvu još uvek delatni i malarmeovsko-miljkovićevski poetički zahtevi za odlaganjem i sugestijom značenja, a ne kristalnom jasnoćom. Zahtevi jedne tipično simbolističke poetike na koji se sada reverzibilno kaleme i dodatno zahtevi za oživljavanje i afirmaciju poetike čeličnog romantizma u kojoj oživljuju poneki tipično romantičarski stvaralački ideali, motivi, klišei i govorne figure. A baš to stalno dinamičko stvaralačko ukrštanje empirijskog i metafizičkog, stvarnosnog i sentimentalnog, naučenog i domaštanog, čulnog i spiritualnog, daje ovom poetskom govoru značenjsku puninu i veliku simboličku i asocijativnu protežnost. (Mileta Aćimović Ivkov) Dragan Jovanović Danilov rođen je 1960. godine u Požegi. Autor je sledećih knjiga: poezija – Euharistija (1990), Enigme noći (1991), Pentagram srca (1992), Kuća Bahove muzike (1993), Živi pergament (1994), Evropa pod snegom (1995), Pantokr(e)ator (1997), Glava harfe (s Divnom Vuksanović, 1998), Alkoholi…
Nastala kao odabir iz objavljenih i neobjavljenih pesnikovih rukopisa, ova zbirka predstavlja, na izvestan način, autoru bliskim muzičkim rečnikom rečeno – best of izbor. Od ranih pesama prve zbirke Vilindar (1999-2000), svedenog i jezgrovitog karaktera i zgusnutog značenja, s vidljivim uticajima poetike Momčila Nastasijevića, Georga Trakla, ali i onim savremenijim – jednog Slobodana Tišme (naročito pesme iz rane Tišmine faze, objedinjene u zbirci Vrt kao to), preko sjaja i transparentnosti naredne zbirke Poezika (2001-2002), sve do zrelosti i evidentne sintetišuće misli zbirke Flor Y Canto (2004-2005). Ukoliko tome dodamo prvi put objavljene Tri skrajnute pesme i naročito poetsku prozu autentičnog zvučanja i antičko-profetskog diskursa, Prozaide (2007), dobijamo vanredno ubedljivo svedočanstvo o „sigurnosti vatre” ovog istinski pesničkog duha. (Vasilije Milnović) Miloš Zubac (1976) je književnik i muzičar iz Novog Sada. Predvodi muzičku družinu Prkos Drumski. Jedan je od osnivača i aktera regionalnog kantautorskog i pesničkog kolektiva Novi…
U reči „Urvidek““ čujete i prastarost i urbanost: to je „la strada“ koja vodi tvrdim, utabanim stazama odmetništva. Odmetnik je bezosećajan, jer ne sme voleti ono što žrtvuje, niti dozvoliti da mu nedostaje ono što ostavlja. Slobodan Tišma je jedini istinski desperados srpske proze: od očajanja je ispekao hleb, ni od koga ga nije dobio. Mnogo vremena sam izgubio, kaže on, i još uvek spavam; taj san novosadsku urbanu prozu brani i iskupljuje. (Vladislava Gordić Petković, odlomak iz pogovora) Slobodan Tišma je rođen 1946. godine u Staroj Pazovi. Živi u Novom Sadu. U mladosti se bavio pisanjem poezije, konceptualnom umetnošću i rok muzikom. Nekoliko godina je živeo u Beogradu. Do sada je objavio sledeće knjige: Marinizmi (poezija), 1995; Vrt kao to (poezija), 1997; Blues diary (pesnički dnevnik), 2001; Urvidek (priče), 2005; Pjesme (poezija), 2007; Quattro stagioni (roman). Godine 2011, objavljuje roman Bernardijeva soba (izdavač Kulturni centar Novog Sada),…
Poetička pozicija Selimira Radulovića je specifična i deluje apartno čak i u krugu poetičkog višeglasja, karakterističnog za savremenu srpsku poeziju, koja je otvorena za najrazličitije pristupe, opšte estetičke pretpostavke, formalne modele i vidove iskustva koje se izražava u pesničkom delu. Radulovićevi stihovi i zvukom i fakturom, i obuhvaćenim iskustvom i tematsko-motivskim krugovima, sugerišu da ih na poetičkoj mapi smestimo na stranu koja stoji bliže tradicionalnim predstavama; ali ona se takođe jasno razlikuje od danas dominantnih oblika tradicionalizma u srpskoj poeziji, oslonjenih na pesmu narodnog pevača, odnosno na neosimbolističko krilo pesništva između dva svetska rata. Takav utisak ostavlja i pesnikova nova zbirka Senka osmog eona. (…) Apsolutno poverenje u smisao koji garantuje transcendencija ispoljava se na različite načine u ovoj zbirci. U središnim, isihastičkim celinama (…) dijaloška forma govora se uspostavlja na dve ravni: najpre horizontalnoj, između ovosvetskih aktera, i tada po pravilu onaj iskusniji upućuje da se dimenzija…
Junak romana Trudovi svoju životnu dramu igra na malom prostoru. Scena je svedena na dušek bolničkog kreveta, gde glumac igra žrtvu i osvetnika, umetnika i malograđanina, revolucionara i oportunistu. Suočen je sa smrću, a želi da rađa. Lako je skliznuti sa ovako skučene pozornice. Pasti u površnost, postati banalan, rasplinuti se u tugaljivoj sentimentalnosti. Mnogo je tu osetljivih tema – okrnjena porodica, bludni sin koji se nećka na putu povratka, rađanje neželjenog deteta, zloćudna bolest, nesrećna ljubav i sramna izdaja. Može da se plače nad sudbinom čovečanstva; mogu i da se prizivaju stara dobra vremena. Pisac, srećom, ostaje usredsređen na krevet. Zateže čaršav, rastresa jastuk i u postelju poleže savremenog čoveka. Ona postaje slika današnjeg sveta, a bolnica alegorija svemira koji se oko tog kreveta neumitno širi. (Saša Tomašević) Krsta Popovski (1968, Skoplje), diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Jedan…
Malo je zbirki (recentnih, a ne izabranih) priča u opusu bilo kojeg pisca, u kojima nema primetnih kvalitativnih oscilacija. Tome nije sasvim pobegla ni Telesna straža, no ipak, radi se o pretežno veoma dobroj prozi, jezički „nabrijanoj“, baš testosteronskoj i estrogenskoj, svakako ćirićevskoj, a opet uz razumnu dozu čirićizama. Za razmatranje i (ne)slaganje te trošenje i uživanje jeste, za propuštanje nikako nije. (Teofil Pančić) Zoran Ćirić (Niš, 1962), srpski pripovedač, romansijer, esejista i pesnik. Dobitnik najprestižnije nagrade u srpskoj književnosti – „NIN-ove nagrade“, koja se dodeljuje za najbolji roman godine. Ovu nagradu je dobio za roman Hobo (2001), dok je njegov prvi roman, Prisluškivanje (1999), bio u najužem izboru za istu nagradu. Takođe je dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u 2002. godini, kao i nagrada „Borislav Pekić“ i „Branko Radičević“. Uprkos kultnom statusu i kontroverznim reakcijama koje njegovo delo izaziva u većem delu kulturnog establišmenta…
Kao kolektivna žrtva ekspropriacije sećanja, Teofil Pančić smatra zaborav – đavoljom rabotom. On pamti paleozoik sedamdesetih godina sa skulpturama od kose i kragnama do vakcine. Jednom je primetio kako da je to vreme kad su i bedževi bili sumnjivi. Drugi put nam je poverio da su te godine bile bolje nego što smo zasluživali . On svoju etičku očišćenost ne bi tako nazvao i insistira da nije izgubio ni jednog zagrebačkog prijatelja. On sam bira reči koje koristi. On misli da Jugoslaviju lako mogu izbaciti ispod kože ili hulje ili lažovi. To dete Jugotona, uspavljivalo se uz zujanje reklame Jugodrva – čiji je zuk zvučao kao hrkanje staklenog insekta. Snimao je Nika Kejva preko koračnice „Pešadijo, pešadijo“. Da li je imao život ili živote? (Vladimir Pištalo) Rođen je 1965. u Skoplju. Kolumnista je i kritičar nedeljnika „Vreme“, a od 1999. politički komentator Radija Slobodna Evropa. Kritičke i…
Gubitak oslonca i decentriranost savremenog čoveka u sveopštoj fragmentaciji stvarnosti dovodi do toga da, a pošto se u velikoj meri bavi savremenom stvarnošću, i umetnički postupak u Reverb-u bude upravo takav – fragmentaran, decentriran, čak i svesno dezorijentisan. Umetnost se svetu suočava koristeći njegova oružja. Stojnić zato, uprkos mimetičkim postupcima, ni u ovoj knjizi ne olakšava posao čitaocu, ne povlađuje mu već od njega traži aktivan napor. Pesme nisu naslovljene, čak ni numerisane, prelivaju se jedna u drugu, dominantni motivi se juksta- i supraponiraju kako se knjiga bliži kraju da bi se, u svojoj isprekidanoj, strpljivoj, cik-cak narativnosti, završila čehovljevski. Jer ima li autentičnog završetka osim čehovljevskog, nultog? U slučaju Reverb-a, radi se ipak o više nego pozitivnoj nuli, jer su distorzija i sondaža donele, na nivou doživljaja, liričnosti, više nego uzbudljive rezultate i – ako ne mistične i esencijalističke uvide, a ono makar – utehu. Stojnićev postapokaliptični…
Sastavljen iz tri celine, kako mu i ime govori, roman kombinuje tehniku pripovedanja bulajićevskog partizanskog avanturističkog žanra (petparačkog čak, posebno što je priča začinjena scenama seksa koje kao da su stigle iz loših erotskih filmova) koju je Žurić usvojio u svojoj lagunaškoj fazi sa novim, rekao bih, u pozitivnom smislu, bezobraznim obračunom sa književnim establišmentom. Upravo u tom kritičkom sprdanju sa onim što se naziva književnom scenom leži kvalitet ovog romana. (Vladimir Arsenić) Vule Žurić je rođen u Sarajevu 1969. Do sada je objavio knjige priča: Umri muški (1991), Dvije godine hladnoće (1995), U krevetu sa Madonom (1998), Valceri i snošaji (2001), Muljin ruž (2003) i Katenačo (2011); romane: Blagi dani zatim Prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005), Crne ćurke i druga knjiga crnih ćurki (2006), Mrtve brave (2008), Narodnjakova smrt (2009) i Nedelja pacova (2010). Autor je radio-drama: Omča od hartije, posvećene životu i smrti Bore Stankovića,…
Postoji u Horvatovom romanu rečenica, preciznije, tačka sublimacije. Ona se nalazi otprilike na polovini teksta. To je ova rečenica: „Tišina nakon što se čuje vest o smrti.“ To je zapisano u Horvatovom romanu. Tišina nakon što se čuje vest o smrti. Sabo/krojač je stao. Horvatov junak obreo se u totalitarnoj disfunkciji: on stoji, iščekujući prošlost da dođe. Ima tu nečega od Beketa. Ukopani, uporni Sabo koji ne posustaje u emfazi oplakivanja. Horvatov roman, to je roman oplakivanja. Opstojavanje u „neprekidnoj mentalnoj vatri“, rekapitulacija nakon što je sve prošlo, sve što je moglo da prođe. Dakle, ranije pomenuto iščekivanje je uzalud: ništa što je bilo neće više biti. Nema povratka, nema uskrsnuća. Nema nade i nema ničega. Horvat piše o tome i njegovo pisanje je, bar na prvi pogled, contradictio in adjecto. Ne može da se piše o onome o čemu ne može da se piše, o neiskazivom. (Srđan…
