Едиција Анаграм

Живот лирског субјекта Анушићевог рукописа Жив си, кажеш може да се одреди као немртви, или неусмртив – како истиче немачки филозоф корејског порекла, Бјунг-Чул Хан, који у свом делу Преморено друштво даје извештај о патологији савременог друштва. Уморан од напора самопотврђивања и превазилажења обележености бездомника да буде оно што јесте и припада самом себи, Анушићев субјект принуђен је да живи недостајање и лишеност као своју непосредну истину, с обзиром да је суочен са недостатком везивања и растућом фрагментацијом социјалног сегмента – која се дâ сагледати и на формалном плану песама. Тако немртав, лирски субјект чини једино што још може – чека. У међувремену, денаративизација света наглашава осећај стрепње и пролазности, као другу важну песникову тематску преокупацију која заузима средишњи део рукописа. (Бранислав Живановић) О АУТОРУ Анђелко Анушић (1953, Градина, Сува међа, БиХ), песник, прозни писац, есејиста, књижевни критичар, антологичар, публициста. Објавио двадесет девет…

Неоромантичарске тенденције и штимунг у поезији Драгослава Дедовића можда никада нису биле израженије но у новом одабиру песама, под насловом Усијање. Чежња и меланхолија, страст и свест о смрти, са незаобилазним одјекивањем стихова и кључних речи Црњанскових циклуса „Нове сенке“ и „Стихови улице“, у овој збирци доминирају над Дедовићевим промишљањем живота након рата, егзила, памћења, специфичних хронотопа. Мање наративна, мање дискурзивна, једноставнија по изразу, ова се поезија ипак и даље гради на поларизацијама карактеристичним за Дедовића: ја и ти, мушко и женско, Север и Југ, присуство и одсуство… Песник настоји да пренесе управо то поуздање које обострана жеља доноси мушкарцу и жени, те ишчезавање, бледило свега осталог пред моћи чулности. Тактилни свет влада овом књигом, а њеним језиком метафоре додира. (Соња Веселиновић) Драгослав Дедовић (1963, Земун), након студија журналистике у Сарајеву радио је као новинар за различите медије и похађао постдипломске студије социологије културе у Београду. Од 1992. живи у…

У овој књизи реч је о песниковом избору песама које је писао и које је написао давно, после, и умало сад, имагинирајући или походећи Срем свог детињства и Срем свог зрелог доба као неогледалски изоштрену слику природе, младости, бруталне пуноће света и свега што ту слику замагљује, потире, своди на трошну коначност која се кроз ово писање и отклања и све јасније помаља. Реч је ту и о песниковом примерно дисциплинованом настојању да то и такво поетско штиво надогради, колико и подрије, двоструко испита, опипа, умало аналошки писаним прозним записима истоврсног, топографски сремачког утемељења, у којима се стичу логике раздешених локалних хроника, ревитализацијски опити на телу историјских записа, преспајања и копулирања комшијско-салашарских усмених завештања с говором пресног документа. У којима се спајају путопис и опис, жељено и доживљено, написано и преписано, све у истом тематско-енергетском пољу и тону недвосмислено пречанске, равне, тихе елегије коју тек покаткад врсно наруши…

Како пренети музику што се све време чује из поезије која уједно пише кратку историју роцк’н’ролл-а, при том се кроз властиту дискурзивност пробија мелодијом, енергичном вољом да себе пева? У њеној акустичкој позадини одзвања цео стадион, који се утиша тек понекад, на клавирске деонице Ника Кејва, њени тоналитети освајају различите нивое текста који жели пунк и мора да свира роцк’н’ролл. А то све време слушамо док прелазимо из града у град, из елегије у оду, са концерта на молитву, редом дужине од две хиљаде жена Лемија Килмистера од којих је свака, чак и у овој „бруто“ реминисценцији, нашла место у поезији Драгана Бошковића. Боље је дакле, вратити питање него дати глуп одговор. Боље је можда, и погрешити, па рећи једноставно: Богородица, град, роцк’н’ролл, бол и ништа више. The Clash  је заправо, немогуће саопштити: ова поезија је написана као мигрена, крајње анонимни бол, а толико познат, толико стваран и…

Новом књигом Бундало је додао још одлучније акценте својој параболи о стварању, одајући, на свој позадински, наоко нехајан начин, готово боемски бучним прекором и брујем, који прикрива ерудитске набоје његове поетичке визије, пошту бескрајној супстанци која чини невидљиво ткање наше видљиве, и колебљиве трајашности, што је сваком новом тачком искушења у већ новој етапи градње ефемерија. Ако је Орфеј древности изгубио највољеније, задобивши сазнање крајњих другости, па и суштине властитог света, осврнув се у подземљу, Орфеј из Ситнина губи све, јер његов поглед изван угодних ложа приземља не дотиче ништа. Он не доспева до порука горњих и доњих светова, нити чује задње творачке импулсе своје зарђале креативне машинерије коју спремно одлаже међу модне преживелости, отпад и стареж. (Тања Крагујевић) Зоран М. Бундало (1947, Сарајево), образовање је стицао у Ваљеву, Земуну и на Архитектонском факултету у Београду. Добитник је „Бранкове награде“ за 1974. годину. Протомајстор је Храма…

У противуречној жељи за остваривањем стваралачког идеала недоречености и нејасности, показаће се у којој су мери у овом песништву још увек делатни и малармеовско-миљковићевски поетички захтеви за одлагањем и сугестијом значења, а не кристалном јасноћом. Захтеви једне типично симболистичке поетике на који се сада реверзибилно калеме и додатно захтеви за оживљавање и афирмацију поетике челичног романтизма у којој оживљују понеки типично романтичарски стваралачки идеали, мотиви, клишеи и говорне фигуре. А баш то стално динамичко стваралачко укрштање емпиријског и метафизичког, стварносног и сентименталног, наученог и домаштаног, чулног и спиритуалног, даје овом поетском говору значењску пунину и велику симболичку и асоцијативну протежност. (Милета Аћимовић Ивков) Драган Јовановић Данилов рођен је 1960. године у Пожеги. Аутор је следећих књига: поезија – Еухаристија (1990), Енигме ноћи (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа Бахове музике (1993), Живи пергамент (1994), Европа под снегом (1995), Пантокр(е)атор (1997), Глава харфе (с Дивном Вуксановић, 1998), Алкохоли…

Настала као одабир из објављених и необјављених песникових рукописа, ова збирка представља, на известан начин, аутору блиским музичким речником речено – бест оф избор. Од раних песама прве збирке Вилиндар (1999-2000), сведеног и језгровитог карактера и згуснутог значења, с видљивим утицајима поетике Момчила Настасијевића, Георга Тракла, али и оним савременијим – једног Слободана Тишме (нарочито песме из ране Тишмине фазе, обједињене у збирци Врт као то), преко сјаја и транспарентности наредне збирке Поезика (2001-2002), све до зрелости и евидентне синтетишуће мисли збирке Флор Y Цанто (2004-2005). Уколико томе додамо први пут објављене Три скрајнуте песме и нарочито поетску прозу аутентичног звучања и античко-профетског дискурса, Прозаиде (2007), добијамо ванредно убедљиво сведочанство о „сигурности ватре” овог истински песничког духа. (Василије Милновић) Милош Зубац (1976) је књижевник и музичар из Новог Сада. Предводи музичку дружину Пркос Друмски. Један је од оснивача и актера регионалног кантауторског и песничког колектива Нови…

У речи „Urvidek““ чујете и прастарост и урбаност: то је „ла страда“ која води тврдим, утабаним стазама одметништва. Одметник је безосећајан, јер не сме волети оно што жртвује, нити дозволити да му недостаје оно што оставља. Слободан Тишма је једини истински десперадос српске прозе: од очајања је испекао хлеб, ни од кога га није добио. Много времена сам изгубио, каже он, и још увек спавам; тај сан новосадску урбану прозу брани и искупљује. (Владислава Гордић Петковић, одломак из поговора) Слободан Тишма је рођен 1946. године у Старој Пазови. Живи у Новом Саду. У младости се бавио писањем поезије, концептуалном уметношћу и рок музиком. Неколико година је живео у Београду. До сада је објавио следеће књиге: Маринизми (поезија), 1995; Врт као то (поезија), 1997; Блуес диарy (песнички дневник), 2001; Urvidek (приче), 2005; Пјесме (поезија), 2007; Quattro stagioni (роман). Године 2011, објављује роман Бернардијева соба (издавач Културни центар Новог Сада),…

Поетичка позиција Селимира Радуловића је специфична и делује апартно чак и у кругу поетичког вишегласја, карактеристичног за савремену српску поезију, која је отворена за најразличитије приступе, опште естетичке претпоставке, формалне моделе и видове искуства које се изражава у песничком делу. Радуловићеви стихови и звуком и фактуром, и обухваћеним искуством и тематско-мотивским круговима, сугеришу да их на поетичкој мапи сместимо на страну која стоји ближе традиционалним представама; али она се такође јасно разликује од данас доминантних облика традиционализма у српској поезији, ослоњених на песму народног певача, односно на неосимболистичко крило песништва између два светска рата. Такав утисак оставља и песникова нова збирка Сенка осмог еона. (…) Апсолутно поверење у смисао који гарантује трансценденција испољава се на различите начине у овој збирци. У средишним, исихастичким целинама (…) дијалошка форма говора се успоставља на две равни: најпре хоризонталној, између овосветских актера, и тада по правилу онај искуснији упућује да се димензија…

Јунак романа Трудови своју животну драму игра на малом простору. Сцена је сведена на душек болничког кревета, где глумац игра жртву и осветника, уметника и малограђанина, револуционара и опортунисту. Суочен је са смрћу, а жели да рађа. Лако је склизнути са овако скучене позорнице. Пасти у површност, постати баналан, расплинути се у тугаљивој сентименталности. Много је ту осетљивих тема – окрњена породица, блудни син који се нећка на путу повратка, рађање нежељеног детета, злоћудна болест, несрећна љубав и срамна издаја. Може да се плаче над судбином човечанства; могу и да се призивају стара добра времена. Писац, срећом, остаје усредсређен на кревет. Затеже чаршав, растреса јастук и у постељу полеже савременог човека. Она постаје слика данашњег света, а болница алегорија свемира који се око тог кревета неумитно шири. (Саша Томашевић) Крста Поповски (1968, Скопље), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Један…

Мало је збирки (рецентних, а не изабраних) прича у опусу било којег писца, у којима нема приметних квалитативних осцилација. Томе није сасвим побегла ни Телесна стража, но ипак, ради се о претежно веома доброј прози, језички „набријаној“, баш тестостеронској и естрогенској, свакако ћирићевској, а опет уз разумну дозу чирићизама. За разматрање и (не)слагање те трошење и уживање јесте, за пропуштање никако није. (Теофил Панчић) Зоран Ћирић (Ниш, 1962), српски приповедач, романсијер, есејиста и песник. Добитник најпрестижније награде у српској књижевности – „НИН-ове награде“, која се додељује за најбољи роман године. Ову награду је добио за роман Хобо (2001), док је његов први роман, Прислушкивање (1999), био у најужем избору за исту награду. Такође је добитник награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 2002. години, као и награда „Борислав Пекић“ и „Бранко Радичевић“. Упркос култном статусу и контроверзним реакцијама које његово дело изазива у већем делу културног естаблишмента…

Као колективна жртва експроприације сећања, Теофил Панчић сматра заборав – ђавољом работом. Он памти палеозоик седамдесетих година са скулптурама од косе и крагнама до вакцине. Једном је приметио како да је то време кад су и беџеви били сумњиви. Други пут нам је поверио да су те године биле боље него што смо заслуживали . Он своју етичку очишћеност не би тако назвао и инсистира да није изгубио ни једног загребачког пријатеља. Он сам бира речи које користи. Он мисли да Југославију лако могу избацити испод коже или хуље или лажови. То дете Југотона, успављивало се уз зујање рекламе Југодрва – чији је зук звучао као хркање стакленог инсекта. Снимао је Ника Кејва преко корачнице „Пешадијо, пешадијо“. Да ли је имао живот или животе? (Владимир Пиштало) Рођен је 1965. у Скопљу. Колумниста је и критичар недељника „Време“, а од 1999. политички коментатор Радија Слободна Европа. Критичке и…

Губитак ослонца и децентрираност савременог човека у свеопштој фрагментацији стварности доводи до тога да, а пошто се у великој мери бави савременом стварношћу, и уметнички поступак у Реверб-у буде управо такав – фрагментаран, децентриран, чак и свесно дезоријентисан. Уметност се свету суочава користећи његова оружја. Стојнић зато, упркос миметичким поступцима, ни у овој књизи не олакшава посао читаоцу, не повлађује му већ од њега тражи активан напор. Песме нису насловљене, чак ни нумерисане, преливају се једна у другу, доминантни мотиви се јукста- и супрапонирају како се књига ближи крају да би се, у својој испрекиданој, стрпљивој, цик-цак наративности, завршила чеховљевски. Јер има ли аутентичног завршетка осим чеховљевског, нултог? У случају Реверб-а, ради се ипак о више него позитивној нули, јер су дисторзија и сондажа донеле, на нивоу доживљаја, лиричности, више него узбудљиве резултате и – ако не мистичне и есенцијалистичке увиде, а оно макар – утеху. Стојнићев постапокалиптични…

Састављен из три целине, како му и име говори, роман комбинује технику приповедања булајићевског партизанског авантуристичког жанра (петпарачког чак, посебно што је прича зачињена сценама секса које као да су стигле из лоших еротских филмова) коју је Журић усвојио у својој лагунашкој фази са новим, рекао бих, у позитивном смислу, безобразним обрачуном са књижевним естаблишментом. Управо у том критичком спрдању са оним што се назива књижевном сценом лежи квалитет овог романа. (Владимир Арсенић) Вуле Журић је рођен у Сарајеву 1969. До сада је објавио књиге прича: Умри мушки (1991), Двије године хладноће (1995), У кревету са Мадоном (1998), Валцери и сношаји (2001), Муљин руж (2003) и Катеначо (2011); романе: Благи дани затим Прођу (2001), Ринфуз (2003), Тигреро (2005), Црне ћурке и друга књига црних ћурки (2006), Мртве браве (2008), Народњакова смрт (2009) и Недеља пацова (2010). Аутор је радио-драма: Омча од хартије, посвећене животу и смрти Боре Станковића,…

Постоји у Хорватовом роману реченица, прецизније, тачка сублимације. Она се налази отприлике на половини текста. То је ова реченица: „Тишина након што се чује вест о смрти.“ То је записано у Хорватовом роману. Тишина након што се чује вест о смрти. Сабо/кројач је стао. Хорватов јунак обрео се у тоталитарној дисфункцији: он стоји, ишчекујући прошлост да дође. Има ту нечега од Бекета. Укопани, упорни Сабо који не посустаје у емфази оплакивања. Хорватов роман, то је роман оплакивања. Опстојавање у „непрекидној менталној ватри“, рекапитулација након што је све прошло, све што је могло да прође. Дакле, раније поменуто ишчекивање је узалуд: ништа што је било неће више бити. Нема повратка, нема ускрснућа. Нема наде и нема ничега. Хорват пише о томе и његово писање је, бар на први поглед, цонтрадицтио ин адјецто. Не може да се пише о ономе о чему не може да се пише, о неисказивом. (Срђан…