Edicija Anagram
Knjiga Neka, hvala ispunjena je direktnim, zaokruženim, verističkim tekstovima čija tema može biti bilo šta čega se dohvati autorova kritička oštrica. (Bojan Vasić) Nebojša Vasović je rođen u Kraljevu, živi u Torontu (Kanada). Na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost sa opštom 1978. godine. Magistrirao na Novom kalifornijskom koledžu u San Francisku sa temom „Epigramska poezija D. H. Lorensa“ (program: Poetics), 1992. Autor je sledećih knjiga: poezija – Struna/Suton (Prosveta, Beograd, 1983), So lično (Vidici, Beograd, 1986), Brazil (Matica srpska, Novi Sad, 1986), Pesme za decu i kaluđere (Matica srpska, Novi Sad, 1989), Perdido (KZNS, Novi Sad, 1991), Gong u žitu (Matica srpska, Novi Sad, 1991), Muzika roba (Nolit, Beograd, 1992), Talmud i ja (BIGZ, Beograd, 1992), Sedam čunova (BIGZ, Beograd, 1995), Posečene su šume (Narodna knjiga, Beograd, 2003), Ni ljubavi ni hleba (Povelja, Kraljevo, 2006), Izabrane pesme (Povelja, Kraljevo, 2011) i Neka, hvala (KCNS,…
U pogledu osnovnog poetskog tonaliteta, temperamenta i tematike, kao i ključnih stilsko-retoričkih postupaka, Meteorski otpad se otvara ka svojevrsnom svedočanstvu ili komentaru suvremene urbane stvarnosti, čak i nekim rešenjima koja su karakteristična za srpsko pesništvo angažovano-kritičkog usmerenja sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Time se svakako sugeriše jedan poseban melanholično-ironijski, ali ujedno i trezveno-racionalistički pogled na svet, viđen, dakako, ženskim očima koje ne uzmiču od „banalnosti beleženja svakodnevice“ i veristički oblikovanih situacija. Naprotiv, na njima se u ovom rukopisu gotovo bez izuzetka insistira. Bilo da je reč o deskriptivnom i/ili narativnom postupku sa elementima putopisa i eseja, Meteorski otpad provocira dijalog suprotnosti, agon, sučeljavanje iskaza koji svojim simboličkim prototekstom uvek upućuju na vlastito (literarno, političko, kulturološko, autobiografsko) poreklo. (Bojana Stojanović Pantović) Ana Ristović je rođena 1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je šest…
Onaj ko je Aleksandrinu poeziju čitao guglovski nasumično stiče pogrešan utisak da se radi o poeziji putovanja. Pesama o promeni mesta, o nomadizmu, o seobama zapravo je najmanje: najviše je onih koje govore o hitanju kući. Aleksandri je svaki novi enterijer dom, makar hodala na prstima i iznenađivala se mirisu muškatli koji obavija sobu („Dämmerung“). (Vladislava Gordić Petković) Aleksandra Đajić Horvat je rođena 1966. u Sarajevu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1990, na Odseku za anglistiku. U Novi Sad se seli početkom 1991. i od 1993. do 1999. radi kao asistent na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Od 1999. do 2001. živi u Budimpešti i drži kurseve iz engleskog jezika i antropologije. Godine 2000. pohađala je interdisciplinarni Internacionalni ženski univerzitet u Hanoveru (Nemačka). Završni rad joj je bio kratki poetski film „The first morning in exile“, koji je deo stalne izložbe…
Čakarevićev Poetski govor je specifično otelovljenje univerzalnog jezika, „nešto“ između Znakovnog sistema i Govora. Tekstura (kao proizvod poetskog „obraćanja“) je, zapravo, slika istinskog stanja umetnosti. A to je stadijum pre konačno određenog oblika nečega. Ujedno je to „stanje“ posle oživljavanja i pokretanja elementarija. Baš kao ono stanje pred polazak na put, u praskozorje, oblačnog jutra, dok svi spavaju, dok na putu i dalje nema nikoga, i dok su čula neopterećena suvišnim opažajima, a radoznalost je odraz čistog pogleda deteta. (Žarko Radaković) Marjan Čakarević (1978, Čačak), diplomirao je i završio master studije iz srpske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljene knjige poezije: Paragrad (1999), Sistem (2011) i Jezik (2014) – za koju je dobio Nagradu „Miroslav Antić“. Piše i književnu kritiku i esejistiku. Objavljuje u domaćim i regionalnim časopisima. Živi u Beogradu.
Gola molitva kao književno delo predstavlja neobično interesantan spoj drevnog žanra molitve i poeme. Ovaj pesnički postupak obezbedio je da se delo odlikuje izvanrednom dinamičnošću i jednim gotovo neprekinutim ritmom koji se nameće pri čitanju. U potrazi za adekvatnim postupkom koji bi iskazao najsloženije religiozno-filosofske teme, pesnik se koristi nasleđem kategorije teksta apsurda, razbijajući logiku rečenice, pretačući se iz jednog lica u drugo, u zapovedne iskaze, a na trenutke upotrebljava izreke, ustaljene obrte, ponavljanja, refrene, da bi zatim opet usledile celine, sastavljene od samo jedne reči. To, međutim, maksimalno ističe višeznačnost svake upotrebljene reči i dinamizuje sam iskaz. Monolog se pretapa u koračnicu, koračnica u biografski opis u trećem licu, a ovaj u usklik koji se nenadano otme u nekontrolisanim situacijama. Iako se čini da na trenutke tekst poeme preti da sklizne u neobuzdani govorni tok, to se nijednom ne dešava, jer se oseća neprekidna pesnikova intencija i…
Nekima je već po objavljivanju knjige Tonus bilo jasno da je Ivan Antić jedan od najznačajnijih prozaista nove generacije; drugima pak to verovatno nikad neće postati jasno. Uzrok potencijalnog nesporazuma krije se velikim delom u antiintelektualizmu koji je imanentan našoj epohi, dok je drugim delom reč o statusu kratke priče, koji je poslednjih godina, pa i decenija, čini se, suštinski uzdrman. (…) Pozicija koju Ivan Antić sa novom knjigom zauzima mogla bi otuda biti upoređena sa onom na kojoj se nalazio Albahari početkom osamdesetih godina: reč je, dakle, o fragilnom mejnstrimu, koji se sve vreme poigrava sa sopstvenom pozicijom i neprestano je suštinski dovodi u pitanje, neprestano pokušava da se izmesti iz te pozicije i da sebe posmatra sa strane, nalik na glumca iz priče „Nije se prekinulo“. I to ovog pisca na presudan način odvaja od ostalih: on se ne nalazi na samonametnutoj i utoliko prividnoj poetičkoj…
Poezija Tanje Kragujević je „osetljiva reakcija na svaku promenu“, kako vidljivu, tako i nevidljivu. Ona primećuje kad „proleti anđeo“, milovanje vetra, staklene narcise, „mora od stakla“, grebene, glečere, „oštri led figura“, isijavanje asfalta, portretiše odsustvo. „U rasporedu svemoćnih tipki“ traži „tačku osetljivosti“. Misli „na stvari koje se nisu desile. Kao da jesu“. „Pada. I tone. U celonoćno sporenje jezičkih figura“. (…) Ona prepoznaje granice, „savršenstvo kraja“. Razmišlja o svakodnevnim stvarima, sitnicama, ali i o Univerzumu, koji je „savršena, prava priča“. Poezija Tanje Kragujević je, dakle, seizmograf ili, tačnije, pesnikinja je taj uređaj za registrovanje „zemljotresa“, tj. svih pomenutih i nepomenutih promena oko nje, oko nas, negde u svetu, a njena poezija je seizmogram, zapis, svedočanstvo o tome. Sve što postoji, tu je i zato da bi se napisala pesma. S druge strane, poezija je svet za sebe – ono što egzistira u njoj, ne postoji nigde drugde. Poezija…
Novim književnim ostvarenjem Sonja Veselinović nastavlja avanturu započetu zapaženom Poemom preko. Tim literarnim prvencem ona se upisala u polje aktuelnog književnog života kao autorka naklonjena radikalnijim žanrovsko-formalnim rešenjima. Pod označiteljem prepoznatljive književne vrste, ona je, u jednoj od najintrigantnijih debitantskih knjiga poslednjih godina, oživela izrazitiju međuzavisnost nepredvidivog kretanja (auto)refleksije i (re)konfigurisanja tekstualnosti. Na tom tragu, i u Krosfejdu nije u prvom planu jednoobraznost žanrovskih svojstava. Pružajući povoda za govor i o kratkom lirskom romanu, i o dužoj, atipičnoj noveli, autorka ispisuje višeglasni disperzivno-narativni tok koji specifičnom organizacijom čak podstiče i na udaljavanje od pitanja o profilisanju književne vrste. Ne samo osoben vid pripovedanja, već i tematski slojevi kroz koje rone uvedeni glasovi, ukazuju tekstualnost Krosfejda kao rastresito, nehomogeno, dinamičko polje, lišeno linearnog razvoja motiva, bazirano na kovitlavoj kumulaciji uvida, slika, iskaza koji iziskuju strpljivije čitaoce, naklonjene eksperimentalnosti. (Goran Korunović) Sonja Veselinović je rođena 1981. godine u…
Poezija za Hadžića na prvom mestu predstavlja pokušaj da se u čulima dostupnom svetu pronađe neki smisao. Ako tog smisla uopšte ima. Jer treba obratiti pažnju ovde na prvu reč: pesnik ne tvrdi, on ne može ni sebi, niti drugima ponuditi nikakvu garanciju da će taj smisao i naći; sve što može jeste da pokušava, i da u jeziku i jezikom predoči svedočanstva o tim pokušajima. S tim u vezi je i utisak opreznosti u Hadžićevom lirskom govoru: ona nije proizvod kukavičluka, ili odsustva klasično shvaćenog pesničkog zanosa, već upravo plod životnog iskustva i mudrosti. To što, dakle, subjekt ove poezije pažljivo gleda, miriše i osluškuje, što svaki predmet, temu ili lirsku situaciju kao da opipava i premeće iz ruke u ruku, jeste upravo svest o varljivosti sopstvenih čula, ali ne manje i sopstvenog iskustva, a ono nikada i ni u čijem slučaju nije toliko da bi se…
U Jevanđelju po magarcu može se prepoznati Aćinova naklonjenost prema nekim već stvaralački artikulisanim i dominantnim temama iz prethodnih knjiga priča, poput ljubavi i smrti, putovanja i književnosti. No, osim ovih koliko individualno poetičkih toliko i univerzalnih, prisutne su i one postmoderno specifične teme, poput izgubljenih ili apokrifnih rukopisa, paralelnih svetova, borhesovskih lavirinata, začudnih odnosa između istorije i savremenosti, imaginacije i stvarnosti, odnosno problem tekstualnosti sveta i života. Razvrstana u četiri poglavlja, knjiga svojim podnaslovom nagoveštava da su to „priče o sitnim svetim trenucima“. No čitalac će ubrzo shvatiti da se „sveto“ u Aćinovom rečniku ne može tako lako odvojiti od paradoksalnih ili ironičnih efekata, te da ono, ukoliko ima veze sa religioznom ili etičkom, još više ima sa onom estetskom i tekstualnom dimenzijom. (Đorđe Despić) Jovica Aćin, rođen 1946. u Zrenjaninu. Piše pesme, kratke priče i eseje, prevodi s nemačkog, francuskog i engleskog. Objavljene knjige priča: Duge…
„Ova poezija nije lirika uljuljkivanja u harmoničnom doživljaju sveta, ili u kontemplativnoj nadmoći pesnikinje nad svetom, niti teži prvenstveno metafizičkim uvidima. Poezija Danice Vukićević izvire iz spoja egzistencijalnog grča i aksiološke napetosti o kojem neprestano svedoči na različitim nivoima vlastitog iskustva, od rodnog pitanja do duha vremena i problema društvenog statusa pesnika. Otuda rastrzanost, gorčina i pobuna, fragmentarnost i skepsa, jer pesma postaje „radikalna praksa radikalnog života“. Pesma postaje kolaž sastavljen od različitih iscepkanih delića junakinjinog iskustva, u kojem dominiraju zabrinutost, razočaranost, stres, i gde se jedine umirujuće tačke naslućuju u odnosu kćerke i majke, što i jeste jedan od važnih motiva ženskog pesništva. Upravo iz ovog odnosa kćerka-majka, izvire ono životno i toplo, ona nežna emocija puna brige i ljubavi koja stoji opozitno prema gorčini i rezignaciji koje dolaze iz okrenutosti prema društvu i svetu.“ (iz pogovora Đorđa Despića) O AUTORU Danica Vukićević (1959,…
Petrinovićeva knjiga počinje pitanjima i ona do kraja ostaje knjiga pitanja koja se bavi uslovima, okolnostima i mogućnostima sveta koji je naš svet. Kako prozno kontekstualizovati dinamiku krize? Kako ući u prirodu odnosa istine? Kako doživljavamo život i šta smo o stanju da kažemo o njemu? Šta kome pripada na točku sudbine? Kako pronaći smisao životnih epizoda? Kako pripovedati tišinu koja se spušta nad nama? Gde je događaj egzistencije? Gde su nestali veliki ciljevi? Dokle uopšte sežu naše ambicije? Kako je živeti bez posla i bez smisla? Kako držati život u svojim rukama? Koji je udeo naše ljudskosti? Kako prevladati ličnu uskogrudost? Šta preostaje čoveku koji je izdao srce, a koga je pamet prevarila? Sve su to obeshrabrujuća pitanja koja čovek može danas sebi da postavi. Na sreću (ili na nesreću), ljudi na ovom svetu uglavnom ne znaju kako problemi drugih utiču na njihove živote, a Petrinović pod…
Đorđe Kuburić je oduvek voleo marginu, smatrao je, s pravom, svojim autentičnim uporištem. … Kuburićevi stihovi su oduvek bili upečatljivi kada su bili stavovi jednog usamljenog i autentičnog duha, a u ovom rukopisu oni su uvek takvi … Bilo da su pitanja, odgovori ili da su dileme, bilo da su opisi stanja ili osećanja, koja posle čitanja Kuburićevih stihova sablasno lebde oko nas, prožimaju naše emocije i naš razum, nekako između. To između je sablasnošću senki pomireno i pretvoreno u stihove koji nas skoro onirički zakriljuju. (Vasa Pavković) Đorđe Kuburić je rođen godine 1958. u Bačkom Petrovom Selu. Objavio šest pesničkih zbirki. Prevođen. Živi u Subotici.
Četvrta knjiga priča Milorada Grujića broji šest pripovedaka dužih obimom, a koje bismo najpreciznije mogli odrediti kao pripovesti – žanr koji predstavlja korak od priče ka romanu. Moglo bi se reći da u tom pogledu autor nastavlja poetiku opširnog pripovedanja iz prethodne knjige priča, U pomrčini arhiva, objavljene 2010. godine. S druge strane, ono što knjigu Bez granica vezuje za zbirke Novosadski nokturno i U ponoć, iz neke mračne kuće negde u svetu, pa i za romane U zasenku Dunavskom sokaku i Bog Vadraca i Madžara, jeste istorijski potdekst i fascinacija biografijama (stvarnim i domaštanim) ličnosti koje su obeležile kulturni i politički život Novog Sada i Vojvodine u devetnaestom i dvadesetom stoleću. Upravo pokušaj da se u priču smesti čitav jedan život, da se obuhvati što više detalja i protagonista, jeste ono što čini pripovedački svet Milorada Grujića dinamičnim, živopisnim i uzbudljivim. Dragana V. Todoreskov Milorad Grujić je…
Bernardijeva soba nije samo roman kao događajnost, već priča koja je pronašla i autora i čitaoce, i vozi nas i vozi u čudesnoj naizmeničnosti uzlaznih i silaznih lukova na Jadranskoj magistrali. Ispresecanost putanja fenikscrvene bube i tamnog mercedesa, u tamnoljubičasto more, u veliki hladni Okean. Roman koji je kantata raspričava se kao muzika – i na planu doživljaja. Reč je o prozno-poetskom melanžu, pripovesti i refleksijama, muzici i slikama, alhemijskim pretapanjima događaja, razmišljanja, boja i oblika, nameštaja, sobe, grada i okeana. Naracija nije linearna, nego isprekidana, muzikalna, ponavljajuća, dijalektička; ne putanja, nego mnoštvo skretanja i susretanja … Novi roman Slobodana Tišme pojavljuje se kao netipična proza, kao pasivni otpor i rezignacija, kao remećenje klasične naracije (sistema u kojem živimo) i prepuštanje alhemiji zgušnjavanja doživljaja i događaja. Slojevi radnje su slojevi zanosa koji želi da bude neprekidna afirmacija, dijalektička afirmacija, ,,Da ali Ne! Ne, ali Da! Uvek Da, ali…
