Издаваштво

У оквиру едиције Антићеви дани објављена је нова збирка песама Земља хода земљом првог добитника Награде „Мирослав Антић“ Љубивоја Ршумовића. ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ (1939, Љубиш), Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу и Београду, где је дипломирао 1965. године на Филолошком факултету, на групи за компаративну књижевност. Објавио је 86 књига, углавном за децу. Најпознатији наслови: Ма шта ми рече, Причанка, Певанка, Још нам само але фале, Вести из несвести, Невидљива птица, Домовина се брани лепотом, Сјај на прагу, Рошави анђео, Зов тетреба, Успон вртовима, Песме уличарке, Северозападни крокодил, Пошто продаш то што мислиш, Опасан сведок, Не вуците ме за језик, Гујина стена, Буквар дечјих права, Три чвора на трепавици, Тајна ледене пећине, Бели пакети… Добитник је бројних књижевних награда, а Награду „Мирослав Антић“ (2008) добио је за збирку песама Бели пакети. Дела су му преведена на више страних језика.

Описујући неки стварносни контекст у коме се обликује лирско виђење одређених животних садржаја, Томислав Маринковић не жели да остане у равни чисте дескрипције и зато се тако често служи поређењима и сликама које његовом песничком говору омогућавају да лакше прелази пут од описа до лирске метафизике. А то је још један доказ да је његова поезија, мада је у себе „упила“ много елемената једног особеног вида нарације, успела да стигне и до врло сложених видова представљања оних сфера људског постојања које су одувек привлачиле песнике. Отуда нам се и чини да се Томислав Маринковић, истовремено, труди и да нас подсети на класичне облике и обрасце лирског говора и да нам покаже како се могу стварати нови видови лирског говора, а то је знак да је реч о песнику који кроз личну оптику пропушта оне видове традиције који му омогућавају продор у нове и другачије обрасце лирског говора. (Радивоје…

Сибиновић је у свом (нашем) добу у којем је новац егзистенцијално мерило, технологија естетичко мерило, игра парадигма херојског а критика стварање топ-листе (не)књижевних квалитета и друштвених утицаја своје песништво сачувао од тих пречица и богаза, терора патернализације, атрибута јефтине сентименталности и митолошке матрице створене од пачворака националних прича, испричаних поетиком медијског упрошћавања и банализације. Зато је књижевна биографија песника Ђорђа Д. Сибиновића више дефинисана поетском одисејом и идентитетом вере у поезију него идеологијом стварности и друштвених норми, овдашњих. Или, једноставније речено, најближа је дефиницији Јосифа Бродског који каже да су „биографије песника као биографије птица“. Њихови основни подаци се препознају у њиховом звуку, метру, рими… Акустичност метафоре оцртава путању песникову прецизније од овоземаљских показатеља. (Петар В. Арбутина) Ђорђе Д. Сибиновић родио се 1964. године у Шапцу. Написао је књиге поезије: Престо (1994), Плодови (1998), Нешто поверљиво (2004), Насеље белих кућа (2012), Хиљаду карактера (2013) и Речник Поезије…

Хорват је дете Новог Сада, дете Ујвидека. Ту се родио, ту је одрастао. На улицама овог града, у кућама у којима је живео, настајало је пресудно најдубље искуство које га је формирало као песника, та егзистенција, најдубље постојање и данас траје у његовим песмама, иако је тај град, тај урбани простор, већ давно нестао у времену, потонуо је као кулиса на црвеном небу иза Телепа. (…) могло би се рећи да је Ото Хорват од оне врсте поета, који смишљено граде свој енвиронмент, обделавају свој врт, култивишу га, макар да је то нека врста илузионизма, што би могла бити замерка оних који претпостављају да песништво пре свега трага за истином, за истином у једном телу и једној души. А истина је та да је Ото Хорват баштиник ватре, и то оне њене угодније стране, светлости и топлоте, која је мера људског у природи, он је чувар сјаја, „злата…

O КЊИЗИ: Докле поглед допире Николе Вујчића пример је како у савременом песничком тренутку интерес за природу може бити и оживљен и убедљив захваљујући зрелој стваралачкој концентрацији. Узбудљивим преплитањем наклоности према природи са свешћу о песничкој сликовитости, сећања на детињство са поступком имагинације, смисла за детаљ са тежњом ка обухватнијој представи, уметничким нервом за хаику сензације са интроспективним вибрацијама, јасног усхита над спољашњом лепотом са повременом драмом на унутрашњем плану, најпосле и парадоксалним преплитањем сумње у песнички језик са високим естетским дометима и оствареношћу на нивоу семантичких и емоционалних импликација датих стихова, нова књига Николе Вујчића аутентично сведочи о чисто лирском доживљају света, потврђујући да се изворна вредност поезије и даље може темељити на универзалним и надвременским човековим оријентирима. (Ђорђе Деспић, из Поговора) О АУТОРУ: Никола Вујчић рођен је 1956. године у Великој Градуси, на Банији (Хрватска). Основну школу завршио је у Великој и Малој Градуси, гимназију у…

Поезија Стевана Тонтића је готово од својих почетака прожета темељном драмом људског бића у једном (пред)апокалиптичном стању у коме се налазимо не само данас, већ ту подразумевајући и дубљу историјску перспективу. Дубоко песимистична, заснована на «горком талогу искуства» и нихилистичком смислу историје, она оставља врло мало простора за нешто што би имало извјестан катарзичан или искупитељски квалитет. Но, овај аутор посједује риједак дар да непатвореном, ванредном пјесничком реториком и завидним степеном имагинативности ипак посвједочи и унесе трачак смислености и дивинизације у то ишчашено вријеме. Иако већином проговара о архетипским ситуацијама и темама језиком понорних визија, његова поезија је недвосмислено лична, актуелна и самосвојна, а повремено у њој пробљесну и ријетки, утолико драгоценији, тренуци епифанијског препознавања симболичких потенцијала у свакодневном, чулне пуноће и суште лиричности. (Ален Бешић) О АУТОРУ : Стеван Тонтић је рођен 30.12.1946. године у Грдановцима код Санског Моста. Завршио је студије филозофије са социологијом у…

О писцу – Срђан Срдић (1977, Кикинда), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Један је од победника конкурса за најбољу необјављену причу интернет сајта www.bestseler.net, а добитник је и прве награде за прозу на конкурсу зрењанинског часописа „Улазница“ (2007), стипендије Фонда „Борислав Пекић“, те награда „Биљана Јовановић“ и „Едо Будиша“. Објављена дела: романи – Мртво поље (2010) и Сатори (2013); збирке прича – Еспирандо (2011) и Сагоревање (2014); есеји – Записи из читања (2014). О књизи – Превасходно познат, разуме се, као прозни писац, у есејима окупљеним у овој књизи Срђан Срдић представља нам се као читалац, слушалац и тумач. Пишући о књигама и плочама које су му, из различитих разлога, важне, он истовремено пише и о самоме себи, хтео то или не. Отуда двострука природа ове књиге, њена двострука занимљивост, двострука сврха: она ће, с једне стране, привући читаоце које…