Изложба скулптура Милана Кулића биће отворена у понедељак 18. јула у 19 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада.
СКУЛПТУРЕ СКУЛПТУРА
Уколико одређујемо неко уметничко дело као апстрактно, тиме увек истичемо његову ослобођеност од препознатљивих, стварних мотива. Међутим, појам (не)стварности увек је био многозначан, а самим тим и завистан од начина перцепције онога који му приступа. Чини се да није баш тачно да само стварног има а нестварног нема, већ можемо пронаћи извесно посредовање између њих – постоји стварно које у себи садржи нестварно као представљени садржај. Апстрактно уметничко дело изненађујуће је стварно: оно је дефинисано стваралачким процесом сопственог настајања који обликовањем преображава, али не пориче постојање одређене материје.
Обликујући представљену серију тродимензионалних радова, Милан Кулић преиспитује сам појам апстрактне скулптуре као већ утемељеног света облика. Одбацивањем миметичких захтева, апстрактна скулптура стиче аутономију форме која постаје носилац материјалног записа скулпторског објекта (његове масе, тежине, гравитације) у простору из кога не може да се издвоји – на тај начин се појам скулптуре приближава самом појму објекта и она тежи да постане објекат међу објектима. Интуитивно пратећи идеју уметности-као-уметности Еда Рајнхарда, Кулић формалном редукцијом скулптуре своди на односе минималних геометријских облика који нису резултат апстраховања препознатљиве/стварне форме већ настају као продукт просторног повезивања више сличних пластичких јединица – „нешто“ је доведено у однос са „нечим“: ситна камена полулопта егзистира поред масивних тамних геометријских облика истесаних у дрвету, оштра метална конструкција провучена је кроз облу форму састављену од летвица… Скулптура постаје један (уметниковом руком) одуховљен, антифункционални, материјални објекат који је неодвојив од простора који уметник третира као неомеђену пластичку димензију – његове скулптуре „говоре“ не само својом величином, тежином или масом, већ и распоном и површином.
Кулић је скулптуре ослободио везаности за постамент и слободно поставио на раван посматрача који мора да се креће међу њима да би их сагледао. Скулптура постоји као објекат у свету, али да би досегла свој егзистенцијални максимум, посматрач има активну улогу у њеном постојању. Смањењем наратива, неименовањем представљених радова и довођењем посматрача у непосредан однос са поставком, Кулић посматрача ослобађа од инстиктивне обавезе искуственог препознавања перципираног и предочава му идеју да се пред њим налази СКУЛПТУРА као тродимензионални објекат који (по)стоји у простору и чији је циљ само да опише своје постојање међу осталим објектима/скулптурама. Посматрач је доведен међу пластичке објекте међу објектима – тачније, међу скулптуре-као-скулптуре. Апстрактно и стварно–конкретно утемељени су у тренутак спајања личне перцепције посматрача са огољеном аиконичком формом. На овај начин, апстрактно уметничко дело приближава се човеку-посматрачу онолико колико су му чула и ум слободни да осете: виде, чују, додирну или пробају.
Слобода је у власништву креативних људи – били они ствараоци или љубитељи уметности. Уосталом, најважније је оставити могућност да се тај кружоок прошири – јер, како је рекао Карл Андре: Уметност је оно што радимо, a култура је оно што се ради са нама.
Дања Текић
Милан Кулић – биографија
Завршио основне и мастер академске студије на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Тренутно на докторским студијама на истом факултету. Током летњег семестра школске 2012/13 године био је демонстратор на предметима Скулптура у камену, Технологија вајарства и Вајање, Вајарски одсек Факултета ликовних уметности.
Стипендиста Фонда за младе таленте (2009/10. и 2011/12.) као и Министарства просвете, науке и технолошког развоја, где је од 2014. године ангажован на пројекту Друштво, духовно-материјална култура и комуникације у праисторији и раној историји Балкана при Балканолошком институту САНУ.
Стамостално је излагао у Београду и Руми. До сада је учествовао на великом броју колективних изложби у земљи и иностранству (Немачка, Италија, Канада). Добитник је више награда током школовања – награда Сретен Стојановић, за резултате у скулптури (2011.) и Награда за скулптуру у материјалу СО Савски венац (2010. и 2012.). Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 2015. године.
Остави коментар