Изложба слика Анђеле Ристић „Развој идентитета кроз визуелни континуитет ликовног израза” биће отворена 27. јула у клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 9. августа.

Способност пројектовања духовне димензије кроз материјално, аналитичког и синтетичког приступа стваралачком процесу, сагледавања општег ка посебном и обратно, определили су и усмерили ток мастер рада, истраживачког циклуса Анђеле Ристић.

Чврсто ослоњена на неприкосновене вредности, духовни идентитет који по рођењу носи и везује за косовски завет, земљу и територију које за њу представљају мисао и значење, сећање и осећање, смисао и испуњење, она гради естетски степенице сопственог ликовног, чисто уметничког трагања и поступка. Идентитет је суштинско полазиште, везивно ткиво на чије обличје се надовезују сам ликовни израз и сазревање.

Како кроз „самоодрживог појединца“, осуђеног, осамљеног и отуђеног види преламање слике глобалистичког друштва квази хуманистичких вредности, тако са друге стране површног система сагледава могућност сазревања појединца као дела тока, историјског следа, културолошког, цивилизацијског и духовног идентитета, онога ко се налази на интелектуалном и духовном ступњу са којег је у стању да постави питање – ко сам ја?

На који начин се античко наслеђе, ранохришћанска уметност и златни средњи век дотичу у модерној уметности и савременом бићу, како се одрицањем од сопственог ега гради уметнички рад, и на који начин на њега утичу локални елементи, језик, обичаји, слике детињства, народно песништво, како се православна и западноевропска хришћанска уметност сусрећу у манастиру Високи Дечани, узори су немерљивих вредности и слике које су дубоко у њој записане, а од којих полази када приступа савременом уметничком раду.

Јасне целине у оквиру цртежа истакнуте комбинованом техником угљена и графитних акцената, а подржане лавираним подлогама, уобличене су и усаглашене на начин на који планирано, у одсуству сваке случајности, заокружују целину. Ликовни елементи у динамичној композицији, грађени наизглед експресивним запетастим потезима, игра светлуцавих и богатство различитих цртачких материјала, контраста светлих и тамних површина, топлих и загаситих боја на сликама, суштина су уметничког приступа чистој ликовности, језику растрећеном сувишног и декоративног. Слике житних поља, стрњишта, језик и песме старе Србије уткала је у структурални приступ грађењу ликовног дела, без сувишне експлицитности – пренете су ликовним метафорама, стилски префињено и уједначено.

Линијски цртеж, склад елемената, тоналитети, хроматски односи, супротстављање светлог и тамног, умбре и цинобера, сигуран потез, контролисана експресија, услови су под којима Анђела Ристић емоционално уобличава свој рад. Кроз уметничко стваралаштво чија је полазна тачка вера, без огољене прагматичне уметничке ангажованости, са потпуном интелектуалном присутношћу у процесу настанка савременог ликовног рада, уметница свој став темељи на идентитету и та релација је двосмерна. На начин на који је сваки потез унутар цртежа у међузависном односу према целини, у овом раду дата је персонификација укрштања материјалног и духовног, општег и појединачног, медитативног и интелектуалног.

Уметница је ликовно оправданим средствима уткала и текстуалне елементе у рад, у синхроницитету са идејом којом се у ширем смислу посвећује савременој усменој поезији. Истовремено тражи паралеле хип-хоп културе и српских епских песама, с обзиром на то да и једне и друге садрже сличне стилске фигуре, хиперболу и метафору којом исказују уметничку побуну против дискриминације и социјалних неједнакости. Истовремено задржава критички однос према принципима којима је популарна култура злоупотребљена у глобалним друштвеним трендовима.

Анђела Ристић једнаку вредност даје форми, садржају и теми ликовног рада чиме на микро и макро нивоу оправдава свест о вредности прошлог и савременог, у уметничкој и културолошкој равни, честитим односом према чистој ликовности, али и према осталим вредностима које чине континуитет и суштину развоја, уметничког и човечног.

Ивана Мартић, ликовни уметник

О изложби

У досадашњем стваралачком раду главни предмет мог истраживања је заснован на пејзажима са Косова и Метохије. Прве серије су настале од сировог визуелног утиска, чистог пејзажа, да бих кроз мисаоно и визуелно сазревање дошла до стилизације житних поља, стрњишта које се приближавају апстрактној формули слике.

Жито је симбол непролазног, вечног живота; представља рађање, кретање, животни циклус и обнову. Семе које је симбол живота и данас се у свим цивилизацијама користи у народним обредима. Жетва је опевана у многим песмама и управо то ме је привукло да дубље истражујем епску и лирску поезију, паралелно и у контексту са мојим ликовним истраживањима.

Интересује ме Развој идентитета кроз визуелни континуитет ликовног израза. Овим насловом желим да обухватим истраживање које се не заснива само на цртежима већ би посегнула и много даље. Осврнула бих се на историју Косова и Метохије, културу и етничке чињенице, обредно-обичајне праксе, колективну свест, психологију становника…

У контексту анализе сопственог рада и континуитета сопственог уметничког индентитета паралелно би истраживала модерну и савремену уметност насталу на овом и европском тлу.

Такође, паралелно и у контексту истраживања образложићу сличности између народне поезије и савремене усмене речи у форми реп музике. Циљ овог истраживања је да се освесте вредности као што је колективна свест, трансцедентно и иманентно осећање кроз савремено визуелно стваралаштво; такође, у ери у којој доминира глобална култура желим да истакнем значај и богатство локалне културе.

О аутору