Драгољуб Збиљић је објавио укупно петнаест књига о којим ће, у организацији Културног центра Новог Сада, говорити у четвртак, 31. јануара у 12 сати познаваоци његовог дела: академик Љубомир Зуковић, проф. др Милош Ковачевић и проф. Владислав Ђорђевић.

            Од петнаест Збиљићевих књига десет су у целини посвећене обради питања из српског језика и, нарочито, обради српског писма ћирилице. Најновија, по ширини и свеобухватности тумачења и најкомплетнија јесте његова књига Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011, на 1072. стране). То је, без сумње, Збиљићево животно дело. То је, свакако, капитално дело у садржају, начину рада, по исцрпности у обради страдања ћирилице у српском језику и српском народу, као и у тумачењу разлога латиничења Срба, јер је српска ћирилица вековима (после 1060. године) била на удару латиничких народа и култура споља, а данас је – због сасвим погрешног рада наших власти и, пре свега, српских квазилингвиста сербокроатиста – доведена до данашњих изузетака у јавном коришћењу (и) у целој Србији, па ако се наши лингвисти и правописци не опамете и не поступе по предлозима Д. Збиљића – српско хиљадугодишње писмо отићи ће, после толиког насиља и неразумевања наших (не)стручњака у институцијама, у музеје. У прошлост.

            Збљићева теорија и практични (спасавајући) предлози у овим књигама су оригинално дело по тачности, озбиљности и убедљивости. Није Збиљић, наравно, усамљен данас у тим предлозима. Има још млађих стручњака који следе његово дело, али за сада их нема у моћним, плаћеним институцијама које се тиме баве, које имају основни задатак да се исправно понашају и да научно прихватљиво раде, али је србохрватство превише укорењено у нашој лингвистици после Новосадског договора (1954), па су зато и српски језик и српска ћирилица у све већој опасности.

            Треба рећи да је Збиљић, осим петнаест књига, објавио близу хиљаду чланака, осврта, огледа, студија, расправа о српском језику и писму у многим стручним часописима и у дневној и периодичној штампи. У јавности је постао познатији када је (2001) основао Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у Новом Саду које је имало утицаја на спасавање српског писма на целом подручју српског језика. Има резултата те борбе у томе што је, великим делом заслугом Удружења „Ћиилица“ и самог Збиљића, усвојен Члан 10. Устава Републике Србије у коме је недвосмислено враћено раније ћириличко једноазбучје у српском језику. Међутим, како су заблуде стваране дуже од пола века у комунистичкој Југоаславији преко комунистичко-лингвистичког уникатног изума о „богаству двоазбучја“, затим о неприродној, немогућој и неодрживој „равноправности писама“ у једном језику и једном народу, па чак и о тобожњој некаквој „српској привилегији на два писма“ – српска ћирилица је, највише путем буквалног, голог насиља, деценијама истискивана из српског језика у корист општехрватске националне абецеде која је у многим елементима лошије писмо за природу српског језика.

            Збиљићеве књиге су најкомплетније студије о овим питањима на којима је проф. Збиљић деценијама радио приљежно.