Zemlja kao teritorija, deo istorije i energetski prostor

Izložba slika Đorđa Stanojevića „Slikati kao priroda“

biće otvorena u ponedeljak 30. marta u 19:30 časova

u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, i trajaće do 12. aprila.

Biografija

Đorđe Stanojević (1974, Osečina). Docent na Akademiji za umetnost i konzervaciju Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu. Honorarni predavač na Fakultetu pejzažne arhitekture i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu.

SLIKATI KAO PRIRODA

Tema rada Đorđa Stanojevića je zemlja – kao teritorija, kao deo istorije, ali i energetski prostor. Reč je o angažovanom pristupu koji povezuje umetnost sa mnogim filozofskim i etičkim pitanjima.

Zahvaljujući viišegodišnjem iskustvu stečenom u oblasti savremenih vizuelnih komunikacija, spontano je nastala umetnička metodologija koja se oslanja na element pralikovnog, neestetiziranog, primarnog, onakvog kakva je priroda. Kao jedna od mogućnosti ljudskog i umetničkog promišljanja u vremenu u kome živimo.

Zemlja u svom prirodnom obliku je ključni element koji se provlači kroz skoro sve njegove radove. Ona je stvarna i ne može se kopirati, simulirati ili napraviti. Upravo u toj činjenici leži njena snaga. Ideja rađanja iz nje i egzistencijalna borba rođenog, osnovni je motiv ove metodologije umetničkog istraživanja.

Svi smo mi napravljeni od zemlje na kojoj smo rođeni i nosimo sve njene osobine. Ona, kao medijum, ima ogromnu snagu. U sebi nosi istoriju, psihologiju i egzistencijalnost određenog prostora. Đorđe Stanojević slika taj prostor na kome živimo u njegovom totalitetu. Slika ga njegovim sredstvima. Zato koristi balegu, blato, plevu… Sve one materijale koji nose životnu ergonomiju tog prostora.

Kada kažem slika, podrazumevam sva sredstva koja baštini savremena umetnost, od najklasičnijih do najsavremenijih iskustava. Izbor materijala mu je od presudne važnosti. Oni su mahom ti koji u sebi nose životnost konkretnog prostora.

Proces nastanka radova je dug. Odvija se isto onako kako se u prirodi smenjuju godišnja doba ili onako strpljivo i sporo kako drvo ili čovek raste. On posmatra kako ti radovi nastaju. Oni su uvek iznenađenje i za njega i za posmatrača. Ne slikati prirodu, već prirodom. Razlika u metodu je ogromna. To nije deskriptivni metod pravljenja pejzaža. već čitanje zemlje, njeno prevođenje na jezik savremene umetnosti. Od prirode on uči proces stvaralaštva, spontan i iznenađujući.

Rudimentarnost, životnost i insistiranje na elementarnom, ključni su konceptualni okviri u kojima se kreće njegova umetnost. Jozef Bojs je koristio termin pralikovnog. Za njega je to nešto neizdiferencirano i haotično, kao maslac ili filc, što postoji u čoveku kao energija i što želi da se izrazi u određenom materijalu.

On baštini način izražavanja ljudi sa ovih prostora. To je oblik nemuštog čitanja zemlje kroz znake urezane na oruđima i oružjima. Jer mi na ovim prostorima nismo imali priliku da prođemo kroz klasične periode umetnosti i da formiramo jasnu estetiku. Istorija to nije dozvoljavala.  Ratovi su sekli čitave generacije, čiji su naslednici uvek počinjali sve iz početka. Kultura, estetika i civilizcijski nanos iskustava je uvek bio kratkog veka i veoma brzo nestajao u krvavim ratovima. Način izražavanja je sirov i čvornovat, ali veoma živ.

Đorđe Stanojević smatra da je jedina šansa njegovog istraživačkog rada jedna neestetizirana i rudimentarna umetnost koja se metodološki realizuje kroz elementarnost izraza. Umetnost koja nastaje od života koji je veoma surov i snažan. On drhti, boji se, čvornovat je, ali je veoma vitalan. On u sebi nosi energiju jednog drveta koje trpi sva godišnja doba, koje nikada nije savršeno i tehnološki ispravno, ali je živo i prelepo.