Poezija za Hadžića na prvom mestu predstavlja pokušaj da se u čulima dostupnom svetu pronađe neki smisao. Ako tog smisla uopšte ima. Jer treba obratiti pažnju ovde na prvu reč: pesnik ne tvrdi, on ne može ni sebi, niti drugima ponuditi nikakvu garanciju da će taj smisao i naći; sve što može jeste da pokušava, i da u jeziku i jezikom predoči svedočanstva o tim pokušajima. S tim u vezi je i utisak opreznosti u Hadžićevom lirskom govoru: ona nije proizvod kukavičluka, ili odsustva klasično shvaćenog pesničkog zanosa, već upravo plod životnog iskustva i mudrosti. To što, dakle, subjekt ove poezije pažljivo gleda, miriše i osluškuje, što svaki predmet, temu ili lirsku situaciju kao da opipava i premeće iz ruke u ruku, jeste upravo svest o varljivosti sopstvenih čula, ali ne manje i sopstvenog iskustva, a ono nikada i ni u čijem slučaju nije toliko da bi se svet mogao do kraja razumeti i iscrpeti u tom razumevanju. (Marjan Čakarević)

O AUTORU
Ibrahim Hadžić (1944, Rožaje), objavio je jedanaest zbirki pesama, kao i pesničko-grafičku mapu (bibliofilsko izdanje – Ibrahim Hadžić / Ismet Hadžić), jednu knjigu proze, jednu knjigu o zavičajnim rečima, osam knjiga o gljivama (dve sa dr Jelenom Vukojević). Prevodi pesme s ruskog jezika. Od 1965. živi u Beogradu.