Petrinovićeva knjiga počinje pitanjima i ona do kraja ostaje knjiga pitanja koja se bavi uslovima, okolnostima i mogućnostima sveta koji je naš svet. Kako prozno kontekstualizovati dinamiku krize? Kako ući u prirodu odnosa istine? Kako doživljavamo život i šta smo o stanju da kažemo o njemu? Šta kome pripada na točku sudbine? Kako pronaći smisao životnih epizoda? Kako pripovedati tišinu koja se spušta nad nama? Gde je događaj egzistencije? Gde su nestali veliki ciljevi? Dokle uopšte sežu naše ambicije? Kako je živeti bez posla i bez smisla? Kako držati život u svojim rukama? Koji je udeo naše ljudskosti? Kako prevladati ličnu uskogrudost? Šta preostaje čoveku koji je izdao srce, a koga je pamet prevarila? Sve su to obeshrabrujuća pitanja koja čovek može danas sebi da postavi. Na sreću (ili na nesreću), ljudi na ovom svetu uglavnom ne znaju kako problemi drugih utiču na njihove živote, a Petrinović pod svojim pripovedačkim mikroskopom ispituje mikrobe poremećaja i manijački nastoji da ispita srž problema koji se odnosi na opadanje i pad svih vrednosti tokom razdoblja naše tranzicije (reč koja je, u međuvremenu, postala smešna i obesmišljena, ali još uvek dobro opisuje pevanje zabluda). (Vladimir Gvozden)

Franja Petrinović (1957, Novi Slankamen), studirao je u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu. Uređivao je časopis Polja, pisao je za novosadski Dnevnik, a posle toga je bio urednik u izdavačkoj kući Stylos. Piše prozu, eseje i kritike. Do sada je objavio romane Mimezis, mimezis romana (1983, sa Đorđem Pisarevim), Tkivo, opsene: povest (1988, 2001), Izveštaj anđela (1997), Poslednji tumač simetrije (2005) i Almaški kružoci lečenih mesečara (2011); knjigu eseja Pred vratima raja (2002, sa Đorđem Pisarevim) i zbirku priča Trauma – stečajne legende (2009). Dobitnik je više književnih nagrada – Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine (1997), te nagrada „Branko Bajić“ (2002), „Iskra kulture“ (2006), nagrada „Laza Kostić“ (2006), „Stevan Pešić“ (2010) i „Karolj Sirmai“ (2011). Živi u Novom Sadu.