Horvat je dete Novog Sada, dete Ujvideka. Tu se rodio, tu je odrastao. Na ulicama ovog grada, u kućama u kojima je živeo, nastajalo je presudno najdublje iskustvo koje ga je formiralo kao pesnika, ta egzistencija, najdublje postojanje i danas traje u njegovim pesmama, iako je taj grad, taj urbani prostor, već davno nestao u vremenu, potonuo je kao kulisa na crvenom nebu iza Telepa. (…) moglo bi se reći da je Oto Horvat od one vrste poeta, koji smišljeno grade svoj environment, obdelavaju svoj vrt, kultivišu ga, makar da je to neka vrsta iluzionizma, što bi mogla biti zamerka onih koji pretpostavljaju da pesništvo pre svega traga za istinom, za istinom u jednom telu i jednoj duši. A istina je ta da je Oto Horvat baštinik vatre, i to one njene ugodnije strane, svetlosti i toplote, koja je mera ljudskog u prirodi, on je čuvar sjaja, „zlata vremena“… (Slobodan Tišma)

Oto Horvat (1967, Novi Sad), studirao u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Piše i prevodi poeziju sa mađarskog, nemačkog i italijanskog jezika. Objavljene knjige poezije: Gde nestaje šuma (1987 – „Brankova nagrada“), Gorki listovi (1990), Zgrušavanje (1990), Fotografije (1996), Dozvola za boravak (2002), Putovati u Olmo (2008 – Nagrada „Miroslav Antić”), Izabrane & nove pesme (2009); roman Sabo je stao (2014). Pesme u antologijama (izbor): Crtež koji kaplje (Almanah nove vojvođanske poezije, 1988), Die neuen Mieter. Fremde Blicke aufein vertrautes Land (Hrsg. I. Mickiewicz. 20042004), Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (Antologija srpske urbane poezije, 2009). Prevodi (knjige): Janoš Pilinski, Krater (1992, Nagrada Društva književnika Vojvodine za prevod godine), Oto Fenjveši: Anđeo haosa (2009), Hans Magnus Encensberger, Poslednji pozdrav astronautima (2010). Živi i radi u Firenci. Horvatov roman prvenac Sabo je stao u izdanju Kulturnog centra Novog Sada (2014) bio je u najužem izboru za Ninovu nagradu.