Изложба Дуње Брановачки биће отворенa 11. априла у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 2. маја.

„Људска интеракција личи на плес при којем се људи непрестано заједно крећу и свако суптилно реагује на ритам и став оног другог. Плес се конструише међу учесницима и не може се посматрати као резултат њихових претходних намера.” (Вивијен Бер, Социјални конструкционизам)

Како Дуња Брановачки вешто поентира говорећи о свом раду: „Плесни ритуали се обраћају деловима душе које смо можда потиснули дубље него што би требало, и на моменат нам пружају могућност да заиста видимо себе.” Инспирисана тангом, а кроз интроспекцију, настају дела попут: Ерос, Танатос, Пуглиесе радиант, Калиграфија течног сребра, Нежност и бес, Као да нико не гледа, Велика бела ајкула. Овим називањем, несумњиво је, уметница сазнаје себе желећи да (о)сети времена „када је свет био још толико нов да ствари нису имале своја имена“ (Брановачки, Разговор са уметницом), као што се и именовање фантастичних бића, ствари па тек онда мишљења и осећања до модерног доба полако одвијало доводећи нас постепено до савременог односа према (са)знању. (Фуко, Речи и ствари)

Ритуал као „законит и правилан ред нормалног, и стога правилног, природног и истинског састава космичких, световних, људских и ритуалних догађаја” (Молендијк, Пелс, Религион ин тхе макинг: тхе емергенце оф тхе сциенцес оф религион) служи јој као алат у њеним тежњама. Истовремено, сваки, па и плесни ритуал је у својој бити друштвена, активност заједнице у којој имамо одређене улоге, „маске које су нам додељене или које сами бирамо” (Брановачки, Разговор са уметницом).

Милонга као танго ритуал који уметница бира, представља моменат реда у хаосу друштвених односа. У тренутку када су оквири задати и када свако препознаје своје место и очекивано понашање у односу на друге, она се препушта личном микрокосмосу, ирационалном и подсвесном. У сопственом плесу ипак, тешко да ћемо наћи споља наизглед постигнуту хармонију ритуала. Пре ћемо константно, а неретко узалудно трагати за јасном осом наших емоција покушавајући истовремено да рациом обуздамо корак.

Своја унутрашња стања уметница отеловљује кроз својеврсни бестијаријум, збирку чудовишних бића јарких боја и јаких експресија које својом формом намерно не одговарају наметнутом реду изложбене беле коцке, могућности да се ураме и постану недодирљива, нити било ком очекиваном, уобичајеном медију израза. Крхост ових (Дуњиних унутрашњих) бића огледа се у изведбеном материјалу – одбаченом картону, амбалажи најразличитијих производа и по којем шрафу. Међутим, у овоме се крије и посебна снага и додатно значење сваког рада – симболичном реконтекстуализацијом читаве конзумеристичке свакодневице којих су одабрани материјали репрезенти, уметница потреби за налажењем реда у хаосу времена превреднованих вредности даје чудовишни али и чудесни, веома изражајан облик. Ни једно стање најзад не налази своју коначну форму, па тако и сваки од шрафова омогућава да уметница у поставци интервенише стварајући изнова својеврсни плесни ритуал.

И после свега, „(…) чудовиште и није ништа друго него комбинација елемената стварних бића које могућности уметности комбиновања одводе у недоглед.” (Хорхе Луис Борхес, предговор првом издању Књиге имагинарних бића)

др Милена Јокановић

У моментима несигурности и тескобе, усмеравамо поглед ка унутрашњости свога бића, откривајући у том простору симболе и слике које нас покрећу. Ко смо ми, шта је оно што нам је важно, где су струне нашег срца? Земља, семе, хлеб, крв, кост, око, додир, покрет, ритам, маска, плес. Покрет постаје ритуал у коме себе увек изнова откривамо, а ово откривање истовремено је дивно и страшно. Унутар јасно дефинисаних граница и правила плесних ритуала, имамо могућност да будемо слободни.

Свести танго само на идеју тужне мисли која (се) плеше значи озбиљно потценити овај плес. Плешемо оно што је у нама, најискреније могуће у датом тренутку. То може бити туга и меланхолија, бол, носталгија за сивим уличицама у сумрак у граду који никада нисмо посетили, али такође и радост због поновног сусрета, нежност или бес. Оно што јесмо, стално се мења. У складу са тим, мења се и начин на који плешемо.

Ова изложба посвећена је плесним моментима у којима сам спознала нешто о себи, и плесним партнерима који су ми то омогућили. Хвала вам.

Дуња Брановачки

Биографија:

Дуња Брановачки (1985, Сента) основне и мастер студије је завршила на Академији уметности у Новом Саду. У својим радовима проучава стварна и измишљена чудовишта, природу, збирке, маске, визуелне листе и кабинете чудеса. Члан је УПИДИВ-а и СУЛУВ-а.