Изложба Виолете Лабат Митрушић биће отворена у понедељак 14. јуна у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 28. јуна.

ТАМНИ СЈАЈ ТЕШКИХ ПРЕДМЕТА

Ма колико се дивили терминолошким и другим парадама најактуелнијих историчара уметности, поводом артистичког скулптуралног предузетништва представљеног на изложби Динамика паралелних равни не чини се излишним указати на фигуративно сложену и подједнако јасну опаску канадско-америчког историчара технологије Џорџа Дајсона. „У игри живота и еволуције три су играча за столом: људска бића, природа и машине. Ја сам одлучно на страни природе. Али сумњам да је природа на страни машина“, тврди овај наш савременик. И као да уједно осветљава неке од могућности сагледавања најновијих радова Виолете Митрушић Лабат.

Серијалност, кинетика, конструктивизам, дијалошки однос линије, масе и функције објекта, уз наглашено коришћење материјала какви су пластика, бетон, метал, природно и вештачко светло, одавно су најчешћи, добро промишљени и узглобљени састојци скулптуралних истраживања ове уметнице. Уз проблемски постављене варијације и занатски умешна наслојавања, то је уједно и главни унутрашњи погон рада Виолете Митрушић Лабат, чија дисциплинована скулпторска опредмећења свести о координацији/субординацији светова природе, човека и машине, интердисциплинарно речено, доносе не само изазовне ликовне облике, него и немалу додату вредност све широј ликовној сцени.

Међутим, док је њеним ранијим радовима/изложбама специфичну разделну ноту даровало поигравање кинетичким, орнаменталним, еротским, фемино-активним и другим својствима представљених објеката са симболичком аромом пулса живог живота у скулптурално заустављеним формама и назнакама продора техно-света, нови уметнички комади ове уметнице као да хладно, прецизно и неумољиво сежу и корак даље од Дајсоновог научног пророчанства машинама у прилог. Заправо, ове мале металне форме у виду минимизираних па у времену заустављених гео и техно-хероја, прецизно очишћене од чари флорално-анималних асоцијација, кинетичких дарова, хумано-симболног и техно-симболног, као да говоре оним што им је најупадљивије дато. То јест – што им је по намери уметнице преостало као тешко-предметно драматизовано свођење рачуна с лицем епохе која нашу биомеханичку природу/историју све упадљивије преводи у мит о неопипљивом.

Дабоме да не можемо рећи да ти опомињуће заводљиви и наслојаваним паралелизмима сапети скулптурални техно-зомбији нису лепи, јер већином јесу. Али као да самом својом физичком тежином говоре колико и обликом, а дестабилизованом, превртљивом равнотежом колико и преосталим визуалним дејствима.

Што би рекли наши стари: „Ето човека или машине, то јест њиховог могућег краја“. А ипак, ако погледате и темељно опипате ове неименоване објекте, можда ћете сазнати а можда чак и осетити да вам је бар један парадоксално близак. Томе уметност и служи.

Владимир Копицл

Виолета Лабат Митрушић рођена је у Београду 1953. године.  Дипломирала је на Вишој педагошкој школи 1974. и Академији ликовних уметности 1979. године у НовомСаду. Постала је члан УЛУС-а 1982, а члан СУЛУВ-а  1983, када се искључујеиз УЛУС-а. Члан УПИДИВ-а је од 2000. године. Бави се вајарством и израдом витража на Петроварадинској тврђави.

Самостално је излагала на 26 изложби у земљи и окружењу. Учествовала је на више од четрдесет изложби у земљи и окружењу.

Добитница је следећих награда: Откупна награда СИЗ-а за културу Србије на изложби Цртеж и мала пластика Београд (1983) и Награда за скулптуру на 22. Новосадском салону (1994). Била је резидент програма Cite Internationale des Arts, Париз, Француска (1990).