Изложба „Изгубљена мисао“ ауторке Алене Клаћикове биће отворена у уторак 3. новембра у 19 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада, уз прописане мере заштите, и моћи ће да се погледа до 15. новембра.

Изгубљена мисао

Склоност Клаћикове ка визуелизацији психолошких утисака препозната је и у претходним серијама њених радова. Психолошки портрети апстраховани до чистог колористичког и композиционог баланса били су суптилне студије карактера. Њени радови овога пута нису ту да нахране потребе за визуром једног апстрактног склада. Они су ритмични записи менталних процеса које посматрач може читати и разумевати попут текста. Они су визуелне формуле мишљења. Интимни су и шокантни као идеја, узбудљиви су и дисконтинуирани колико и ток мисли, те неочекивани као закључци. Они ниједним аспектом своје актуализације не захтевају допадање – хладноћа дигиталног медија и електрични колорит заступају не поетичност, већ чињеничност. Њени радови су вест, обавештење. Они су поново портрети, али не карактера, већ појединачних мисаоних операција.

На пасивност и обамрлост која преовладава над свим осталим човековим осећањима у моменту када се дави у мору непотребних информација и накарадних визуелних садржаја – уметница реагује борбено. Она портретише грешке мисаоног процеса и немогућност истрајавања на ефектан начин. У духу одмерености и ненаметљивог интелекта који јој је својствен, Клаћикова конкретизује проблематичне сегменте умног процесуирања информација. У жељи да их објасни и „излечи“, она их прецизно формулише кроз експресивне и узнемирујуће записе графичких листова.

Мада смо склони да непосредност израза припишемо слици, а на графику гледамо као продукцијску делатност, чини се да су у овом случају сликарски и графички медиј добили другачије функције. Пре свега, треба обратити пажњу на усклађеност медија у техничко-технолошком аспекту како у односу на концепт, тако и у њиховом међусобном односу – деперсонализована дигитална реч са једне стране и синтетичка подлога за акрилну слику са друге симболишу тај безимени, масовно употребљавани и неприродни материјал који пуни наша искуства. Не разликујући изворе, наши мисаони процеси сажвакаће и прерадити све. Међутим, у покушају пребирања сећања, доношења одлуке или тражења инспирације, садржај ће се приказати корумпираним. Памћење ће резултирати селективно, концентрација је нестабилна, а воља ослабљена. Ова изложба задужила је графички медиј за овај непосредни извештај о процесу. Шкрипуће линије нејасног порекла, стрмоглаве динамичности и испрекиданог тока сведоче несигурној и неочекиваној путањи једне мисли. Са друге стране, сликарски медиј у комбинацији са одлучном рељефном нивелацијом бојене површине заузео је коначни став о томе како изгледа нови садржај, као колаж од остатака сећања и асоцијација. Сирови генерички колорит графика које описују флуоресцентне таласе главобоље смирен је у Пољима снова охлађеним од дневне дигиталне засићености.

Алена Клаћикова новом серијом радова искрено и јасно сугерише како изгледају дневна психичка колебања, растројство и губитак фокуса. Она указује да су свима својствене тескобе, мада потмуло несносне и учестале, често замагљене неважним садржајима. Покушај да се оне освесте може изазвати фрустрацију, али нас засигурно води корак ближе проналажењу изгубљене мисли.

Мина Ракиџић

Алена Клаћикова је рођена 1991. године у Новом Саду. Завршила је основне студије на Академији уметности у Новом Саду, на Kатедри за графику, у класи Анице Радошевић, 2014. године. Исте године уписује мастер студије и завршава их 2016. Поред графике интензивно се бави сликарством и цртежом. Вишегодишњи је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, као и стипендиста Фонда за младе таленте „Доситејa”. Члан је СУЛУВ-а од јануара 2015. године. Приредила је шест самосталних изложби и учествовала на шездесетак колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је више награда за постигнут успех у оквиру студија, награде „Корени”, као и треће Сенфелдер награде за изузетна остварења из области литографије у Немачкој. Од 2019. ради као асистент у Галерији „Бел Арт” у Новом Саду.