Изложба Јелене Шалинић Терзић „Ожиљци – усмена историја планине” моћи ће да се погледа од 1. до 12. новембра у Малом ликовном салону Културног центра Новог Сада уз прописане мере заштите или на линку Виртуелне галерије ликовног програма.

У свету у коме перцептивна грамзивост обликује човеков визуелни доживљај стварности, тешко је посветити време анализи једног призора на начин на који је то радио упорни и стрпљиви Пол Сезан. Минимална померања зрелишних тачака у раду на једном призору одводила су Сезана до неслућених визуелних сензација и откривала му простор слике и реални простор на један тада потпуно нов, револуционаран начин.

После неколико серија цртежа у којима се бавим природом и у којима је природа амбијент неког дешавања, мој поглед је застао на једној стени која својом раскошном текстуром и убедљивом доминацијом у простору изазива да као таква буде „проверена“, „потвђена“ или „оспорена“ у реалном простору слике и цртежа ликовним језиком који је заснован пре свега на говору линије и боје. Стена као природна формација увек поседује одређену пиктуралну лепоту али и неки „урођени“ графизам који је спонтано уводе у свет ликовне анализе. Изникла из земље, пробуђена као крик тектонских кретања и магми, стена постаје сабирање линеарних токова камена и ваздуха који је опхрва, неба и земље. Спој који је задат још у искону и који траје. Управо тај анагогијски карактер призора био је изазов да цртежом истражим део антрополошких конструката у односу човек–природа. Каква је данас та релација? Колико је човек у стању да види лепоту која дефинише његов свет као посебан и јединствен? Да ли енергија камена у лику стене-планине којом се иста надноси над земљом може да узнесе ка сфери божанског и које су моћи цртежа у том подухвату?

Цртеж је медиј који увек препорађа уметникову перцепцију. Он открива теургијске токове мисли и има снагу да испрати пут уметникове свести од пропадања до ејдетског стања бића.

Како нешто што је оличење стамености и моћног мира може истовремено да евоцира кретање? То је једна од загонетки коју покушавам у овом циклусу да ослушкујем кроз  усковитлане преплетаје линија које су главна арматура и визија овог цртежа и живе звукове боја које су природно срођене с линијом. Текстура која је последица овог укрштања делимично открива снагу и моћ камена, његовог унутарњег лика. Камен који тка стену уноси дилему у цртеж: како време ствара призор чинећи га доминантним у одређеном, реалном простору, а скрива његову снагу у слоју бића који једино уметност препознаје? Линија види, линија зна и открива токове мисли саме природе. 

        Др ум. Јелена Шалинић Терзић

Јелена Шалинић Терзић је рођена 1976. године у Краљеву. Средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић” завршила је у Нишу као ђак генерације. На Факултету ликовних уметности у Београду (Одсек сликарство) је дипломирала 2000. године у класи професорке Анђелке Бојовић, када је проглашена за студента генерације. Магистрирала је 2003. године на истом факултету. Докторирала је 2016. године на Факултету ликовних уметности у Београду на Сликарском одсеку. Запослена је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (ФИЛУМ) као ванредни професор на предметима Цртање, Сликање и Цртање и сликање. Члан је УЛУС-а од 2001. године.

Учествовала је на бројним самосталним на и преко триста групних изложби у земљи и иностранству. Дела јој се налазе у музејским и приватним колекцијама.