„Школа сликања на камену сликарке и песникиње Биљане Ристић ушла je у седму годину трајања. Број уписаних полазника je око 20, а радионицама присуствује најчешће десетак. Полазници су различитих година старости, различитих занимања, различитог пола, па и различитих интересовања и талената. Повезује их љубав према сликарству и потреба за учењем и савладавањем ове занимљиве технике. Радионице се одржавају једном месечно и трају четири сата, довољно да полазници припреме материјал, одаберу одговарајући камен или бибер цреп као подлогу, да изаберу мотив, поразговарају са руководиоцем школе и добију упутства за рад, науче технологију и технику цртања на несвакидашњим материјалима и да се препусте свом надахнућу, овладају овом вештином и оставе свој траг у времену. Занимљиво је да су се у седмој години постојања у школи појавили и полазници из суседних држава. Тако школа проширује формат и добија међународни префикс. Драгоцена je подршка оснивача Културног центра Новог Сада, који je препознао вредност и аутентичност овог културног пројекта, омогућивши свим полазницима да у пријатном простору, у центру Новог Сада, бесплатно похађају школу.

Видици и пејзажи данашњих младих људи најчешће су на екранима њихових мобилних телефона. Полазници сликарске школе Биљане Ристић загледани су у природу, у планинске врхове, ту je пољско цвеће које само што не замирише, ту je река Дунав са својим обалама, грађевине које одолевају зубу времена, облаци и небо којим je граница само површина камена на којем се црта. Ту су Дунав и његове камене тврђаве на обалама као задата тема, као нека врста сублимације легенде и стварности, али свако од полазника тражио je и пронашао свој кључ у ком ћe вишевековну тврђаву овековечити на камену, који мотив одговара склоности његове душе, како ће решити проблем перспективе, односа вертикале и хоризонтале, одсјаја пезажа у води, његове сенке и светлости. У тим, нимало лаким сликарским задацима, били су им од непроцењивог значаја помоћ, упутство и искуство, знање и подршка, као и непоткупљиви суд руководиоца школе Биљане Ристић. Сваки полазник je постављао своју лествицу коју жели да досегне. Што jе лествица више постављена, урађена слика je лепша и вреднија. У Биљаниној школи нема такмичења једних са другима. Нема ни зависти, ни сујете, ни љубоморе. Свако се такмичи са самим собом и повећава своје фреквенције према сопственим вибрацијама, жељама и могућностима. У сликарској школи свима њима je заједничка љубав према сликању у којој се визуелно приближавају, припадајући проширеној породици као неком малом универзуму којем се враћају и који их повезује радошћу учења и остваривања сновиђења, а истовремено их штити и удаљава од монотоне свакодневице.

Тема изложбе je савршена и веома инспиративна. Ево шта je наш чувени песник Љубомир Симовић рекао о Дунаву: ‘Али, и кад бих хтео, не бих могао, и кад бих могао не бих хтео да набрајам шта ми све нуди Дунав, као река, као стихија, као слика, као симбол…’ То су вероватно разлози што Биљанина школа траје и што сваке године као магнет привлачи нове полазнике жељне да преиспитају своје вештине и таленте и оставе траг своје кичице на несвакидашњем необичном материјалу.”

Светлана Градинац, професор