Изложба скулптура Миодрага Перића биће отворена у понедељак, 15. новембра у Малом ликовном салону и уз прописане мере заштите, моћи ће да се погледа до петка 26. новембра. 

Скулптуре на пола пута између музике за плес и звука моторке

Пуштам корење

На овдашњим просторима нема много вајара који тако доследно истрајавају у својој уметничкој визији као што је то Миодраг Миша Перић. Иза њега су године крчења сопственог пута, учећи и освајајући различите скулпторске и нескулпторске материјале. Ретко који вајар поседује толико мануелних вештина и знања, од рада у дрвету до варења у металу. То је реткост данас када се велики део савремене скулпторске продукције реализује тако што је уметник творац идејне замисли и скица, док цео занатски процес остаје на мајсторима. Миша Перић је оно што се би на енглеском звало one-man show или човек за све.
Радови овог новосадског вајара красе јавне просторе широм света, од Кине до Индије, док у граду у ком се родио, живи и ради, не постоји ни једна. Можда је овом уметнику баш отуда апсурд као апстрактни појам честа тема за размишљање и стварање. Он намерно руши равнотежу и симетрију, доводећи скулптуру у дисбаланс, а публику у недоумицу. Нема на његовим делима простора за велике наративе – овај скулптор изнад свега жели да нам дочара свој визуелни микрокосмос који је настањен одбаченим предметима, гласним рокенролом и андерграунд ликовима из стрипова. Његове симпатије за приче са маргине, у другом плану често имају и оштру критику друштва у коме живимо.

Howl!

Перић се не плаши да у свом раду барата и естетиком ружног, ако је употребљена тако да прикаже његов отпор свакодневици избомбардованој рекламама о саврешеним производима и испразним људима. Некада инспирацију проналази на отпадима и бувљацима, где одбаченим предметима поклања још један живот, после оног кад су их њихови власници отписали. По томе се чини као да је у духовном сродству са сликарем и архитектом Леонидом Шејком и његовим концептом ђубришта, који је осмислио још пре пола века. Као да су обојица уочили колико је потрошачко друштво данашњице сурово и колико нема места за носталгију, већ само за путању: купи-искористи-одбаци.
Иако су на први поглед теме Перићевих скулптура узете из наше свакодневице (кишобрани, ципеле, телефони, аудио касете, миксери, вадичепи), то су само тачке предметности којима овај вајар удахњује нови живот. Оне постају бића која посматраче преплављују таласима контрадикторних осећања; истовремено нежне и снажне, оштре и меке, органске и неорганске. Тако из маказа расте лишће, из прстију лептири, из кишобрана две дршке, из телефонске слушалице прсти, из миксера рогови, а из ципела крзно. Ако покушамо да Перићеве радове сврстамо у неке правце или изме, суочавамо се са отпором материјала. Они провоцирају, они су бунтовни

Scoliosis

Скулптуре Миодрага Перића најчешће су изведене од дрвета, у комбинацији са кожом, крзном или металом. Та доминација органских материјала чини да његови радови поседују топлину биоморфних и зооморфних форми, која је нетипична за већину модерне скулптуре. Овај вајар до те мере супериорно влада дрветом да може у овом племенитом материјалу да постигне илузију мекоће животињског крзна, људске коже или патину бронзе, те отуда његове скулптуре као да позивају посматраче да их додирну и успоставе тактилну везу, помало заборављену у овој посткорона епохи.
Велико занатско искуство чучи иза тих његових радова у дрвету, али га тај сигуран терен не спречава да истражује и експериментише и у другим нескулпторским материјалима. Тако је успео да одбачене коже игуане са локалног бувљака обради и претвори у вредан уметнички материјал. Данас неке од тих кожних ремек дела красе престижне уметничке колекције у земљи и свету. Посебно је занимљив његов рад Squirtgyn, из циклуса „Недозвољени пртљаг“, који делује као да је пиштољ од неког чвршћег материјала, а уствари је лак и у потпуности од коже. Велика част за овог уметника је чињеница да је та његова скулптура откупљена за Грчку и да је као експонат представљала Србију на изложби поводом 100 година пробоја Солунског фронта у музеју на Крфу.

Disabled

На ова 4 зида скулптуре у новобеоградској галерији Блок изложени су неки радови настали пре две деценије као што је The Crossroads, заједно са другим свеже довршеним. Раскршћа представљају дрвену кутију кроз коју је провучен канап који води на супротне стране. У комбинацији са дрветом, ту је и кожа као најчешћи органски материјал у раду овог уметника. Симболично та скулптура може да представља и уметникову тачку без повратка – тренутак у животу када свако од нас преузима одговорност и бира страну.
Један од изложених радова је и скулптура Пуштам корење, која је замишљена као предимензионирани дрвени кишобран из кога расте метално корење. Оно што је посебно вишезначно је представа корења које уместо да тражи уземљење, расте ка горе, супротно гравитацији и законима природе. Ако знамо да је реч о аутору који није правио компромис са својим идеалима и моралним начелима, онда нам је јасно зашто његово корење расте ка небу!
Још један рад овог аутора има изразите вертикалне тежње. У питању је скулптура Setting up која у комбинацији дрвета и метала приказује тренутак када се склопљени кишобран уздиже ка небу. Уствари, из металне дршке израста грациозна дрвена конструкција, која формира чвор и потом наставља да боде небо, налик на неку макету Бранкусијевих стубова. Ауторова тежња ка висинама може да се протумачи и као потреба да се издигне изнад прљавштине и блата којом смо окружени. Вертикална је и конструкција дрвене скулптуре у славу главобоље Тhe Migraine. Предимензионирани зипови рајфершлуса у тамнијој боји дрвета из којих израста сплет светлијих кривуља као да испитује посматрачеву толеранцију на бол.
Осим дрвета и метала које као комбинацију овај аутор преферира, на новијим Перићевим радовима приметна је и фасцинација крзном. Скулптура Howl приказује дрвене женске ципеле са потпуно нефункционалним крзненим умецима који уносе својеврсну волим да ти буде непријатно нелагоду код посматрача. Нас буни познати утилитарни предмет који нема употребну функцију. Намену не можемо да докучима, али да би се јако свиделе Мери Опенхајм, швајцарској уметници епохе надреализма, то смо сигурни. Овај Перићев рад као да се надовезује на њену чувену и често публиковану крзнену шољицу и кашикицу из тридесетих година прошлог века. А сигурна сам да би овакве длакаве ципелице радо обула и Вивијен Вествуд, а могле би да буду и модни предлог за неке савремене Пепељуге.
Као сестра Howl, ту је скулптура Тhe Presence. Ово је једна од најенигматичнијих Перићевих скулптура. Посматрач је затечен пред тајанственим постојањем крзненог бића коме види само шапе и део ногу, а које излази изван кофера. То присуство руши сигурне границе реалног и нама појмљивог света, као и његове научне законитости. Ово крзнено постојање ће вероватно у некима пробудити страх пред непознатим, док ће код оних малобројнијих радозналаца страх устукнути пре жељом за открићем.
На Перићевом радном столу, уз тестерице и шмиргле, стоји и блок за скицирање. Само летимичан поглед на њих открива нам и супериорног цртача, који шрафурама хемијске успева да створи илузију треће димензије. Углавном се зна да су вајари и одлични цртачи, али Перићеве скице су нешто посебно – оне поседују квалитет аутономних уметничких дела. Овај вајар борави у атељеу скоро свакодневно, тамо црта, деље, тестерише, вари. Он припада групи усамљеника, оних ретких уметника који су прво испекли занат па се тек онда упустили у чаролију стварања. Отуда налик на ренесансне скулпторе, овај аутор успева да целокупан процес креирања веома захтевних скулптура реализује у осами своје радионице. Наравно, има то и своју цену. Често је кичма прва на удару. Отуда форме две скулптуре Disabled и Тhe Scoliosis могу да буду и уметникова аутобиографска прича.
Са друге стране, аутопортрет уметника из једног комада дрвета представља Перићев препознатљиви шешир. Уметник нам не приказује црте лица, све је у сенци тајанственог шешира, и продоран поглед и шеретски осмејак. Ипак, осећамо да ту постоји још много – јер често је мање, уствари више.
Перићев стваралачки опус је прожет како изненађењима и узбућењима, тако и рокенролом и поезијом. Такве су маказе чија су сечива олистала, као и прсти који држе фиге и на које слећу лептири, бића трансформације недоступне другим живим створењима. Иза оштрих и чврстих површина Перићевих скулптура, често се крију најсуптилније и најтананије емоције.

The Presence

За крај желим само да споменем један кратак видео који је овај уметник поставио на друштвене мреже, а који је на мене оставио снажан утисак. У питању је запис који приказује један обичан радни дан у уметниковом атељеу. На овај начин нам је Перић пружио могућност да провиримо кроз кључаоницу у интиму његове радионице. У првим кадровима видимо детаљ дрвене скулптуре на којој тренутно ради, чује се неки рокенрол који тера ноге да саме плешу, а потом тај разиграни осећај прекида звук моторке која сече дрво од ког се рађа скулптура. И то је уствари тренутак спознаје у коме схватамо да јединствени, непоновљиви и бунтовни скулпторални опус Миодрага Перића настаје негде на пола пута између музике за плес и звука моторке.

                                                                                                                                                                       Драгана Гарић Јовичић

Миодраг Перић (Нови Сад, 1971)
Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду на одсеку за вајарство 1997. године. Члан је Удружења ликовних уметника Војводине, ЕАА  Есен, Немачка. Уметнички директор и покретач првог вајарског симпозијума у Новом Саду ИН ВИВО.