Због актуелних мера опрезности прописаних од стране Владе Србије и Светске здравствене организације, неће бити уприличено отварање изложбе скулптура од керамике Драгане Којић, али ће посетиоци моћи да погледају поставку од 18. марта до 4. априла 2020. године.

Прибежишта Драгане Којић

У недостатку строго одређеног путоказа за тумачења уметничких процеса, посматрајући стваралачке резултате, све теже проналазимо теоријски контекст ослонца. Разлози и хтења се подударају, осврти су све површнији, а време утрошено приликом настанка једног уметничког дела немогуће је сагледати. У сфери оваквих, за уметност неповољних околности, ипак, сведоци смо присуства универзалних феномена уметничких деловања.

Управо Драгана Којић представља домен оних уметника чији је израз ослобођен премиса уметничких праваца, у симболичком витражу несвакидашњих асоцијација. Скулптуралне форме изразито сведених форми сублимиране снаге настале су као одговор на свеприсутну недореченост у савременој уметности. Због тога нам предзнања која носимо о појединим ликовним појавама неће пуно помоћи док посматрамо радове Драгане Којић изведене у керамици. Сваки покушај анализе зависиће само од наше спремности да се загледамо у непрегледне изворе културе чији смо баштиници. Баш зато смо у тројном разговору пред ову изложбу поменули једну од најмаркатнијих појава у архитектури – постојање готских катедрала. Погрешно приписивана Готима, старом народу Германије, готска уметност опстала је упркос академским настојањима да је замени термином шиљата уметност. Основна линија циклуса керамичких радова Драгане Којић заправо се налази у тачном и скривеном називу ове уметности, у речницима дефинисаном речју аргот, као „посебан језик којим говоре појединци заинтересовани да међусобно саопштавају своје мисли, а да их притом не разумеју они који их окружују“.

Зар уметност није таква, скривена и често недокучива, чувана за одабране?

Мистични карактер лукова који образују форме Драгане Којић смештен је у тежњи за уздизањем, визуелним или духовним, свеједно је. Аркадни наговештаји засвођених станишта, једноставни али комплетни, разноврсни у свом ритмичном понављању, ови керамички „модели“ подсећају нас на ризницу непоновљивих домашаја старих мајстора обликовања материјала. Портали који настају у благом сусретању избељених површина прате цртеж строгих ниша и наводе на гранична поља спољашњег и унутарњег света. Са друге стране, различита обрада материје одводи посматрача трагом глазирано-сјајних поља из којих исијава светлост равномерног интензитета. Сасвим природно, фактура пластике Драгане Којић често је упућена ка каменим особинама керамичког лица, сходно форми готских врлина у коме су настајала вечна градитељска дела којима се изнова дивимо.
Уметничко настојање оличено у камерној поставци у себи крије још једну реминисценцију. То су златни акценти на поједним радовима који нас тихо подсећају на чињеницу да је некада у катедралама све било позлаћено. Између нас и злата, остало је само време које једино можемо обухватити уметношћу.
Баш како то чини Драгана Којић.

Мр Данило Вуксановић

Драгана Којић је рођена у Новом Саду 1968. године. Завршила Филозофски факултет у Новом Саду. Излагала је фотографије на 40 колективних изложби у земљи и иностранству и на 5 самосталних изложби. Од средине 2000. се бави керамиком, коју је излагала на неколико колективних изложби у Новом Саду и Београду. Ово јој је прва самостална изложба скулптура.