Изложба слика Иване Мартић „Градови памте”  биће отворена у понедељак 20. септембра у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се погледа до 3. октобра.

О изложби

Ивана Мартић: „Природа, градови, сав појавни материјални свет чувари су унутрашњих вредности и ентитета кроз које се човек идентификује и са којима се препознаје, истовремено остварује себе и сопствени уметнички рад. Предели наше перцепције сусрећу се са нашим унутрашњим бићем и на тој граници настаје уметничко дело“.

Суштина и вредност природе као симбола целовитости којем је уметничка потреба за савршеним најближа, затим записи и сећања на виђене градове попут Фиренце, Беча, Београда, планинских венаца Доломита, фрушкогорских обронака, источне Србије и сл. пренети су на платно апстрактним стилским рукописом који је континуирано грађен кроз истраживање односа облика, боје и светла… Поставку, поред слика на платну, чини скупина од 25 осликаних плочица-објеката од дрвета.

Свођење визуелних искустава на суштинско, лишено баналног, тежња за хармонијом у делу, као и у животу, подударају се искуствено са оним са чиме се већ дуги низ година суочавамо, а та је пореба читљивија више него икада раније – за светом уређених односа, сигурношћу и блискости са природом, идентификацијом са лепотом и испитивањем сопствених креативних потенцијала и вредносних система.

Зашто назив „Градови памте“?

На сликама су мотиви, фрагменти, импресије предела и места које памтим кроз сегметне, слике; то су одрази доживљаја, реч је уједно о местима која се великом и често непожељном брзином мењају, она чији карактер бисмо желели да сачувамо кроз памћење, а памћење у извесном смислу одликује слојевитост која је у директној зависности са свим фасетама и карактером личности сваког појединца. Иако тематика слика нису само градови, већ и одјеци моћних призора природе, изложба носи овакав назив јер би град у основи требало да буде пренесено значење, метафора реда (на који више не можемо са сигурношћу рачунати) и који, као и природу, реметимо супротстављајући се органским токовима и континуитету, а то у њима неминовно остаје уписано.

Изложба „Градови памте”

слике и осликани дрвени објекти

Ивана Мартић

Ивана Мартић: „Природа, градови, сав појавни материјални свет чувари су унутрашњих вредности и ентитета кроз које се човек идентификује и са којима се препознаје, истовремено остварује себе и сопствени уметнички рад. Предели наше перцепције сусрећу се са нашим унутрашњим бићем и на тој граници настаје уметничко дело. Свођење визуелних искустава на суштинско, лишено баналног, тежња за хармонијом у делу, као и у животу, подударају се искуствено са оним са чиме се већ дуги низ година суочавамо, а та је пореба читљивија више него икада раније – за светом уређених односа, сигурношћу и блискошћу са природом, идентификацијом са лепотом и испитивањем сопствених креативних потенцијала и вредносних система.”

На сасвим особен начин Ивана Мартић „реконструише“ своје доживљаје, сећања и утиске из градова и простора које је посећивала или замишљала, које воли и који имају за њу посебно значење. За њу је град пре свега метафора реда, сређености, моћна природа друге врсте, не оне слободне и неукроћене, већ пре свега утопија, жељени простор, сањана реалност… Ту нећете препознати опште топосе којима се лако разазнају метрополе и споменичка места, али ћете осетити необичан сензибилитет за одређену идентификацију, за лично, најличније, јединствено поистовећивање њеног визуелног рукописа са интерним препознавањем онога што за њу чини то место специфичним и знаменитим. Ти „записи сећања“ Фиренце, Беча, Београда, кршевитих Доломита или шума и пашњака Источне Србије, веома су личне транспозиције у мозаичке комбинације посебних, углавном геометријских облика, светлосних мена, бојених склопова, благих ритмова њених корака кроз та за њу магична места.

Занимљиво је како Ивана Мартић склапа у целину свога рада различите дисциплине и форме, управо како је то чинила и са експонатима претходно изложеним у Кући краља Петра: од најинтимнијих, минијатурних радова до репрезентативних галеријских димензија; од слика или цртежа до рељефа, мозаика и објеката, па и накита са сличним ликовним решењима. На садашњој изложби Ивана Мартић посебну пажњу посвећује интимној серији дрвених плочица које излазе у простор тако да добијају скулпторалне одлике и истичу се посебно хармонијским усаглашавањима па због тога делују као целина, као један велики, композитни, упечатљив рад с много простора, ритмова и колористичких скала.

Драгоценост рада Иване Мартић је и одабраним природним материјалима, у великом сензибилитету према тактилности и минималним разликама које она уочава у сваком агенсу којим се служи. Сваки исечак, сваки фрагмент је део целине и она у тој целини види мултипликоване чиниоце којима посвећује дужну пажњу. Све то доприноси да њени радови одишу топлином, духовношћу и оним класичним естетским категоријама које уметници тако смело (али и с разлогом, нажалост) заобилазе у наше време, а то време вапи за више осећајности, сређености и… лепоте.

Београд, септембар 2021.

Ирина Суботић

БИОГРАФИЈА

Ивана Мартић (Нови Сад, 1976) дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду. Излагала је на шест самосталних и бројним колективним изложбама. Оснивач је бренда уметничких предмета ТОТА art forms који обухвата чист ликовни израз, као и рад у области примењених уметности, истраживања хармонијских односа у естетским категоријама и природних законитости појавног. Ангажована је у сферии уметности и културе, затим медија, кроз писану реч, бројне есеје, интервјуе и приказе.